Počnimo sa globalnim izazovom urbanizacije. Činjenica je da se ljudi kreću prema gradovima i čak da je kontraintuitivno, to su dobre vesti. Dokazi pokazuju da je ljudima bolje u gradovima. Ali postoji problem koji bih nazvao pretnjom "3S": nivo, brzina i oskudica sredstava kojima ćemo morati da odgovorimo na ovu pojavu, jedinstveni su u istoriji. Da biste imali pojam o ovome, od tri milijarde ljudi koji žive u gradovima danas, jedna milijarda je ispod granice siromaštva. Do 2030, od 5 milijardi ljudi koji će živeti u gradovima, dve milijarde će biti ispod granice siromaštva. To znači da ćemo morati da gradimo jednomilionski grad nedeljno sa 10 000 dolara po porodici tokom narednih 15 godina. Jednomilionski grad nedeljno sa 10 000 dolara po porodici. Ako ne rešimo ovu formulu, ljudi neće prestati da dolaze u gradove. Doći će bilo kako, ali će živeti u straćarama, favelama i neformalnim naseljima.
I šta mi da radimo? Odgovor može doći iz samih favela i straćara. Nagoveštaj bi mogao biti u ovom pitanju koje nam je postavljeno pre 10 godina. Upitani smo da ugostimo 100 porodica koje su ilegalno zauzimale pola hektara u centru grada Ikike na severu Čilea koristeći subvenciju od 10 000 dolara sa kojom smo morali da platimo zemlju, obezbedimo infrastrukturu, i izgradimo kuće koje bi, u najboljim slučajevima, bile oko 40 kvadratnih metara. I inače, kažu da su troškovi zemljišta, jer je centar grada, tri puta veći nego što društveno stanovanje uglavnom može da priušti. S obzirom na teškoću pitanja, odlučili smo da uključimo porodice u proces shvatanja ograničenja i počeli smo proces učesničkog dizajna i testiranja onog što je bilo dostupno na tržištu. Slobodnostojeće kuće, mogu da smeste oko 30 porodica. Kuće u nizu, 60 porodica. ["100 porodica"] Jedini način da se sve smeste bio je građenjem u visinu, i pretili su nam da će ići na štrajk glađu ako se čak i usudimo da ponudimo ovo kao rešenje, jer ne bi mogli da prošire malene stanove. Dakle, zaključak sa porodicama - a ovo je važno, ne naš zaključak - sa porodicama, je bio da smo imali problem. Morali smo da uvodimo novine.
I šta smo uradili? Porodica srednje klase živi prilično dobro u oko 80 kvadratnih metara, ali kada nema novca, onda tržište smanjuje veličinu kuće na 40 kvadratnih metara. Mi smo rekli sledeće - šta ako, umesto razmišljanja o 40 kvadratnih metara, kao maloj kući, zašto je ne posmatramo kao polovinu dobre? Kada preformulišete problem kao polovinu dobre kuće umesto male, ključno pitanje je, koju polovinu radimo? Mislili smo da sa javnim novcem treba da radimo polovinu koju porodice neće moći da naprave samostalno. Identifikovali smo 5 dizajnerskih uslova koji su pripadali teškoj polovini kuće i vratili smo se porodicama da bismo uradili dve stvari: udružili snage i podelili zadatke. Naš dizajn je bio nešto između zgrade i kuće. Kao zgrada, moglo se isplatiti za skupu zemlju na dobroj lokaciji i kao kuća, mogla se proširiti. Ako bi, u procesu zaustavljanja izbacivanja na periferiju dok ne dobiju kuće, porodice čuvale svoju mrežu i poslove, znali bismo da bi ekspanzija momentalo počela. Krenuli smo od ovog početnog socijalnog stanovanja do jedinice za srednju klasu koju su same porodice napravile tokom nekoliko nedelja.
Ovo je bio prvi projekat u Ikikeu pre 10 godina. Ovo je naš poslednji projekat u Čileu. Različiti projekti, isti princip: vi omogućite okvir, i odatle, porodice preuzimaju.
Namena projekta, pokušavanje da se shvati i pokušavanje da se odgovori na opasnost "3S": veličina, brzina i nestašica, je da usmeri ljudski građevinski kapacitet. Nećemo rešiti jednačinu jednog miliona ljudi nedeljno ako ne koristimo ljudsku snagu za građenje. Sa pravim projektom, straćare i favele ne moraju da budu problem, već zapravo jedino moguće rešenje. Drugi slučaj je kako dizajn može doprineti održivosti. 2012. godine učestvovali smo na takmičenju za Inovacioni centar Andželini, i cilj je bio da se izgradi pravo okruženje za stvaranje znanja. Prihvaćeno je da za takav cilj, stvaranje znanja, interakcija među ljudima, kontakt licem u lice, da je važna stvar, i složili smo se oko toga. Ali za nas, pitanje pravog okruženja je bilo veoma doslovno pitanje. Želeli smo da imamo radni prostor sa prikladnim osvetljenjem, sa prikladnom temperaturom i prikladnim vazduhom. Onda smo se zapitali: da li nam tipična poslovna zgrada pomaže u tom smislu? Pa, kako ta zgrada tipično izgleda? To je spoj spratova, jedan na vrhu drugog, sa jezgrom u centru, sa liftovima, stepenicama, cevima, žicama, svačim, i onda staklenom oblogom spolja, koja prilikom direktnog sunčevog zračenja unutra stvara veliki efekat staklene bašte. Kao dodatak tome, recimo da čovek koji radi na sedmom spratu prolazi svaki dan kroz treći sprat, ali ne zna na čemu radi čovek na tom spratu. Stoga smo mislili da bi možda morali da izokrenemo ovu šemu naopačke. Pomislili smo, hajde da imamo otvoreni atrijum, šuplje jezgro, istu grupu spratova, ali sa zidovima i masama unutar, tako da kada sunce sija, ne utiče direktno na staklo, već na zid. Kada unutra imate otvoreni atrijum, možete da vidite šta drugi rade iz unutrašnjosti zgrade i imate bolji način da kontrolišete svetlo, a kada smestite masu i zidove u obim, onda sprečavate direktno sunčevo zračenje.
Mogli biste takođe da otvorite te prozore i dobijete ukrštenu ventilaciju. Ove otvore smo napravili baš te veličine da bi mogli da funkcionišu kao izdignuti trgovi, spoljašnji prostori kroz čitavu visinu zgrade. Ništa od ovoga nije naučna fantastika. Ne trebaju vam sofisticirani programi. Ne radi se o tehnologiji. Ovo je samo arhaičan, primitivan zdrav razum, i korišćenjem zdravog razuma, prešli smo sa 120 kilovata po kvadratnom metru godišnje, što je tipično korišćenje energije za hlađenje staklenog tornja, na 40 kilovata po kvadratnom metru godišnje. Sa pravim dizajnom, održivost nije ništa drugo sem rigoroznog korišćenja zdravog razuma. Poslednji slučaj koji bih želeo da podelim sa vama je kako dizajn može da obezbedi razumljivije odgovore protiv prirodnih katastrofa. Možda se sećate da je Čile 2010. pogođen zemljotresom od 8,8 stepeni Rihterove skale i cunamijem, i pozvani smo da radimo na rekonstrukciji Konstitusiona, u južnom delu zemlje. Dali su nam 100 dana, tri meseca, da isprojektujemo skoro sve, od javnih objekata do javnih prostora, mreže ulica, prevoza, zgrada i najvažnije, kako zaštititi grad od budućih cunamija. Ovo je novi čileanski urbani dizajn i u vazduhu je ostalo nekoliko alternativa.
Prva: zabraniti instalacije na prizemlju. 30 miliona dolara potrošenih uglavnom na eksprorpijaciju zemljišta. Ovo je upravo ono o čemu se priča u Japanu danas i ako imate disciplinovanu populaciju poput Japanaca, ovo može da funkcioniše, ali znamo da će u Čileu, ova zemlja biti na bilo koji način ilegalno zauzeta tako da je ova alternativa bila nerealna i nepoželjna. Druga alternativa: izgraditi veliki zid, tešku infrastrukturu da izdrži energiju talasa. Ovu alternativu su ne baš slučajno lobirale velike građevinske kompanije, jer je to značilo 42 miliona dolara u ugovorima, a to je bila i politički poželjnija opcija, jer eksprorijacija zemljišta nije bila potrebna. Ipak, Japan je dokazao da je pokušavanje odolevanja silama prirode uzaludno. Stoga je ova alternativa bila neodgovorna. Mi u stambenom procesu, morali smo da uključimo zajednicu u način traženja rešenja za ovo, i počeli smo proces učesničkog dizajna.
(Video) [na španskom] Zvučnik: Kakav grad želite? Glasajte za Konstitusion. Dođite do Otvorenog doma i izrazite svoje opcije. Učestvujte!
Pecaroš: Ja sam pecaroš. 25 pecaroša radi za mene. Gde treba da ih vodim? U šumu?
Čovek: Zašto onda ne možemo da imamo betonsku odbranu? Dobro odrađenu, naravno.
Čovek 2: Ja sam istorija Konstitusiona. I dolazite ovde da mi kažete da ne mogu da nastavim da živim ovde? Moja čitava porodica je živela ovde, odgajio sam svoju decu ovde, i moja deca će takođe odgajiti svoju decu ovde. I moji unuci i svi ostali. Zašto mi onda namećete to? Vi! Vi mi ovo namećete! U opasnoj zoni nemam pravo da gradim. On to sebi govori.
Čovek br.3: Ne, ne, ne. Nieves...
Alehandro Aravena: Ne znam da li ste uspeli da pročitate prevod, ali možete da zaključite iz govora tela da učesnički dizajn nije hipi, romantična, stvar koja okuplja ljude da bi sanjarili o budućnosti grada. Zapravo je - (Aplauz) Zapravo se ne radi ni o porodicama koje pokušavaju da nađu pravi odgovor. Uglavnom se radi o pokušavanju preciznog identifikovanja šta je pravo pitanje. Nema ničeg goreg od dobrog odgovaranja na pogrešna pitanja.
Bilo je prilično očigledno nakon ovog procesa da ćemo se ovde uplašiti i otići jer je previše napeto, ili ćemo ići čak dalje u pitanju - šta vas još muči? Koje ostale probleme imate i o kojima želite da se sada pobrinemo da bi grad morao da bude isprojektovan iz temelja? Ono što su rekli je bilo, vidite, lepo je što čuvate grad od budućih cunamija, zaista cenimo to, ali će sledeći naići tek za oko 20 godina? Svake godine, imamo probleme poplava zbog kiše. Štaviše, u sred smo šumovite regije zemlje, i naš javni prostor je očajan. Siromašan je i ograničen. A poreklo grada, naš identitet, nije zapravo povezan sa zgradama koje su pale, povezan je sa rekom, ali reci se ne može pristupiti javno, jer su obale pod privatnim vlasništvom. Stoga smo razmišljali da moramo da stvorimo treću alternativu, i naš pristup je bio protiv geografskih pretnji, imao je geografski odgovor. Šta ako, između grada i mora imamo šumu, šumu koja ne pokušava da odoli energiji prirode, već je rasipa uvodeći trenje? Šuma koja može da smanji vodu i spreči poplavu? Koja može da plati istorijski dug javnog prostora, a potom može da obezbedi, konačno, demokratski pristup reci. Kao zaključak učesničkog dizajna, alternativa je bila uvažena politički i socijalno, ali je i dalje bio problem troška: 48 miliona dolara. Stoga smo napravili anketu, u javnom investicionom sistemu, i otkrili smo da je tamo bilo tri ministarstva sa tri projekta u istom mestu, ne znajući za postojanje drugih projekata. Njihova suma: 52 miliona dolara. Snaga sinteze dizajna je pokušavanje stvaranja efikasnijeg korišćenja najoskudnijih izvora u gradovima, što nije novac već koordinacija. Radom na tome, možemo da sačuvamo 4 miliona dolara i zato se šuma danas izgrađuje. (Aplauz)
Bez obzira da li je to snaga samoizgrađivanja, snaga zdravog razuma, ili snaga prirode, sve te snage treba da budu prevedene u formu, i ta forma je modelovanje i oblikovanje a ne cement, cigle ili drvo. To je sam život. Snaga sinteze dizajna je samo pokušaj stavljanja u najskrivenije jezgro arhitekture snagu života.
Hvala vam mnogo.
(Aplauz)
Izvor TED
