Čudnovato je kod mene da mnoge događaje i pojave mogu da predvidim. Tako sam već petog meseca posle venčanja ja predviđao da cu imati dece. Prvo je bio sin sa plavim očima, koje su posle postale graoraste, pa onda smeđe i najzad crne. To je bilo neko nevaljalo dete sa čudnovatim prohtevima. Ono je, na primer, s najvećim zadovoljstvom čupkalo meni sve dlačicu po dlačicu iz brkova i ja sam to, sa suzama od bola u očima, strpljivo dozvoljavao, jer mi je tašta objasnila da se to mora trpeti, da je to upravo najveće zadovoljstvo za oca kad mu dete počupa brkove. Štaviše, moja tašta, da bi mi učinila što veće zadovoljstvo, hrabrila je malog tiranina vičuci mu jednako: čup, čup, čup!
Ali, to su bili prvi dani detinji koji pripadaju više majci. A posle nekoliko godina, moj sin je već toliko odrastao da je sva briga oko njegovog vaspitanja pripala meni kao ocu.
A kad kažem briga, to nije tek onako uz reč, nego ćete odmah videti da je to bila prava briga. Dok je moj sin junački preskakao plotove, ja sam se još tesio gledajući u njemu Hanibala koji ce preći Alpe; dok mi je preskakao preko glave, tešio sam se gledajući u njemu Miloša Vojinovića koji ce preskočiti tri hata i na njima tri plamena mača; dok je krao komšijska jaja, ja sam se i tada još tešio naziruci u njemu budućeg osvajača Napoleona. Ali, on poče i takve stvari da čini kojima se već nisam vise mogao da tešim, jer nisam ni u političkoj ni u kulturnoj istoriji mogao da nađem ugleda. On, na primer, razbije komsijške prozore i ’ajd’, to nije ništa; po svoj prilici i mnogi drugi veliki ljudi razbijali su komšijske prozore, ali on uzme moj najlepši letnji kaput, odseče mu peš ili rukav i napravi sebi barjak, pa onda skupi pod barjak veliku vojsku i opkoli moju kuću, pa na znak za napad i bez obzira na prozore, na baštu i sve ostalo, osvoji tvrdinju i onda, kao i svaka pobedonosna vojska, otpočne po tvrdinji pokolj, te pootkida svima pilićima u kokošarniku glave.
Ja se, razume se, zabrinem i to više kao roditelj nego kao sopstvenik poklanih pilića. Saopštim mojoj ženi tu brigu i, razume se, zabrine se i ona. Jedno veće mi izmenjamo mišljenja onako kako to zabrinutim roditeljima dolikuje. Ženino je mišljenje bilo da je dete bistro, na mene. I moje je mišljenje bilo da je dete bistro, ali da bez ikakve potrebe preteruje u manifestacijama svoje bistrine i da će tako beskorisno istrošiti snagu i upropastiti u sebi budućeg velikog čoveka. Najposle, nije mi toliko bilo žao sto bi i on ušao u red izlišnih i za Srbiju beskorisnih ljudi, ali sam se ja uopšte bojao toga da mi dete bude bistro jer sam bio uveren da, ako bude bistar, prvo, neće postati ministar u Srbiji, a drugo, izvesno će steći sklonosti ili da falsifikuje rekvizicione priznanice ili taksene marke. Ako ne to, a on će kao računopolagač sklapati vešto lažne račune, umeće lepo da nađe razloga kako bi pojeo državnu porezu, umeće da potpisuje svoje poznanike i prijatelje, i, uopste, činiće sve što bistri ljudi u Srbiji čine. Prema ovakvim sposobnostima on će biti upućen da bude ili sreski načelnik, ili opštinski predsednik, ili poreski nadzornik, ili poštar, ili, najzad, blagajnik kakvog novčanog zavoda. A meni se nijedno od ovih zvanja ne sviđa, te sam stoga bio protivan tome da mi dete bude vrlo bistro.
Ta me je briga strašno jela, kao što moze briga da jede čoveka uopšte, a čoveka koji ima vrlo bistro dete, napose. Moja je žena po svojoj supružnickoj dužnosti delila tu brigu sa mnom, kao sto uopšte dobre žene dele mnogo koječega sa svojim muževima; a naše dete odreklo se već želje da bude Hanibal, Vojinović ili Napoleon, jer je pre neki dan udavilo mačku, a ja sam uveren da ni Hanibal, ni Vojinović, ni Napoleon nisu davili mačke.
Eto, ta me je briga dovela do misli da intervjuišem jednoga od naših odlicnih pedagoga, člana Prosvetnog saveta i svih komisija za preustrojstvo nastave, tvorca mnogih nastavnih programa i počasnog člana Društva za vaspitanje dece, a zatim pisca znamenitih dela: „Majka kao vaspitač”, „Kuća kao vaspitač dece” (I, II i III sveska, jos nesvršeno delo), „Kako se u dece neguju građanske vrline” (javno predavanje u Građanskoj kasini), „Pogreške roditeljske” (sa motom na koricama: „Pogreške dečije to su pogreške njihovih roditelja”) i tako dalje.
Juče sam baš bio kod g. pedagoga i zažalio sam jako što sam ga uznemirio, jer ga zatekoh zadubljenog u posao za koji mi on reče da se takođe odnosi na vaspitanje dece. On mi ponudi stolicu i tek sto sedoh, ja sa užasom i životinjskom drekom skocih pipajuci se vrlo nepristojno pred licem g. pedagoga.
– Ah, ah, ah – uzviknu on, siromah, i poče i sam da me pipa kojegde – oprostite, hiljadu puta oprostite. To je onaj moj najstariji. Ah, tako je nestašan. Eto, vidite, metnuo je iglu na stolicu, on mi to vrlo često čini. Oprostite.
– I vi to onda imate vrlo često prilike da gledate kako vam gosti skaču sa ove stolice? – odgovorih malo pakosno, ali, kako ja nisam bio običan gost vec molilac, utišah se i sedoh.
Tek što pristupih prvom pitanju, a iz druge sobe prolete jedna papuča kroz staklena vrata i staklo pršte na hiljadu parčadi.
– Živko! – uzviknu pedagog – šta radiš to, zaboga!
Kroz razbijeni prozor promoli se jedna ljupka detinja glavica sa rečima:
– Gađam majku, ne da mi ključ od ormana!
– Eh, eh, eh, kako si nevaljao, zar ne vidiš da je ovde gospodin.
Dete me veselo pogleda, pa se onda iskezi na mene tako krvnički kao da mu ja ne dam ključeve od ormana.
Najposle g. pedagog se zamisli duboko i poče da mi daje opširna uputstva kako ću moga sina da odnegujem. Uputio me je i šta treba da čitam; preporučio mi je narocito svoja dela; ubedio me je u to da sam ja kriv svemu nevaljalstvu svoga sina i taman je najvišim tonom, turiv suve, koštunjave ruke u zamršenu kosu, izgovorio moto sa korica jedne svoje knjige: „Pogreške dečije to su pogreške njihovih roditelja!”, ali se kroz prozor na ulici začu mali dečiji doboš i prođoše preko pedesetoro dece uparađene kao vojnici. Nad svima komanduje „najstariji” g. pedagoga, napred je velika zastava od crvene cicane zavese (upravo u tom trenutku g. pedagog opazi da mu na prozoru nema jedne zavese). Svi vojnici nose štapove na ramenu, a na glavama im troćoškaste kape od hartije.
Pedagog pogleda kroz prozor, najpre mirno, zatim preblede, kao manit otvori fioku svoga stola i kad vide da je prazna, on se užasnut pljesnu rukama po glavi.
– Ah, gospodine, ah, ah, ah!
– Šta je zaboga?! – upitah ga.
– Upropašćen sam, prosto sam upropašćen – udari on u dreku. – Ima vec šest meseci kako radim i danju i noću četvrtu svesku moga dela „Kuća kao vaspitač dece” i svršio sam je tek pre desetak dana. Zamislite, tek pre deset dana…
– To je vrlo lepo, ali ne razumem zašto ste…
– Zar ne vidite one kape na dečijim glavama; to je moj najstariji uzeo rukopis iz fioke i napravio kape svojoj vojsci!
Ima ljudi pakosnih, kao što sam ja, pa im je u ovakvim prilikama do smeha. Tim pre što me je ovaj intervju jako zadovoljio u pogledu brige za moga sina koji nije sin nikakvog pedagoga. Ako se nisam glasno smejao, ipak nisam mogao da uzdržim ovo nekoliko reči:
– Izgleda mi, gospodine profesore, kao da je vaš najstariji vrlo talentovan. Taj će biti kanda dobar i strog kritičar, a, što je glavno, protivnik teorija od kojih on, kao što vidite, gradi sebi kape.
– Ša ćete, gospodine – veli mi g. pedagog – vi znate da čizmar obično ne može imati dobre čizme.
Kad stigoh kući, javiše mi radosnu vest da mi je spasen sin. Jer, znate, pao je u bunar, što nije moralo biti. On je uhvatio jednog druga i hteo da ga gurne u bunar, ali se sam okliznuo i pao umesto druga. Hvala Bogu kad je spasen! Drugi put će, kad nekog bude hteo da baci u bunar, izvesno paziti da se ne oklizne.
Branislav Nušić, Pripovetke
