"Ne znam tačno koliko je ljudi ušlo u Srbiju, ali uvek se ta brojka kreće između hiljadu i dve hiljade ljudi dnevno. Do danas je oko 100 hiljada ljudi izrazilo nameru da traži azil, a naša pretpostavka je da je još 60 hiljada ljudi prošlo, a da nije evidentirano, što znači da je ukupno od početka godine više od 160 hiljada ljudi ušlo i prošlo kroz Srbiju“, rekao je u razgovoru za AA Radoš Đurović iz CZA.
Naglasio je da najveći broj migranata dolazi iz Sirije, njih 80 posto.
"To su ljudi koji su prave izbeglice. Putuju često cele porodice, tri generacije i roditelji i deca i bake i deke zajedno. Sve više je žena i dece, kada kažem žene i dece, to su ljudi koji nikada ne bi napustili svoju zemlju i svoje mesto boravka, da nije bilo rata“, naveo je Đurović.
- Do novca na razne načine -
Prema njegovim rečima, ljudi koji prolaze kroz Srbiju su različitog profila. Uglavnom pripadaju srednjoj klasi, mada ih ima različitih. To su ljudi koji imaju srednje obrazovanje ili su visoko obrazovani, ali takođe ima i zemljoradnika i trgovaca, mladih koji beže od rata, te onih koji žele da studiraju.
"Rekao bih da je to više neki egzodus, nego neko sistemsko napuštanje zemlje, jer zaista se svako snalazi kako može. Ono što odlikuje ovu grupu jeste da imaju nešto novca jer da bi došli do Srbije morali su da plate krijumčare, da troše na boravak i put. Sve to zahteva ogroman novac, ja bih rekao krvavi novac, koji završava u nekoj sivoj ekonomiji, sivoj zoni. Takođe, imaju i trku sa vremenom, što više vremena potroše, više novca troše i oni žele da što pre nastave dalje“, rekao je Đurović.
Načini na koje su došli do novca su različiti. Jedan od njih je, prema rečima Đurovića, da su prodali sve što su mogli po nekim niskim cenama u svojim domovinama, samo da dobiju neki novac, pa nisu ostavili ništa za sobom. U ovom slučaju, izbeglice taj novac troše koliko je potrebno na putu i ne računaju da se vrate.
"Zato je migracija nezaustavljiva, zato što ljudi često nemaju alternativu, oni ne mogu da se vrate, nemaju gde“, istakao je Đurović.
Dodao je da je drugi način na koji dolaze do novca njihova ranija ušteđevina, koju sada troše, dok je treći način pomoć rodbine i prijatelja, koji im novac šalju iz inostranstva, ne samo iz zapadne Evrope, već i iz Azije, iz Katara, iz Saudijske Arabije, često i iz SAD-a.
"Imamo i četvrti način, a to je da ljudi dobivaju novac tako što se zaduže kod krijumčara i svoj put kasnije odrađuju godinama u zapadnoj Evropi. I to je u stvari klasična trgovina ljudima, gde ljudi postaju neka vrsta robova. Posebno je to karakteristično za maloletne muškarce, koji posle rade u nekim lancima restorana, neprijavljeni ili rade u nekim džeparoškim grupama“, naveo je Đurović.
Jedan od načina je i taj da čitavo mesto odvoji novac kako bi poslalo jednog maloletnika na put, koji posle zarađuje i hrani celo to svoje mesto. Ova situacija nije vezana za Siriju, već za Afganistan ili Irak, a osim ovih načina postoji i onih koji u toku puta zarađuju nešto, od čega otplaćuju etape putovanja, što je, prema rečima Đurovića, veoma naporno jer dugo traje i takvi ljudi u principu nisu u Srbiji.
"Za razliku od Makedonije gde su stalno izloženi nasilju različitih kriminalnih grupa, stalnim problemima na putu, premlačivanju, ucenama, kidnapovanju, u Srbiji je to donekle u manjoj meri prisutno. Ljudi najčešće imaju problema kako da podignu novac jer nemaju nikakve isprave tražioca azila sa fotografijom, lične karte jer je neophodno u Srbiji da se novac podiže samo sa ličnom ispravom“, ispričao je Đurović odgovarajući na pitanje koji problemi nakon gladi i dehidriranosti su najčešći kod izbeglica.
Naglasio je da "drugi problem jeste taj da im se sve naplaćuje višestruko, postoje čitavi lanci ljudi koji su uključeni u krijumčarenje ljudi, koji su povezani i sa hostelima i taksistima i cela mreža koja zarađuje novce na muci ovih ljudi".
"Oni ih izrabljuju, oni su im i posrednici između opšte javnosti zato što govore njihove jezike ili ih razumeju i oni imaju poverenja u njih“, navodi Đurović.
Navodeći da im krijumčari "naplaćuju visoke sume te da umeju i da ih povrede, da ih zatvore“, Đurović je rekao da u Centru imaju često dojave "da ljudi budu zaključani u stanu, ostavljeni u Beogradu, svučeni goli, prebijeni i ostavljeni jer nisu imali da daju novca koliko im je traženo“.
Takođe, izbeglice su u Srbiji suočene i sa nedostatkom higijenskih uslova, pogotovu kada se nalaze na otvorenim urbanim gradskim sredinama.
"Susreću se i sa gostoprimstvom, jedan broj građana im pomaže, bilo ad hoc, bilo na sopstvenu inicijativu, bilo preko naše organizacije i drugih načina tako da njihov komentar jeste da je Srbija na putu migracije prva zemlja u kojoj su oni drugačije tretirani, nego na putu, pogotovu drugačije nego u Grčkoj i Makedoniji“, navodi Đurović.
- Bez izraženog rasizma i ksenofobije -
Upitan za razvijenost rasizma i ksenofobije kod građana Srbije prema izbeglicama, Đurović je rekao da smatra da nisu prisutni te da je situacija suprotna, odnosno da je kod građana Srbije "razvijeno razumevanje za njihovu izbegličku sudbinu i za ono što se dešava njima jer bliska je ta ratna priča i prošlost“.
"Ono što je jako zabrinjavajuće jeste sve više lokalnih političara koji pokušavaju da podignu ksenofobiju, da razviju rasizam i prosto ta tendencija može da dovede do problema. Svedoci smo u Kanjiži gde predsednik opštine izjavljuje da su oni manje inteligentni, da smrde, da prljaju, odvaja autobuse za građane i za migrante. To nije samo primer Kanjiže, pitanje je i kada će drugi pokušati da se okoriste. Srećom, jedan opšti stav je još uvek da treba ljudima pomoći i to se i vidi“, ispričao je Đurović.
Ističući da su izbeglice ljudi u potrebi i da smatra da ne mogu nikoga da ugroze, Đurović je kazao da ne vidi načina na koji bi oni mogli da budu pretnja po društvo Srbije.
"Naravno, to podrazumeva da na ovaj broj ljudi postoji jedan sistem koji će da ih prati, koji će da ih evidentira, registruje, ali i da im asistira na tom putu migracija. Ako se stvari prepuste slučaju, naravno da među svima njima bude neko ko je nasilan ili neko ko je problematičan. Prosto na stotine hiljada ljudi mora da postoji sistem“, rekao je Đurović i dodao da se upravo tu ogleda odgovornost države, koja je je najveća te da je potrebno da "država prati ovaj talas, a da ne gura problem pod tepih kako to rade Grci, Makedonci i drugi“.
