Memorijalni kompleks „Boško Buha“ na Jabuci kod Prijepolja u Srbiji je izuzet iz stečajne mase preduzeća „Putnik“ koje će se naći na prodaji krajem februara. Obavještenje o izuzimanju kompleksa na Jabuci iz prodaje je objavljeno u dnevnim listovima Politika i Novosti.
Podsjetimo da je početkom mjeseca javnost saznala da su Spomen-dom „Boško Buha”, drveni objekat Muzeja pionira i omladine, Dom kulture s paviljonima, nekadašnji hotel i zemljište na kojem se nalaze ovi objekti kao deo Ugostiteljsko-turističkog preduzeća „Putnik” iz Prijepolja stavljeni na prodaju zajedno sa drugom imovinom ove firme u stečaju.
Zbog ovog pokrenuta je i online peticija kojom se tražila zaštita ovog područja, a pritisak javnosti u ovom slučaju urodioje plodom pa će memorijalni kompleks koji je zaštićen kao kulturno dobro, a koji je izgrađen prikupljanjem sredstava od dece i omladine Jugoslavije ostati u javnom vlasništvu.
Sanja Petrović Todosijević, istoričarka, naučna saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije i jedna od osnivačica Centra za jugoslovenske studije jedna je od pokretačica ove peticija kaže da je presrećna zbog uspjeha peticije, kao i njena drugarica Ivana Bogićević Leko koja je zapravo inicirala potpisivanje peticije.
“Zajedničkim snagama smo je sastavile. U moru beskrajno uznemirujućih vesti koje truju društvo ohrabrujuće je bilo čuti da je Stečajna uprava Ugostiteljsko turističkog preduzeća Putnik Prijepolje, 21. februara u dnevnim novinama Politika i Večernje novosti oglasila izuzimanje iz prodaje Memorijalnog kompleksa Boško Buha. U medijima sam čula da je neko iz Agencije za licenciranje stečajnih upravnika izjavio da se izuzimanje desilo zbog ‘velikog interesovanja javnosti za ovaj slučaj’. Ovom prilikom želim da se zahvalim svima koji su potpisali peticiju Spasimo Memorijalni kompleks Boško Buha. Zaključno sa 21. februarom peticiju je potpisalo 848 građana i građanki Republike Srbije ali i svih država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije kao i ‘naših’ ljudi koji danas žive po čitavom svetu. Verujem da je mnoge od njih ‘pogurala’ ista ona politika koja se danas u Srbiji otvoreno konfrontira poruci koju je Memorijalni kompleks Boško Buha trebalo da šalje. Naravno, to što Boško Buha, da tako kažem, neće 28. februara biti ‘izveden na streljanje’ ne znači da smo ‘preživeli’”, kaže za BUKU Sanja Petrović Todosijević.
To da li Kompleks Boško Buha ostaje u javnom vlasništvu treba tek da se vidi jer je čitav ovaj problem, jednim delom, nastao zbog toga što se ne zna kakav je pravni status Memorijala.
Ivana i Sanja kao i mnogi njihovi prijatelji koji su bili aktivni u vezi sa alarmiranjem javnosti kao što su: reditelj Vladimir Milovanović, fotograf Luka Knežević Strika, slikarka Jelena Mijić, Centar za jugoslovenske studije itd i oni nemaju namjeru da stanu i u narednom periodu žele da skrenu pažnju na potrebu: da se reguliše pravni status Memorijala, da se ulože sredstva kako bi se Memorijal vratio u prvobitno stanje i da se pokrene rad na osmišljavanju programa koji bi Memorijal ponovo učinili ne samo živim već i živahnim mjestom na koje djeca dolaze da bi pohađala različite edukativne programe u dominantno antifašističkom okruženju.
“Na kraju krajeva, Memorijal je podignut tokom druge polovine šezdesetih godina kao izraz nove politike sećanja u Jugoslaviji koja se preusmerila sa brige za ratne generacije na brigu za mlade generacije koje nemaju neposredno iskustvo rata i antifašističke borbe. Ako pođemo od pretpostavke da Republika Srbija počiva bar delimično na nasleđu socijalističke Jugoslavije, od pretpostavke da se ni jedna politička ‘garnitura’ u Srbiji od raspada Jugoslavije do danas nije odrekla antifašističke borbe i ako su, ruku na srce, više voleli da se ‘kite’ četničkim kokardama nego partizanskom zvezdom, ne vidim zašto Memorijal i danas ne bi imao istu ulogu”, pojašnjava Sanja.
Na pitanje zašto je danas važno očuvati ovaj memorijalni kompleks i koliko je on danas značajan Sanja ističe da je on značajniji danas nego ikada ranije.
Memorijalni kompleks Boško Buha je jedan od najznačajnijih antifašističkih memorijala ne samo na prostoru Srbije već i čitave bivše Jugoslavije.
Značajan je i u evropskom kontekstu jer je posvećen djeci koja su poginula u Drugom svjetskom ratu ne kao žrtve fašističkog terora već kao aktivni borci protiv fašizma.
“Memorijal koji u prvi plan stavlja herojstvo najmlađih šalje jaku poruku svim mladim ljudima pre svega zbog toga što ih ne posmatra kao pasivnu već aktivnu društvenu grupu na koju se takođe računa. On je jak simbol ne samo antifašističke borbe već i ideja drugarstva, jednakosti, solidarnosti. Dakle simbolizuje sve one ideje koje danas manjkaju u javnom prostoru. Memorijal Boško Buha je građen, kao što sam već rekla, tokom druge polovine šezdesetih godina sa ciljem da se unutar samog Kompleksa odvijaju programi koji će ‘podizati’ buduće savesne građane, one koji će znati da se suprotstave jačanju fašizma i izbijanju nekog novog rata. Svedoci smo da su u jugoslovenskom društvu pred sam kraj njegovog postojanja pobedile kontrarevolucionarne politike i da su kao takve imale podršku širokih narodnih masa kao i da Memorijal nije uspeo da ispuni svoju ulogu”, ističe Sanja.
Dodaje da paradoksalno zvuči ali Memorijal je “živeo” devedesetih godina “zahvaljujući” ratu koji je izbio na prostoru bivše Jugoslavije jer su u njega doseljene izbjeglice.
“Zamislite, kakav je to paradoks. Ljudi koji su pobegli od rata čijim su vizuelnim identitetom dominirali simboli pokreta koji su tokom Drugog svetskog rata kolaborirali sa okupatorima dolaze da žive u prostorijama memorijalnog kompleksa kojim dominira spomenik narodnog heroja Boška Buhe, dečaka koji je septembra meseca 1943. godine ubijen od strane pripadnika jednog od tih kolaboracionističkih pokreta odnosno četničkog. Da li treba da kažem da je zakonodavstvo Republike Srbije dvehiljaditih izjednačilo partizanski i četnički pokret tako što je drugi definisalo kao antifašistički. U vezi sa tim, ja se pitam da li je Memorijal moguće sačuvati na pravi način. Čak i da jeste, svaki memorijalni kompleks je deo šire slike. On ne može dominirati javnim prostorom kao pusto ostrvo na koje svraćaju samo oni koje ‘voda’ izbaci. Hoću da kažem, da bi Memorijal u budućnosti mogao da ispunjava ulogu koja mu je davno namenjena potrebno je da se menjamo iz korena”, kaže naša sagovornica.
Sanja kaže da je građanski aktivizam danas veoma važan, što je pokazao i primjer sa ovom peticijom.
“Posebno je važan kada izostane reakcija institucija. Moram da kažem da me je neprijatno iznenadio izostanak reakcije Republičkog zavoda za zaštitu spomenika jer je upravo Zavod 1987. dodelio Memorijalu status nepokretnog kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Tokom ove dve nedelje koliko je trajalo potpisivanje peticije Zavod se oglasio, koliko ja znam, jedan put. Tom prilikom je rečeno da nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja mogu biti predmet prodaje u koliko se onaj ko ih kupuje obaveže da će u skladu sa propisanim standardima voditi računa o njima. Pa to je apsurdno.
Zašto bi se neko ko kupi Memorijal starao o istom u skladu sa određenim propisima i standardima kad se ni država koja je izgradila taj memorijal i propisala te iste mere nije ponašala u skladu sa propisanim normama”, kaže Sanja i dodaje:
“Kao građanka ja mogu jedino da zaključim da se ovde radi o sistematskom urušavanju ‘nepoželjnog’ nasleđa. I kakav je to odgovor? Pitala bih odgovorne osobe u Zavodu da li se Zavod stara o kulturnim dobrima ili se pretvorio u servisnu službu za pojašnjavanje besmislenih zakonskih rešenja. Na žalost izostanak reakcije nadležne javne ustanove u slučaju za koji je kompetentna nije nešto sa čime se prvi put srećemo. Zavod se zapravo bavi zaštitom dobara koja imaju jaku simboličnu poruku. Kada dobro izgubi simboličku vrednost, država i građani počinju da se igraju gluvih telefona. Veoma je bitno da naglasim i sledeće. Kada je oglašena prodaja Memorijala, Ivana i ja smo se uznemirile kao građanke ali nije nevažno reći da nas je ova vest uzbudila i profesionalno. Ivana Bogićević Leko je rediteljka i dramska pedagoškinja. Više od dve decenije radi sa decom i mladima iz Srbije ali i sa prostora bivše Jugoslavije. Ivana ima iskustvo rada u kampovima koji su se održavali u sklopu Memorijala na Jabuci. Kao osoba koja radi sa decom i mladima, oseća ogromnu odgovornost. Ivana ima običaj da kaže: ‘Pa ne mogu da lažem decu’. Kao istoričarka mogu jedino da se složim. Znate kako kaže ona divna pesma Ljubivoja Ršumovića: ‘Domovina se brani lepotom i čašću i znanjem, Domovina se brani životom i lepim vaspitanjem’. Nemam ništa protiv da se predstavim kao aktivistkinja, ali ja sam u ovom slučaju želela da budem profesionalno odgovorna i savesna”, ističe Sanja.
Sanja kaže da ju je Ivana me pozvala da pomogne oko pisanja peticije, jer je ona doktorirala na temu politike obrazovanja i vaspitanja u posljeratnoj Jugoslaviji.
“Bitno mi je da kažem da smo se Ivana i ja upoznale pre nekoliko godina. Toliko dugo sarađujemo na realizaciji jednog fantastičnog seminara pod nazivom Mi i oni drugi u organizaciji Grupe 484, Službe Koordinacionog tela Vlade Republike Srbije za opštine Preševo, Bujabovac, Medveđa i Pestaloci fondacije. Seminar se realizuje u Bujanovcu u sredini u kojoj žive tri naroda: Srbi, Albanci i Romi. Zadatak svih nas koji smo angažovani u realizaciji seminara, a tu su pored nas dve i mnogi drugi fantastični ljudi koji pre svega vole svoj posao, je da pomognemo nastavnicima koji rade u školama u Bujanovcu i okolini da ojačaju svoje kompetencije u radu sa učenicima koji žive u multietničkoj sredini kao i učenicima koji pohađaju te iste škole da savladaju prepreke koje se maldima često nameću spolja dakle od strane užegi šireg okruženja. Drugim rečima, mislim da smo obe odabrale da radimo one ‘poslove’ koji su društveno veoma odgovorni i da kada god je to moguće izlazimo iz ‘zone komfora”, kaže nam naša sagovornica na kraju razgovora.
