Jelena je ispekla zanat poslastičara u Ugostiteljsko turističkoj školi, a potom je svoje obrazovanje usavršila i na Fakultetu za turistički i hotelijerski menadžment. Veštih ruku, vredna i uvek orna za rad, rešila je da pliva vodama ugostiteljstva, pa se usvaršavala u svim oblastima - bila je i konobarica, i šanker, i poslastičar, pomoćnik kuvara, kuvar. No, gde god da je radila problem je uvek bio isti - mnogo posla i male plate, a uz to često i neredovne...
Ipak, menjajući poslove iz godine u godinu, povezala se sa velikim brojem ljudi, što je bila jedna od retkih prednosti. Kako dobar radnik retko može da prođe nezapaženo, tako je i ova 24-godišnja Beograđanka zapala za oko inostranim poslodavcima, od jednog dobivši i interesantnu ponudu - bolju od svih na koje je u Srbiji "naletala".
Jeleni se ukazala šansa da ode put Poljske na tri meseca, gde ju je čekao posao kuvara u restoranu koji drži čovek poreklom iz Srbije. Posle kraćeg razmišljanja, uzimajući u obzir da ovde nije imala stalan posao ni priliku da zaradi velike pare, ona je ovu priliku rešila da iskoristi.
- Imala sam obezbeđen smeštaj i hranu tokom boravka u Poljskoj, a takođe mi je bio plaćen avionski prevoz tamo i nazad. Bila mi je obećana mesečna plata od 800 evra, što je gotovo trostruko više nego što ovde mogu da zaradim, pa sam odlučila da prihvatim ponudu - započinje ona priču, dodajući kako se ispostavilo da nije sve tako idilično kako možda u prvi mah deluje.
- U Varšavu sam otišla bukvalno na nečiju reč, nisam znala ni ljude, ni jezik, niti je bilo šta bilo sigurno. Mučio je me strah, no prelomila sam. Prvi mesec tokom boravka u Poljskoj sam htela da "poludim" - doslovce mi je došlo da pobegnem. Ozbiljno sam razmišljala da se vratim, ali računica je bila jasna, da sam to uradila, bila bih u debelom minusu. Mučila me je i dosada, i naporan rad, i određeni konflikti među osobljem u restoranu - nastavlja naša sagovornica priču.
Stevanovićeva ističe da je bila smeštena u trospratnoj kući koja je bila 20 kilometara udaljena od centra Varšave, a životni prostor delila je sa još devetoro zaposlenih u istom restoranu.
-Kuća u kojoj sam boravila je bila na samom obodu šume, i u prilično udaljenom naselju od centra Varšave, gde sam radila. No, imali smo organizovan prevoz do posla i nazad, ali svaki drugi pokušaj da se ode do centra i vrati se nije bio lak, s obzirom da autobuska linija nije bila česta. Tako da i to malo slobodnog vremena koje sam imala, nisam preterano kreativno koristila. Uglavnom sam taj jedan dan odmarala od naporne radne nedelje - objašnjava ona.
Ova Beograđanka ističe da je u proseku radila 12 sati dnevno, a nekada i više, najčešće petkom u subotom, a imala je slobodan ponedeljak. Zarađen novac je uštedela, s obzirom da nije imala mnogo vremena ni prilike da potroši isti, a otkriva kako je hrana u Varšavi "smešno" jeftina, međutim stanarine su skupe.
Nakon nekoliko nedelja rada, Jelena se adaptirala i uklopila sa ostalim osobljem, među kojim je bilo najviše Ukrajinica, ali je upoznala i jednu devojku iz Kazahstana. Kaže da je sve lakše kada sa nekim uspeš da se složiš i da u početku jeste teško, ali vremenom je sve lakše i bolje.
- Većina mojih kolega u restoranu u Poljskoj se obrela radi studiranja, pa su ovo radili kako bi obezbedili pristojniji život. Upoznala sam i jednu Juliju iz Ukrajine, koja se u Varšavu preselila sa dečkom, jer je bila očajna situacijom u svojoj domovini. Pričala mi je kako je stanje katastrofično, da posla nema, a ako ga i nađeš, radi se za najviše tri evra dnevno - kaže naša sagovornica.
Na koncu svega, Jelena se u Beograd vratila zadovoljna i sa "dubljim" džepom, bar privremeno. Kaže da sada ima više iskustva, nova poznanstva i nove avanture, upoznala je drugačiju kulturu i način života, i ističe da bi svakako ponovo otišla.
- U Srbiji nema neke perspektive, da se ne lažemo. A kada sve skupim i saberem, mislim da sam imala više lepih nego ružnih momenata. Čini mi se da ovde nije toliki problem naći posao, koliko je isto veoma loše plaćen, a odnos poslodavca prema zaposlenom krajnje degradirajuć. Kada znaš da negde neko ceni tvoj rad, i da možeš da manje radiš za veći novac, teško je ne poželeti da odeš. Dovoljno je da se setim kako sam ovde morala da za svaku platu vučem poslodavca za rukav - zaključuje ova 24-godišnjakinja.
