Izgledalo je (malo čudno, u kaputu žutoom...), ne tako davno da je srpsko-hrvatsko kurobecanje, do tada značajno predstavljeno u svakoj malo boljoj enciklopediji genocida, najzad dospelo u spasonosnu bolimećunazanji fazu i da se, prateći krivulju eksponencijalnog rasta, strmoglavilo ka smiraju.
Izvrnutih i ranjivih džepova, takorekuć na izvol'te, srpski turisti i ovog leta krenuli su put hrvatskog mora ljubavi (jeste da je njihovo, al' je i dalje najlepše!), rešeni da tamo ostave novac koji još nisu ni zaradili, dok su poveće grupe (vredi naglasiti - nenaoružanih) Kroata na novosadskom EXIT festivalu uobičajene kao mlako pivo ispred granapa.
Naivna i neiskvarena po svom ustrojstvu, bezazlena je mladež ovo otopljavanje pre nekoliko godina shvatila odveć ozbiljno, pa je vredno zalegla na poduhvat zamilsiv samo u hašišarskom buncanju kosmopolita– sašivanje zastave na kojoj bi se, jedna do druge, u tesnom stiskavcu, našle hrvatska ša’ovnica i srpska ocil(ic)a.
Šta deca znaju šta je nacionalni ponos, ona uzmu pa namolaju, ne vodeći računa o (h)istoriji i pov(ij)esti, tisućljećnjem snu ili narodu najstarijem. Kažu da im je dosta podela, mržnje, gregor im se fućka (vojvođanski: jebede) za netrepeljivosti i antagonizme, te da ne bi želeli da im ceo život pište pod kamenčinom omraze, gluposti i straha. Polako, bre, deco, kaj vam to znači? Vi biste voleli da živite u svetu u kome nije važno tko je Srbin a ko Hrvat? Tko pravoslavac a ko katolik? Tko od patrijarha prenosi mošti a kome Sveti otac zabranjuje upotrebu kondoma? U svetu u kom je dovoljno što smo isti, pa da se ne razlikujemo? U izopačenoj civilizaciji u kojoj svakom svoje govno smrdi? Prizivate nadnacionalnu realnost, onakvu kakvu su nam omraženi komunistički komesari nekoć (s parabelumom na slepoočnici) učitali, u pradavno doba zapostavljanja nacionalnih simbola?
Na sreću, tu su trezvenije, racionalnije i iskusnije generacije (pra)roditelja. Promptnom reakcijom, uz sve lepote panike, i malu pomoć aktuelne izbegličko-migrantske krize, sprečeno je dalje srljanje u zagrljaj razbraći, uz sladostrasno podjarmljivanje skomolalih plamenova naših starih, a tako dragih podela.
I evo nas sad, ni tamo ni ovamo. Formalno smo, kao, dobri (na prst u bulju), ali suštinski kao da smo ponovo bliže onom prirodnom stanju, permanentnom i nerešenom sukobu, na čijem plamenu se greju dlanovi mnogih kestenjara i šibicara što im svaka nova podela doda po koju nulu na bankovni saldo mortale.
Ne sumnjajući da će se i u Rvackoj (jer zakon spojenih noćnih posuda je zajebano moćna stvar) naći dovoljno kreativnih i odgovornih pojedinaca, spremnih da nizom konkretnih predloga doprinesu daljem i željenom pogoršanju naših odnosa, veliko veće „Marginalca“ je, na poslednjem sastanku Upravnog o(d)bora, po hitnoj proceduri (do sad primenjivanoj samo pri ugovaranju grupnog seksa), usvojilo agendu daljih aktivnosti neophodnih za vraćanje hrvatsko-srpskih odnosa tamo gde im je oduvek bilo mesto - u tri lepe pičke materine. U tom smislu, evo šta mi najtakviji nudimo onim najnikakvijim:
- Slanje specijalno obučenih diverzanata, raspoređenih u nekoliko stotina cisterni, na najvažnije tačke na hrvatskim auto-cestama. Ti naši novi Kobilići imali bi zadatak da sinhronizovanom akcijom, u samo nekoliko minuta, istresu sadržaj svojih trbušastih kamiona napunjenih kiselinama na bazi kokošjeg želuca. Ovo bi teško oštetilo hrvatsku infrastrukturu i onemogućilo nepodnošljivo trljanje srpskih noseva glede superiornosti rvackih putova. Efekat sreće i lučenje endorfina prilikom gledanja uništenih cesta u udarnim vestima bi bonusno umnogome smanjio pritisak na SF (srpsku farmaceutsku) industriju, nesposobnu da tržište snabde dovoljnim brojem slatkih tabli sedativa, veselica i takozvanih niravnuša.
- Upošljavanje ogromne armije ljudi bez posla na kapitalnom projektu od nacionalnog interesa - proširenje leve obale Dunava od Bezdana pa sve do Bačke Palanke. Na taj način ubile bi se (utopile) dve muve - pokrenuta bi bila posustala privreda, a ceo tok Dunava pripao bi Srbiji, dok bi komšije očajno gledale u osušeno i duboko korito (da ne kažemo jamu) gde je nekada bio njihov deo velike evropske reke.
- Cvet našega pomorstva (da, da- kad imamo Upravu imamo i to!), ozloglašene ljude-žabe iz odreda „Vule Šoškoćanin“ i po sofisticiranosti poznate srpske podmornice, tajnom akcijom u gluvo doba noći rasporediti blizu najatraktivnijih hrvatskih plaža. Ovde bi naši momci malo prisačekali i u udarnim terminima (rano popodne) u more ispustili hektolitre misteriozne tekućine, čiju formulu znaju samo srpski naučnici, a koju je lično Tesla (levom, genijalnom, dakle srpskom stranom mozga vođen) ispisao prutom po vodi reke Hadson. Ova tečnost deluje samo na strane goste i čim dođu u kontakt sa njom dobiju neodoljivu želju da iz Hrvatske nepovratimice odu, a da ne umeju objasniti zašto. Time bi se otovorio put dominaciji srpskog gosta na hrvatskom moru, što znači da bi prihodi od turizma naših susjeda bili manji za oko 4 236,00 %
- Pošto je realno pretpostaviti da će ulet na hrvatsko tlo najduže biti tolerisan ovdašnjim estradnim virtuozima, naše službe bi mogle zavrbovati (ružna reč) one najžednije (makar i posthumne) slave. Spektakularna eksplozija silikonskih oblina (garniranih dinamitom) usred tezge, negde u dva sata ujutru u Kaštel–Novom, recimo, uradila bi mnogo za našu stvar, a i desetkovala publiku opijenu cajkom koja bi s harmonikaševog ramena odletela ravno u legendu.
- Preko naših kablovskih operatera, hakera i vrsnih stručnjaka svaki njihov dnevnik, prenos sa Sinjske alke, ili Dinamov nastup u Ligi šampiona prekidati starim srpskim pesmama, četničkim ojkačama ili epizodama „Boljeg života“.
- Sve automobile sa mrskim prohrvatskim tablicama baciti u more, a ako to nije (a nije) moguće, za tu rabotu predvideti kanale za navodnjavanje, ritove i deponije.
- Deci zabraniti da nose u poslednje vreme popularne majice s likom Dudeka i ostalih Gruntovčana, jer mi imamo svoje njuške, koje bolje pašu ukorenjenoj nam tradiciji.
- Vuka Draškovića navabiti da napiše nastavak kultnog romana “Nož”, sa još više krvlju natopljenih pasaža i narativnih bandaža.
- Videti s naslednicima pop-Đujića nameravaju li da se vrate u otadžbinu i preduzmu paljenje Dinare, proganjanje stoke i pilanje bandera.
- U osnovnim i specijalnim školama raspisati konkurs „Zašto prezirem Hrvate?“, a nagrađene učenike preko veze primiti na vojne akademije. Takođe, nogopristup srpskim učionicama onemogućiti Anti Tomiću, Miljenku Jergoviću i Borisu Dežuloviću, a za katedru vratiti Ršuma, Nogoa, Đogoa i blagopočivšeg deda Ćosu.
- Pokrenuti akciju „Kradimo (i nasadimo) hrvatsko“.
- Svaku izgovorenu hrvatsku reč u javnim nastupima tarifirati sa po evrom globe (složenice – dva evra, a kroatizovane poštapalice 50 evrocenti).
- Turistima savetovati da pri ulasku u Jadransko more što češće prazne mokraćni mehur, i u tu svrhu im dati bešikoparac za lubenice i osvežavajuće napitke na bazi hmelja.
- Posredstvom naših agenata u lukama i priobalju zapatiti koloniju morskih psina, genetski modifikovanu u našim sveučilištima (ode evro, jebiga), te pričekati da zubati teroristi stasaju, unište im sezonu i rastrgnu barbe i kupače (ono malo preostalih na koje specijalna tekućina nije delovala).
- Angažovati Tucakovićku da natuca prigodne antisusedske hitove, tipa: „Kad zakandišu domobrani“, „ Na srpskome plavom žalu (gde ćarlija tamjan mio)“, „Hajde da srbujemo ove noći“ „Krčmaru plina za Hrvate“, „Popaliću, neću znati“, „ Zvonce, žbica, Hrvatica“, „Liku tvoju ljubim“ „ Dotak’o sam dno ćivota“, „Ima jedna sačma u planini“, „Kada padne Široki Brijeg“, „Dođi da mi cevi greješ“, „Dugo te dugo UČeKujem“, „Tri desanta hoću ja“, „Kad bi samo gubit znala“, „Duge noge, za bežanje“, „Dve Dinare, struže(m)“, „Ostaćeš slobodan (neću te vezati)“, „Norac u rukama“, „Zadnji voz za Račak“, „Ko te ljubi dok sam ja na Draži“, „Nemoj, srećo, nemoj na nas“, „Vidi šta sam ti uradio od pesme, Nina“, „Nemoj da budeš Fra-nja“ , „Dok dobuje kiša ( u ritmu dum-duma)“, „Budi sam na Ilici“, „ Niko, niko, kao kralj“, „Ti si sav moj Bol ( na Braču)“, „Još samo par godina za vas“, „Mali Hvar, mali Hvar, u njedrima nest’o“ ...
- Osnovati organizaciju Banske Dveri, kroz koju bi omladinci učili šta je sve od tuđeg srpsko.
- U našim laboratorijama, pod somnabulnim okom domaćih eksperata, stvoriti novu vrstu velikih boginja, te ih, u inat komšijama , svečano nazvati „Osip Kraš“. Manje opasnu varijantu krstiti milozvučnijim imenom „Osip Broz“ ili „Jebičele Osipović“...
- Proširiti tradicionalni srpski petoboj. Već postojećim disciplinama: ispijanje ardovčića rakije na eks, novembarski svinjocid, preventivno premlaćivanje zakonitih supruga, trovanje komšijske krave i objavljivanje rata celom svetu, dodati novu, dragocenu veštinu, u narodu već odavno popularnu- bacanje Hrvata s vrata (ramena su nam potrošena upotrebom pušaka M-48, a kamenja je sve manje).
Za razliku od velikih državnih projekata, prenaseljenih crvenim linijama i bezuslovnim nepristajanjima, ovakav plan bi, ako se pita veliko veće „Marginalca“ (kao što se ne pita), unapred bio osuđen na uspeh. Natopljen sočnim životnim sokovima, baziran na viševekovnoj elementarnoj potrebi ignorisanja onog drugog, oslonjen na razdragano pucketanje prstima pri svakom pomenu komšijske muke, on jednostavno ne može da omane. Čak i da se to desi, biće aktivirana njegova skrivena prednost – za naše neuspehe ne možemo da budemo krivi mi. Krivaca ima koliko hoćete, a kažiprsta su samo dva, što ne znači da ih, bez oklevanja i usekovanja, ne treba usmeriti ka bilo kom. Ne računajući (na) nas.
* (tekst je prvi put objavljen u leto 2011. godine. Ponovnim objavljivanjem, uz sitne dodatke i minimalne prepravke dajemo doprinos aktuelnom ludilu, onoliko koliko smo u mogućnosti:)
