Nekako uvek žurimo na aerodrom da bismo se što duže pozdravljali i još malo upotpunili prazninu koja će početi da se širi kada avion uzleti sa piste. Evo, počeo sam da zarađujem pišući reči ali mi one uvek zafale kada treba njemu da kažem "zbogom". Jasno mi je da tuga ima više slojeva, i da zapravo nemam za čime da žalim. Čovek ide tamo gde je bolje i ne želim njegov odlazak da dovodim u pitanje, jer je neizbežan i nepokolebljivo opravdan. Ipak, postoji samo jedna stvar koja mi nikada neće biti jasna.
Taj problem odlaska svih koji nešto mogu da donesu... Znam da znate, i znam da priča kruži kao lešinar oko plena, ali malo je sranje što više niko ne dovodi u pitanje - mogu li oni da ostanu ovde? Može li moj brat da se vrati posle nekoliko godina iz Amerike u Srbiju sa istim osećanjem patriotizma i želje da svojoj zemlji donese isto toliko koliko će, možda, jednoga dana, doneti nekome daleko odavde. Ne žalim zbog budućnosti u kojoj će se naći svi klinci koji su otišli praznog stomaka i punog srca, žalim zbog vrlo nedavne prošlosti, jer nisam i nismo, i nećemo biti u poziciji da mladoj usijanoj glavi kažemo "čekaj, razmisli, nije ovde toliko loše". Možeš da ga hvataš samo na laži i šminkanje realnosti, ali nisu ni klinci što su nekada bili.
Čudna je i zeznuta ta filozofija starijeg deteta, stalno se ubeđujem da sam pametniji od njega i da ja znam bolje, u fazonu "slušaj mene i nikada ti se ništa loše neće desiti". Za divno čudo, on me uvek slušao, apsolutno i stalno. Ne mogu isto da tvrdim u odnosu sa matorcima, ali mene bi, nakon duže rasprave, ispoštovao. Što je već u neku ruku, mnogo više govorilo o njemu nego o meni. On je taj koji je imao poverenje u mene, dok sam ja u njega sumnjao. Ne zbog toga što mislim da nije spreman, već zbog tih glupih grešaka koje svi pravimo.
Greške. Ne mogu da budem toliko bezdušan i kažem da je jedna od njih ta što sam rođen ovde, ali jeste ta što sam i dalje tu. Samo moja, ničija više. Dok dan za danom prolazi, ja ponovo čekam taj aerodrom i da se on pojavi sa torbom na leđima, da vidim bolju verziju sebe, i onog pametnijeg za kojeg sam mislio sasvim suprotno. Na svakih godinu, dve, iz aviona izađe dečko koji nije pogrešio - a meni ostaje samo da povremeno pustim Pink Floyd, i razmišljam o "šta bi bilo kad bi bilo".
Logično je da se zapitaš i pomisliš kako ćeš sledeći put kada dođe, imati da mu kažeš nešto novo, i nešto što bi ga zadržalo bar malo duže od sićušnih mesec dana. Ali, bez obzira koliko dobro radio i čekao da se stvari promene na bolje, uveliko će u svakoj porodici po jedno dete biti u Americi, Nemačkoj, Norveškoj, Australiji. Svuda, samo ne ovde. Sranje je što moraš da se oslanjaš na Skajp i bezgraničnu ljubav, kada ništa ne može da zameni priče kako smo sedeli na trešnji satima i takmičili se čija će košpica pre da padne na travu. I tako skoro 20 godina.
Vrlo brzo ponovo dolazi, i ovoga puta znam šta ću mu reći.
"Hey you, don't tell me there's no hope at all
Together we stand, divided we fall."
Izvor: Noizz.rs
