Možda vam se čini da sam ja u ovom naslovu nešto pobrkala, spojila nespojivo, pomešala „frogz i grendmadrz“? Prvo, nisam to povezala ja nego ministar policije Ivica Dačić. Drugo, nisu to neke nebuloze. Naprotiv! To je suština srpske politike. I to već dva veka.
Ovih dana je ministar izjavio: „U situaciji kada može da krene agresija na severu Kosova, samo nam još treba protest malinara i gej parada“. U tim rečima nalazi se ključ svih političkih ideja u Srbiji, u njima je recept vladanja i srž svih problema. Ta rečenica, drugim rečima, znači: nemojte sad s tim ekonomskim pitanjima, a pogotovo nemojte sad s tim ljudskim pravima, kad je drama na Kosovu. E, pa „Kosovo“ upravo tome i služi. Ono je ta mantra koja omogućava da se sve stalno drži u zamrznutom stanju, da kao „pitanje svih pitanja“ ometa postavljanje bilo kog drugog pitanja, koči sve druge tokove i, pre svega, onemogućava razvoj Srbije.
I tako od 19. veka. Od trenutka kad je sredinom tog stoleća formulisana nacionalna politika, bilo je jasno da je ona teško ostvariva. Da bi se krenulo na zapad, u Bosnu, trebalo je pobediti prvo Osmansko carstvo, a kasnije Austro-Ugarsku. Da bi se krenulo na isto tako željeni jug, na Kosovo i Makedoniju, trebalo je pobediti ponovo Osmansko carstvo i niz susednih, istih takvih ambicioznih nacionalnih programa. Trebalo je pridobiti i podršku bar neke od velikih sila. I, prirodno, nije išlo. Decenije su potrošene na te pokušaje. Vođeno je nekoliko ratova. Sav novac odlazio je na ostvarenje nacionalnih ciljeva, svaki razvoj bio je zakočen. I uvek je tu bila ista ta rečenica: „Lako ćemo mi sa demokratijom, prugama, putevima, školstvom, zdravstvom, kvalitetom života, životnim standardom… Samo da prvo rešimo to pitanje svih pitanja, da povučemo jasne granice naše zemlje…“.
Ali, granice do danas nisu jasno i definitivno povučene. Tačnije, nikada se srpska politika nije pomirila sa granicama u kojima se zemlja nalazila. Čak ni onda kad su bile „maksimalne“. I sva su pitanja ostajala otvorena. I sve su političke generacije nepogrešivo razumele korist od takve politike. Postavi se neostvariv cilj i onda sve postaje moguće: stalno se drži napetost u društvu i obezbeđuju izborne pobede, jer samo vi možete da dovedete do ostvarenja „nedosanjanog sna“; stalno se zamenju teze i pitanja koja su na dnevnom redu i sve što je neprijatno preklapa se sa onim što je proglašeno glavnim; opstruira se razvoj demokratije, jer „nam je baš sada najpotrebnija sabornost i podčinjenost samo jednoj misli“; koči se privredni razvoj jer sva, inače slabašna, sredstva odlaze u rupu propale politike; bez privrednog razvoja ostajete netransformisano, predmoderno društvo; u predmodernom društvu lako se i autoritarno vlada. Ako kriza vlasti ipak dođe, podsetićete nezahvalnike da „nije trenutak“ i da ste baš na ivici da rešite „Ono“.
Sve su to znali i početkom dvadesetog veka. List vladajuće Narodne radikalne stranke je, na zahteve opozicije za većom slobodom štampe 1905. godine, pisao: „Srbiji više nego ikada treba jednodušnost da bi se mogla naći na visini ozbiljnih događaja koji su na pomolu, a „nezavisni“ srpski listovi trude se da je ometu na njenom putu“. Time je nedvosmisleno, kao i Dačić, zagovarao istu političku suštinu i bez dileme pokazivao da stalno plašenje stanovništva nekim kataklizmama i nastupajućim ratovima, kao i stalno održavanje povišene temperature, jasno služi pre svega jednom cilju: sužavanju slobode građana Srbije i učvršćivanju vlasti.
Ni opozicija tada nije bila naivna i njoj je sve bilo jasno. Ima jedan briljantan tekst u socijaldemokratskim Radničkim novinama, koji, na parodijski način svedoči da su političari i građani Srbije pre čitavog veka „provalili“ tu „političku filozofiju“. I ne samo socijaldemokrati iz 1912. godine, već se oni pozivaju na Jovu Jovanovića Zmaja, koji je to razumeo u nekoj prethodnoj „političkoj drami“. Naslov teksta bio je „Na proleće“, a ključni zaključak sažet je u sledećim rečenicama: „Negde je Zmaj u jednoj pesmi prognozirao uzvike naših patriota: Na proleće! kojima su oni iz godine u godinu obećavali da će na proleće započeti delo ujedinjenja i oslobođenja srpstva. I sad se već otpočinju puštati sumorni glasi: da nam proleće donosi buru, sudbonosne događaje. I dok na jedan naročito udešen način, način misteriozan, gospoda trube o opasnosti koja na proleće može nastupiti i svet zbunjuju ne kazujući kakva opasnost, oni se jednovremeno spremaju za prolećne izbore, koje treba izvršiti pod stvorenim jednim mučnim psihološkim stanjem birača i sa izveštačenom parolom: „Odbrana otadžbine“.
Dakle, ništa novo. I Srbija se neće promeniti dok se taj red stvari ne promeni, dok ne dođe do kopernikanskog preokreta upravo u odnosu između Kosova, malina i gej parade. Ako bi država shvatila da je gej parada važna, značilo bi to da je ona razumela da je njen zadatak, na prvom mestu, zaštita prava svakog pojedinca. To je, uostalom, i u njenom ineteresu. Stvorila bi osećaj sigurnosti kod svojih građana koji bi joj omogućio da bude mnogo jača nego što je to inače u očima nepoverljivih ljudi, koji joj ne veruju ni reč. Pokazala bi država, tako, da su svi građani za nju jednaki, što je početak „ugovora“ između države i društva. Značilo bi to i da je počela da poštuje zakone i da postaje pravna država, što bi bio početak kraja naše, takođe skoro dva veka duge, tradicije partijske države. Bio bi to znak da država počinje pluralno da misli i da ne kinji onoga koji ne liči na nju, što bi joj pridobilo podršku nesklonih joj delova društva i učinilo je snažnijom. To bi bio signal da je konačno država razumela da je manjina ključ demokratije, da je ona jednako važan deo sistema kao i većina, da su prava većine sumnjiva ako nisu ograničena pravima manjine i da, u krajnjoj liniji, u budućnosti, manjine mogu postati većine. Njihovim uvažavanjem predupređuje se još jedna naša tužna tradicija, tradicija preokreta, revolucija i krvavih obračuna. Shvatila bi tako država i da je ona tu zbog svojih građana i da treba da menja sebe, a ne njih. Bila bi to, dakle, jedna sasvim drugačija država.
Kad bi maline bile važne u našoj državi, bio bi to znak da su prioriteti, konačno, promenjeni. Poslao bi se tako signal da je razvoj stavljen na neko važnije mesto imaginarne lestvice ciljeva. Reklo bi se onda i da se zna kako će se u taj razvoj krenuti, čemu će se dati prednosti, u kakvom će odnosu biti poljoprivreda i industrija, kako će se doći do kapitala, koja će biti politika investicija. U siromašnoj zemlji u kojoj je skoro svaka proizvodnja stala, a poljoprivreda izumire, bilo bi od egzistencijalnog značaja da se razmišlja o tome kako to sve pokrenuti. Danska je, uz sve razlike, početkom 20. veka imala skoro iste, slabe privredne rezultate kao Srbija. Onda se podvukla crta i zaključilo se da Danska ima nešto od čega treba krenuti – mleko. I tako je počelo. Možda u Srbiji treba početi od malina? Ali to bi zahtevalo plan razvoja, strategiju privrednog rasta, ozbiljan ekonomski program i odgovarajuću fiskalnu i kreditnu politiku. Dakle, kada bi maline bile važne, bila bi to jedna sasvim drugačija država.
E, kada bi se cenila ljudska prava i maline, verujem da bi i za Kosovo bilo nekog rešenja. U najmanju ruku rešenja koje neće stvoriti nove kolone izbeglica.
