U petak, 20. novembra, Judith Butler sleće u Beograd. Stiže iz Pariza u kojem je na poziv Erica Fassina provela nekoliko nedelja, gde je bila i u trenutku koji je nanovo pokrenuo promišljanja o tome šta znači sloboda, ranjivost, pravo na kretanje i okupljanje, ali i pitanje selektivnog prava na žaljenje. U Beogradu treba da održi predavanje o ranjivosti i otporu, temi koja bi i izvan tog okvira na ovom mestu bila provokativna i, i dalje, neophodna.
Nije joj prvi put da je u ovom gradu, premda je u njemu, davne 1979. godine, provela samo jedno popodne na putu za Dubrovnik, gde je kao vrlo mlada Gadamerova studentkinja slušala Gaju Petrovića, Svetu Stojanovića i druge, zalažući se srčano za demokratski socijalizam.
U intervjuu koji je dala kada je primila nagradu Theodor Adorno 2012. godine, rekla je da je među velikanima kojima je nagrada dodeljena ona svakako najniža. Niska, malena žena razigranih, živih očiju, skromna i svedena, pažljiva u hodu i govoru, lišena afektacija i suvoparnosti. Međutim, kada je ušla Malu salu Kolarčeve zadužbine gde je Athena Athanasiou, koautorka knjige Dispossession (2013), imala plenarno predavanje, sala je postala iskričavo mesto
Prisustvovali smo u reči teško prevodivom momentu ’when Judith Butler unexpectedly enters the room’. Predavanje Vulnerability/Resistance, održano u krcatoj sali Kulturnog centra Beograda (a pokazalo se da je, uprkos tome što je prenošeno i u prepunom foajeu preko video bima, zahtevalo daleko više prostora), bilo je središnji događaj konferencije How to act together? u organizaciji Grupe za studije angažovanosti Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i Centra za napredne studije Sveučilišta u Rijeci. To predavanje, kao i seminar posvećen njenoj najnovijoj knjizi, Notes toward Performative Theory of Assembly, koja je u prodaju puštena ovog meseca i prvu je promociju imala upravo ovde, zbilja su predstavljali specifičan filozofski i feministički ugođaj – priliku da se nakratko zaustavimo i da zajedno promislimo uslove i pravce za delovanje.
Tokom diskusije posle predavanja u petak, u jednom trenutku izjavljuje kako zamišlja da je moguća borba za globalnu demokratiju na nenasilnim osnovama. Kao da traži opravadanje za jednu tako iskrenu i gotovo naivnu tvrdnju, odmah zatim dodaje: ’Znam, ja sam idealistkinja, ali neko i to mora da bude’.
Judith Butler ostaje privržena radikalno-demokratskim principima, iako priznaje da se ne može govoriti o zadatim okvirima, ustanovljenoj demokratiji koja je u nekom singularnom obliku reprezentativna za sve druge: demokratija iskrsava i nestaje, uvek je tu uz rizik po nju samu, i uvek zavisi od onih koji nastoje da je oblikuju. Ideje ranjivosti i međuzavisnosti koje su u samoj srži njenog rada u poslednjih deset godina, takođe su ugrađene u ovakvo shvatanje demokratije. Na jednak način za to je ključna i ideja solidarnosti: uprkos razlikama, uprkos pritiscima, uprkos iscrpljenosti, solidarnost znači da ćemo ostati u grupi s drugima, s drugima zajedno, zbog deljenog doživljaja nepravde ili ogorčenosti. To je, između ostalog, življena međuzavisnost i trajni pokušaj da se radikalno-demokratski principi sprovedu u delo.
Idealističku poziciju koju zastupa posebno je teško održati u uslovima neoliberalnog prisvajanja svih oblika javnog, otvorene borbe protiv zajedničkog, otvorenog razaranja naše infrastrukture. Upravo je stoga ključno staviti naglasak na značaj institucija koje se danas rapidno urušavaju, i na značaj deindividualizacije. Institucija koju Butler najbolje poznaje i koju vatreno brani jeste univerzitet koji promoviše javnu vrednost humanistike, kritičke misli i umetnosti, koji se opire pitanju njihove neposredne upotrebljivosti.
Fotografija: Vladimir Opsenica
Jednom ste rekli da je doba javnih intelektualaca iza nas i da je danas daleko važnije misliti na mogućnost opstanka institucija. Mnogi vas smatraju intelektualkom, i više od toga – u Beogradu se u medijima proširila vest o dolasku teorijske superzvezde. Kako zapravo razumete tu ideju?
Mislim da je ideja ’javnog intelektualca’ individualistička. Ona podrazumeva da postoje pojedinci-heroji koji hrabro istupaju, koji moćno govore i zalažu se za važne vrednosti, i da to čine zbog nekog unutrašnjeg ubeđenja ili posebnih moralnih ili lingvističkih kapaciteta. Ali, takve individue se oblikuju i nastaju u kontekstu neformalnih i formalnih društvenih pokreta. Njih podržavaju stotine i hiljade drugih koju su na neki način „tu“ dok te individue govore. Oni nisu odvojeni od društvenih i istorijskih uslova sopstvenog pojavljivanja, same njihove mogućnosti.
Mnoštvo je novijih intervjua koji nastoje da uspostave neku unutrašnju vezu između brojnih knjiga Judith Butler. I na našim prostorima, ali i izvan njih, ona ostaje posebno upamćena po knjigama s početka devedestih, posebno po čuvenoj Gender Trouble, koja je kod nas prevedena na čak četiri jezika. Butler tvrdi da je, recimo, pojam žaljenja, tako važan za njen noviji rad (osobito u knjizi Frames of War: When is Life Griveable?), implicitno bio prisutan i u Nevolji s rodom, na mestu gde se bavi melanholijom, iako je to nekako ostalo sporedno u odnosu na pitanje performansa i performativnosti. Tada je (implicitno) govorila o smrtima queer ljudi u epidemiji AIDS-a, smrtima koje nisu mogle biti javno ožaljene, a često ih je bilo teško žaliti i među najbližima. Danas govori o smrti zapadnih tela, ljudi nastradalih u Parizu, i onih neožaljivih smrti u Bejrutu, Palestini ili u napadima na Siriju.
’Etička i politička odgovornost se pojavljuje kada se suvereni i jedinstveni subjekt uspešno dovede u pitanje’ – ova rečenica iz knjige Dispossession podsetila me je, iako su neki pojmovi drugačiji, na početak Nevolje s rodom. Kako biste danas, dvadeset i pet godina posle njenog objavljivanja, objasnili njene odjeke u svom kasnijem radu?
U načelu, ne pokušavam da povežem raniji rad s novijim tekstovima. Prihvatam da postoje veze, i čini se da si jednu upravo pronašla. Pokušavam da svaki put počnem iznova, što opet ne znači da svaki put počinjem de novo. Možda se ista pitanja postavljaju u različitim kontekstima – rod, rat, prekarnost, cenzura – i dobijaju svoje mesto u novim kontekstima. Nikada mi, međutim, nije bio cilj da proizvedem nekakav sistematičan ili iznutra koherentan sistem mišljenja. Nastavljam da mislim s resursima koje imam. U njih spada Hegel, na primer, ali i feministička teorija.
Pojam ljudskog i nečega što je manje-od-ljudskog, nečeg što nije sasvim neljudsko, ali izlazi i iz granica pojma ljudskog, ima središnju ulogu u radu Judith Butler od samih početaka. U knjizi Tela koja nešto znače to konstitutivno spolja, ono na temelju čega definišemo granice ljudskog, imenuje se teško prevodivim pojmom abject, onim što je zazorno, odbačeno, ni u poziciji subjekta, ni u poziciji objekta. Dve decenije kasnije, taj se pojam nadograđuje mnogim novim slojevima.
Pojam koji spaja različite dimenzije vašeg rada svakako je pojam ljudskog. Čini se da više od dve decenije postavljate isto pitanje: ko se računa u ljudsko biće? Mi danas znamo da je ljudsko preplet matrica posesivnog individualizma, seksizma, kolonijalnog ekspanzionizma, rasnih hijerarhija i heteronormativnosti. Možemo li ikako obnoviti ili istrgnuti pojam ljudskog iz njegovih genealogija, koje su toliko zaprljane različitim oblicima ne-ljudskosti?
Ovo je važno pitanje. Mislim da ne možemo odustati od ideje ljudskog. Istovremeno, ne možemo postati „humanisti“ u bilo kom konvencionalnom smislu koji se pripisuje tom pojmu. S jedne strane, ljudsko se gradi kroz sve ove norme koje pominješ, i u tom smislu je „zaprljano“ oblicima moći koje ne možeo prihvatiti. Ljudsko ne funkcioniše kao temelj već kao kriterijum priznanja. S druge strane, upravo zato što i dalje postoje oni koji nisu priznati kao ljudska bića ili oni čije bi priznanje „razlomilo“ tu kategoriju, mi je moramo zadržati u igri da bismo razumeli njene istorijske promene i vektor moći koji radi kroz nju. Kada kažemo da su neke forme nasilja i okrutnosti „neljudske“ (nehumane), mi time kažemo da ne želimo da te vrste zločina budu deo onoga što mislimo pod ljudskim. Slično tome, iako je razlika između ljudskog i životinjskog korištena da bi se ustanovile rasne hijerarhije među ljudima, što po sebi zahteva kritiku „bestijalizacije“, takođe je jako važno računati ljudska bića u životinjska bića, važno je reći da smo stvorenja među drugim stvorenjima.
Traganje za alternativnom politikom u samom je srcu teorijskog rada Judith Butler. Ta politika u sebe uključuje, s jedne strane, rasklapanje kategorija i borbu protiv normi koje definišu šta je (dovoljno) ljudsko i, s druge, zamišljanje sveta koji ne počiva na ideji agregata suverenih, neranjivih unitarnih jedinki.
Fotografija: Marilea Pudar
Postavila bih vam niz međusobno povezanih pitanja, od kojih su neka isključivo teorijska, neka duboko upletena u polje političkog, iako ne verujem da ih je moguće, ni potrebno, strogo razdvajati. Da bismo zbilja uzeli u obzir važnost međuzavisnosti i ranjivosti, da bismo ih vrednovali kao politička pitanja, morali bismo da ih promišljamo izvan logike posedovanja. Takođe, delovanje bismo u tom slučaju sasvim morali da razdvojimo od osvajanja moći, od gospodarenja, a onog ko dela morali bismo da razvlastimo suverenosti. Kakva je to vrsta politike koja dovodi u pitanje suverenost i svojinu koju imam i koja jesam? Kakva nam je politika potrebna da bismo se s njima razračunali?
Da, da se razračunamo – to zvuči kao dobra ideja, fin cilj! Moguće je da sam isuviše zaglavljena u istoriji da bih se upuštala u traženje načina da se eliminiše forma svojine ili pojam suverenog poseda. Možda bi trebalo da razmotrimo one prakse koje ih uspešno podrivaju, i da gradimo one oblike srodstva, zajednice i solidarnosti koje s uspehom osporavaju nužnost i vrednost suverenosti i svojine. Volela bih da vidim nove načine mišljenja o javnom prostoru i onome što nam je zajedničko i pripada svima (commons) – ne u smislu da ga zajedno „posedujemo“, već u smislu onoga što delimo ili što cirkuliše u zajednici. To se obično zbiva izvan državnih struktura, ali možda možemo misliti o drugačijim strukturama države koje će podeliti ili rasejati suverenost.
U svojoj poslednjoj knjizi, Notes toward a Performative Theory of Assembly, Judith Butler tvrdi da se danas nalazimo usred biopolitičke situacije u kojoj su raznovrsne grupe ljudi sve više izložene „prekarizaciji“, konstantnoj ugroženosti. Ne samo da su naši životi sve ugroženiji, sve izloženiji ranjivosti, već nam se neprestano govori da nas same za to treba okriviti, jer se nismo pokazali dovoljno odgovorni da se na pravi način uhvatimo u koštac sa zahtevima sveta u kojem smo se zatekli. Ovoj tržišno oblikovanoj moralnosti, takozvanoj responsibilizaciji, prosteti i pobune – javna okupljanja, osvajanja javnog prostora, borbe za infrastrukturu iz pozicije ranjivosti – mogu poslužiti kao etička i društvena alternativa.
U poslednjoj knjizi tvrdite da prekarnost (ne prekarizacija) postaje ’tačka savezništva’. To povezuje vaše ranije kritike politike identiteta i novija čitanja ideje o zajedničkom životu koji uzima u obzir naše razlike.
Da, o ’queer-u’ sam, na primer, uvek mislila kao o terminu koji označava labava savezništva, ne partiju, ne klub, ne mrežu, već nepostojan pokret. U međuvremenu sam mnogo naučila od drugih mreža koje su se s vremenom pojavljivale – mreža protiv globalizacije i korporativne moći, ali i protiv rasizma. Zanima me šta ljude okuplja manje ili više spontano. Zanima me kakva nas zajednička ogorčenost veže.
Danas kada prekarizaciju sprovode i reprodukuju ekonomske i državne institucije, ljudi se postepeno navikavaju na nesigurnost i beznadežnost, pristajući na ideju da je maksimizovanje sopstvene tržišne vrednosti vrhunski životni cilj. I što više pristajemo na zahtev da budemo na taj način odgovorni prema sebi, to smo više društveno izolovani i ugroženi. Otuda su javna okupljanja danas one tačke u kojima zajednička ogorčenost dobija svoj telesni izraz, gde postaje jasno da je reč o društvenim uslovima koje delimo i koji su nepravedni.
Feministkinja, filozofkinja i prevoditeljica Adriana Zaharijević je znastvena suradnica beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Priređivačica je zbornika ’Neko je rekao feminizam’ i autorica knjige ’Ko je pojedinac? genealoško propitivanje ideje građanina’.
Ovaj intervju samo je segment dužeg razgovora koji će biti objavljen u časopisu Filozofija i društvo 2016. godine, kao i prevod izlaganja i transkript seminara koji je organizovan povodom poslednje knjige Judith Butler.
Izvor voxfeminae.net
