Čarls Bukovski: Igrati se i biti pjesnik

Odakle početi? Pa, Niče je bio taj koji je, kad su ga pitali za pesnike, odgovorio, „Pesnici? Pesnici previše lažu.”

Čarls Bukovski / 12. April 2019

 

Kad čovek čita poeziju iz prošlosti i današnjih dana, ova kritika izgleda prokleto prikladno. U svemu tome je naizgled previse poziranja, hvalisanja… izigravanja da si pesnik, taj odabrani skoroteča bogova. Verujem da ako su bogovi odabrali većinu naših pesnika, onda su zaista birali loše. Naravno, ima mnogo obmane i prevare u svim umetnostima, ali verujem da su pesnici najbolji u kaljanju svog polja delovanja.

A ovde ću vam priznati da je mnogo lakše kritikovati poeziju nego je pisati. Kad sam bio jako mlad, uživao sam u čitanju kritičkih članaka u Suejniju i Kenjon Rivjuzu, u vezi sa poezijom. Ti kritičari su bili takvi snobovi, tako tetošeni, tako zaštićeni, tako puni predrasuda, i bili su zabavno zlobni – povremeno – prema drugim kritičarima. Pažljivo su seckali jedni druge na komade najlepšim jezikom, a ja sam se tome divio, pošto je moj jezik bio prilično grub i neposredan, što mi se više dopadalo, ali ipak je njihov stil izazivao veliku začuđenost kod mene.

Ah, tako džentlmenski način da jedni druge nazovu šupcima i idiotima.

Ipak, osim toga, imali su izvesne uvide o tome šta je pogrešno u vezi sa poezijom i šta bi moglo da se uradi sa tim. Ali, pazite, kad sam se okrenuo stvarnoj poeziji na stranicama u tim časopisima, to je bila veoma loša poezija – pretenciozna, bledunjava, neodređena, mutna, dosadna… Bila je to uvreda za te strane. Borba je bila izgubljena, igra je bila izgubljena. Bilo je to ukvareno mleko. Bila je to beda izazvana prevelikom pažljivošću. A kada su se sami kritičari okušali sa pesmama, u njima nije bilo ničeg od pompe i vatre iz njihovih kritičkih članaka. Bilo je kao da su prelazeći na formu pesme, ostavili ono duše što su imali negde drugo.

Poezija je zadnje polje na kom se polaže ispit, a veoma malo onih koji je pišu u naše vreme ili koji su je pisali u proteklim stolećima je prošlo taj ispit.

Poezija dolazi iz toga gde živite, i kako živite, i šta vas navodi da je stvarate. Većina ljudi je već zašla u proces umiranja u petoj godini, a sa svakom godinom koja prođe njih ostaje sve manje kao izvornih bića sa šansom da se probiju napolje i daleko od onog što je očigledno i što osakaćuje. Uglavnom, oni koji su imali životno iskustvo nastavljaju i dalje da doživljavaju iskustvo koje ih izdvaja na stranu, izoluje ih na takav način da postaju predivni čudaci, vizionari sa sopstvenim vizijama. Možda u tome ima nešto sreće ali ne sasvim, pošto su nam svakodnevno dati izbori, a ako prečesto birate pogrešno, anti-život, onda ćete uskoro biti mrtvi daleko pre sahrane.

Oni najbolji u poeziji su oni koji su je pisali i koji nastavljaju da je pišu bez obzira na ishod. Pošto, ako to ne rade, dogodiće se nešto drugo: ubistvo, samoubistvo, ludilo, bog bi ga znao šta. Čin zapisivanja reči je čudesan čin, to je milost spasenja, sreća, muzika, nastavak kretanja. On raščišćava prostor, odbacuje smeće, spasava vam dupe kao i dupeta nekih drugih ljudi zajedno s vašim. Ako kroz sve ovo nekako stigne slava, ne smete obraćati pažnju na nju, morate nastaviti da pišete kao da je sledeći stih vaš prvi stih.

Takođe, postoje drugi pisci, iako vrlo malo njih. Ali za mene, postoji šest ili sedam njih koji me drže u pogonu kada sve ostalo kaže stani.

A iako ne smemo obraćati pažnju na pohvale, povremeno sebi možemo dopustiti da se osećamo samo malčice dobro. Dobio sam pismo od jednog zatvorenika u Australiji koji mi je napisao, „Tvoje knjige su jedine koje se prenose iz ćelije u ćeliju!”

Ali, već sam ovde dovoljno govorio o pisanju poezije; noćas još ima vremena da je malo pišem. Nekoliko piva, cigara, klasična muzika na radiju. Vidimo se kasnije.

Fenomeni


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.