Dakle, 1995. godina, ja sam na faksu i sa drugaricom idem na putovanje od Providensa, Roud Ajlend, do Portlanda u Oregonu. Znate, mlade smo, nezaposlene, putujemo sporednim putevima kroz nacionalne parkove i šume - zapravo najdužim mogućim putem kojim smo mogle. I negde usred Južne Dakote, okrenem se ka drugarici i postavim joj pitanje koje me je mučilo već 3500 kilometara. "U čemu je fora sa kineskim znakom koji stalno viđam pored puta?" Drugarica me je gledala potpuno bledo. Jedan gospodin u prvom redu savršeno imitira taj izraz. (smeh) Kažem, "Znaš, ti znaci koje viđamo koji imaju kineski znak na sebi." Samo me je gledala nekoliko trenutaka, a onda umrla od smeha, jer je shvatila o čemu pričam. A pričala sam o ovome. (smeh) Da, čuveni kineski znak za piknik zonu.
Poslednjih pet godina svog života provela sam razmišljajući upravo o ovakvim situacijama - zašto nekada pogrešno razumemo znake oko sebe, kako se ponašamo kad se to desi i šta sve ovo govori o ljudskoj prirodi. Drugim rečima, kao što je Kris rekao, poslednjih pet godina sam provela razmišljajući o grešenju. Možda vam ovo deluje kao čudan izbor zanimanja, ali zapravo ima jednu veliku prednost: nema konkurencije. (smeh) Ustvari, mnogi od nas čine sve što mogu da bi izbegli greške ili barem da izbegnu razmišljanje o mogućnosti da smo pogrešivi. Na apstraktnom nivou shvatamo. Svi znamo da svi činimo greške. Ljudska vrsta, uopšte, je pogrešiva - okej, dobro.
Ali kad se svede na mene sada, na sva moja uverenja, ovde u sadašnjem vremenu, odjednom sva apstraktna shvatanja pogrešivosti padaju u vodu - i ne mogu da se setim ničega u čemu grešim. Stvar je u tome da živimo u sadašnjosti. U sadašnjosti idemo na sastanke; na porodične odmore idemo u sadašnjosti; idemo na izbore i glasamo u sadašnjosti. Znači, svi na kraju idemo kroz život zatvoreni u balončić osećanja da smo u pravu u vezi sa svim.
Mislim da je to problem. Problem za svakoga od nas pojedinačno, u našim ličnim i profesionalnim životima, i problem za sve nas kolektivno, kao kulturu. Danas želim da, prvo govorim o tome zašto se zaglavimo unutar tog osećanja da smo u pravu. I drugo, zašto je to takav problem. I na kraju, želim da vas ubedim da je moguće izaći iz tog osećanja i da je, ako to uspete, to najveći moralni, intelektualni i kreativni skok koji možete napraviti.
Dakle, zašto se uglavimo u osećanju da smo u pravu? Jedan od razloga je u osećanju prema grešenju. Dozvolite da vas nešto pitam - ustvari, pitaću vas, jer ste tu: Kakav je osećaj - emotivno - kakav je osećaj kada grešimo? Užasan. Nije dobar. Sramotan. Okej, sjajno, dobro. Užasan, nije dobar, sramotan - hvala, ovo su odlični odgovori, ali su odgovori na jedno drugo pitanje. Vi ste odgovorili na pitanje: Kakav je osećaj shvatiti da ste pogrešili? (smeh) To i još mnogo drugih stvari osećamo kad shvatimo da grešimo, je l' tako? To može biti katastrofalno, prosvetljujuće, može biti prilično smešno, kao moja glupa greška sa kineskim znakom. Ali samo stanje grešenja, ne proizvodi nikakav osećaj.
Daću vam jednu analogiju. Da li se sećate crtaća od "Loony Tunes" gde onaj patetični kojot uvek vija i nikad ne uhvati pticu trkačicu? U skoro svakoj epizodi ovog crtaća postoji trenutak kad je on vija, a ona odjuri sa litice, što je ok, ona je ptica, može da leti. Ali i kojot se zaleti preko litice za njom. I smešno je - bar kad imate šest godina - što je kojotu to potpuno ok, takođe. On nastavlja da trči - sve do trenutka kad pogleda dole i shvati da se nalazi u vazduhu. Tada padne. Kada nismo u pravu u vezi s nečim - ne kada to shvatimo, nego pre - mi smo kao taj kojot koji se zaleteo sa litice, a pre nego što pogleda dole. Znate, već grešimo, već smo u nevolji, ali se osećamo na čvrstom tlu. Trebalo bi da ispravim nešto što sam malopre rekla. Ipak se osećamo nekako kad grešimo; osećamo da smo u pravu.
(smeh)
Ovo je jedan razlog, strukturni razlog, zašto se zaglavljujemo u taj osećaj da smo u pravu. Nazivam to slepoća za greške. Većinom vremena nemamo nikakav unutrašnji znak da nas obavesti da grešimo u vezi s nečim, sve dok nije previše kasno. Ali postoji još jedan razlog zašto se zaglavljujemo - a on je kulturan. Setite se na trenutak osnovne škole. Sedite tamo na času, a učiteljica vam vraća kontrolni, i jedan od njih ovako izgleda. Usput, ovaj nije moj. (smeh) Eto vas u osnovnoj školi, i znate tačno šta da mislite o detetu koje dobije ovaj papir. To je glupak koji pravi nevolje, onaj koji nikada ne radi domaći. Dok napunite devet godina, već ste naučili, prvo - da su ljudi koji greše lenji i neodgovorni šmokljani - i drugo, da je način da se uspe u životu taj da nikad ne grešite.
Sve ove loše lekcije naučimo vrlo dobro. I mnogi od nas - pretpostavljam posebno u ovoj prostoriji - izlaze s njima na kraj, postajući savršeni mali odlikaši, perfekcionisti, preambiciozni. Zar ne, Gospodine finansijski direktore, astrofizičaru, ultramaratoncu? (smeh) Svi ste finansijski direktori, astrofizičari, ultramaratonci. Okej, dobro. Osim što onda poludimo pri pomisli da smo u nečemu pogrešili. Jer prema ovome, pogrešiti u nečemu znači da nešto s nama nije u redu. Onda insistiramo da smo u pravu, jer se tako osećamo pametnim i odgovornim, punim vrlina i bezbednim.
Ispričaću vam jednu priču. Pre par godina, jedna žena došla je u Bet Izrael Dikones kliniku na operaciju. Ta bolnica nalazi se u Bostonu. To je nastavna bolnica za Harvard - jedna od najboljih u zemlji. Kad je stigla, odveli su je u operacionu salu. Dobila je anesteziju, hirurg je obavio svoje - zašio je, poslao na oporavak. Izgledalo je da je sve prošlo kako treba. Probudila se, pogledala se i pitala, "Zašto je pogrešna strana mog tela u zavojima?" Pa pogrešna strana njenog tela bila je u zavojima jer je hirurg izveo veliku operaciju na njenoj levoj, umesto desnoj nozi. Kada je potpredsednik kvaliteta zdravstvene nege iz bolnice govorio o tom incidentu, rekao je nešto veoma interesantno. Rekao je, "Iz nekog razloga, hirurg je jednostavno osećao da se nalazi na pravoj strani pacijentkinje." (smeh) Poenta ove priče je da može biti veoma opasno ako previše verujemo osećaju da smo na pravoj strani bilo čega.
Taj unutrašnji osećaj ispravnosti koji tako često imamo, nije pouzdan vodič za ono što se stvarno dešava u spoljnom svetu. A kada se ponašamo kao da jeste i prestanemo da prihvatamo mogućnost da grešimo, pa tada radimo stvari kao što je prosipanje 760 miliona litara nafte u meksički zaliv, ili uništavanje globalne ekonomije. Dakle to je veliki praktični problem. Ali je i velik društveni problem.
Razmislite na tren šta znači biti u pravu. To znači da mislite da vaša verovanja savršeno oslikavaju stvarnost. A kada se tako osećate, imate problem da rešite, a to je kako ćete objasniti sve one ljude koji se ne slažu sa vama? Ispostavlja se da većina nas isto obajšnjava te ljude, posežući za serijom nesrećnih pretpostavki. Kad se neko ne slaže sa nama, mi prvo pretpostavimo da je neznalica. Nema pristupa istim informacijama kao mi, a kada velikodušno podelimo s njima te informacije, oni će ugledati svetlost i preći na našu stranu. Kada to ne uspe, kad se ispostavi da oni imaju iste činjenice kao mi ali se i dalje ne slažu s nama, prelazimo na drugu pretpostavku, a to je da su idioti. (smeh) Imaju sve delove slagalice i previše su glupi da ih pravilno sklope. A kada ni to ne uspe, kad se ispostavi da ljudi koji se s nama ne slažu imaju iste činjenice kao mi i prilično su pametni, onda prelazimo na treću pretpostavku: oni znaju istinu i namerno je iskrivljuju u sopstvene zlobne svrhe. Ovo je katastrofa.
Vezanost za sopstveni osećaj ispravnosti ne dozvoljava da sprečimo greške kad je to potpuno neophodno i čini da jedni druge užasno tretiramo. Ono što mi je ovde najtragičnije i što najviše zbunjuje, to je da potpuno promašuje smisao ljudskosti. Kao da želimo da zamislimo da su naši umovi savršeno čisti prozori i mi gledamo kroz njih i opisujemo svet kako se dešava. I želimo da svi ostali gledaju kroz isti prozor i vide potpuno istu stvar. To nije istinito, a da jeste, život bi bio užasno dosadan. Čarolija vašeg uma nije u tome da možete videti svet onakvim kakav jeste. Nego da ga možete videti kakav nije. Možemo pamtiti prošlost i možemo razmišljati o budućnosti i zamisliti kako je to biti neka druga osoba na nekom drugom mestu. Svi to radimo pomalo drugačije, i zato možemo pogledati u isto nebo i videti ovo i ovo i ovo. I da, upravo zato i grešimo.
1200 godina pre nego što je Dekart rekao "Mislim, dakle postojim", ovaj lik, Sv. Avgustin je seo i napisao, "Fallor ergo sum" - "Grešim, dakle postojim". Avgustin je razumeo da naša sposobnost za zabrljamo nije samo neka sramotna greška u ljudskom sistemu, nešto što možemo iskoreniti ili prevazići. To je ono što nas čini takvim kakvi smo. Jer, za razliku od Boga, mi baš ne znamo šta se dešava. I za razliku od svih drugih životinja, opsednuti smo pokušajima da to saznamo. Za mene, ta opsesija je izvor i koren sve naše produktivnosti i kreativnosti.
Prošle godine sam, iz više razloga, slušala mnogo epizoda serije "This American Life" na radiju. I tako slušam i slušam i u jednom trenutku pomislim kako su sve priče o grešenju. Prva pomisao bila mi je, "Poludela sam. Postala sam ludača za greške. Vidim ih svuda", što se dešavalo. Ali par meseci kasnije, intervjuisala sam Iru Glasa, koji vodi emisiju. Pomenula sam mu to i rekao je, "Ne, to je istina. Ustvari," rekao je, "među osobljem se zezamo kako svaka epizoda naše emisije ima istu zajedničku temu. A ta tema je: 'Mislio sam da će se jedna stvar desiti, a umesto toga desilo se nešto drugo.' A poenta je", kaže Ira Glas, "ovo nam je potrebno. Potrebni su nam momenti iznenađenja, preokreta i grešenja da bi te priče imale efekta." A mi ostali, članovi publike, slušaoci, čitaoci, mi to proždiremo. Volimo preokrete u priči intrige i iznenađujuće završetke. Kada su naše priče u pitanju, volimo da grešimo.
Ali znate, naše priče su takve jer su nam životi takvi. Mislimo da će se jedno desiti, a umesto toga se nešto drugo desi. Džordž Buš je mislio da će upasti u Irak, pronaći gomilu oružja za masovno uništenje, osloboditi ljude i doneti demokratiju na Bliski Istok. Umesto toga se nešto drugo desilo. A Hosni Mubarak je mislio da će biti diktator Egipta do kraja života, dok nije previše star ili bolestan da bi preneo vlast na svog sina. Umesto toga se nešto drugo desilo. A vi ste možda mislili da ćete odrasti i venčati se sa svojom srednjoškolskom ljubavi i preseliti se u rodni grad i imati brdo dece. Umesto toga se nešto drugo desilo. Moram vam reći da sam mislila da pišem izuzetno štrebersku knjigu o temi koju svi mrze, za publiku koja se nikad neće pojaviti. Umesto toga se nešto drugo desilo.
(smeh)
Mislim, to je život. U dobru i zlu, mi stvaramo neverovatne priče o svetu oko nas, a onda se svet preokrene i iznenadi nas. Bez uvrede, ali cela ova konferencija je neverovatan spomenik našoj mogućnosti da grešimo. Upravo smo proveli nedelju dana pričajući o inovacijama i napretku i poboljšanjima, ali znate li zašto su nam potrebne inovacije, napredak i poboljšanja? Jer pola stvari koje su najčudnije i menjaju svet - TED 1998 - pih. (smeh) Nije baš ispalo tako, zar ne? (smeh) Gde je moj raketni pogon, Kris?
(smeh)
(aplauz)
Eto nas opet ovde. I tako to ide. Smislimo novu ideju. Ispričamo drugu priču. Održimo još jednu konferenciju. Tema ove, kao što ste čuli sedam miliona puta, je ponovno otkrivanje čuda. Po meni, ako zaista želite da ponovo otkrijete čudo, treba da izađete iz tog malenog, prestrašenog mesta ispravnosti i pogledate jedni druge i pogledate veličinu i složenost i misteriju univerzuma i da možete da kažete, "Vau, ne znam. Možda grešim."
Hvala vam.
(aplauz)
Hvala ljudi.
