Ivan Čolović:I dalje smo u mitovima etničkog nacionalizma

‘Povika na desničarske omladinske organizacije i njihove firere nema nikakvog efekta ako se ne pokaže ko su njihovi ideološki mentori. I tu se pored krivične i političke odgovornosti mora razgovarati i o ideološkoj odgovornosti,  o odgovornosti onih koji  otrov nacionalizma proizvode i puštaju u promet. Mnogi od njih to nekažnjeno rade već više od dvadeset godina’, rekao je etnolog i politički antropolog Ivan Čolović u intervjuu za BUKU.

BUKA intervju / 10. Juli 2013

Za BUKU Čolović, između ostalog, govori o nacionalnom identitetu, odnosu religije i politike, folklornoj matrici i mitu o Mladiću.

 


Koliko su, zapravo, sve zemlje u regionu opterećene prošlošću i istorijskim konstrukcijama, koje ne moraju biti uvijek istinite, jer istoriju svako tumači iz svog ugla?

To je situacija karakteristična za postkomunizam, za vreme kad se obnavlja nacionalizam kao dominantna ideologija, odnosno kao dominantna politička religija. Za razliku od komunizma, koji je nudio sjajnu budućnost, nacionalizam, u svojoj punudi, ima sjajnu prošlost. Međutim, analizirajući “robu” koju je nacionalizam izbacio na tržište političkih kultova i snova, došao sam do zaključka da  nacionalizam  govori o prošlosti, o istoriji samo zato da bi pokazao da ima snage da tu prošlost dovrši, da nas izvede iz istorije u jedno stanje večne sadašnjosti, u kojoj će nacija najzad prestati da bude alijenirana od svog bića, od svog identiteta i nastaviti da živi srećno do kraja sveta. To je slično završetku nekih bajki, kad se princeza i princ, posle raznih “istorija”, konačno uzmu  i žive srećno do kraja života.

Zbog čega su junaci i istorijski likovi, himne, zastave i nacionalni simboli važni za oblikovanje nacionalnih identiteta, koji se na ovako malom prostoru sudaraju i dodiruju?

Nacionalni identitet je druga reč za ono što se nekad zvalo nacionalnom dušom, nacionalnim karakterom ili nacionalnom rasom. Tako se shvata u tradiciji etničkog nacionalizma, kojoj pripadaju i nacionalizmi na Balkanu. Tada nacionalni identitet mora da bude, ne samo, radikalno različit od drugih nacionalnioh identiteta, nego i svaka nacija mora da ima svoju autonomnu kulturu, samo svoj jezik, svoju, od drugih različitu, narodnu književnost, svoju s drugima neuporedivu muziku, svoju nacionalnu misao… Kad je pravljena jugoslovenska nacija, prenebregavale su se razlike između kultura pojedinih naroda koji su ulazili u sastav jugoslovenske nacije. Danas se prenebregavaju sličnosti među njima. 

Koliko je zapravo folklorna kultura matrica za oblikovanje ličnih identiteta na našim prostorima? Pored spomenutih političkih simbola, kao najvažniji elementi u izgradnji ličnih identiteta ističe se običajnost, mitovi, religioznost i folklornost.

Rekao bih da folklor, onaj koji je zvanično prihvaćen kao nosilac nacionalnog  duha, ima ulogu u oblikovanju ličnog identiteta samo kad je to javni identitet, kad pojedinac prihvata da bude maneken svoje nacije i njene kulture. U drugim slučajevima, pojedinac formira svoje lično nasuprot zvanično nametnutog nacionalnog folklora.

Kao što je poznato, ja samo o tome pisao u knjizi "Bordel ratnika. Folklor, politika i rat", folklor je postao politički važan u vreme formiranja nacija, jer su prvi filozofi nacionalizma, a pre svega filozofi i pisci nemačkog romantizma (Herder, braća Grim i drugi) razvili ideju da u narodnoj kulturi prebiva srce nacije, pa je istraživanje folklora postalo prvorazredni politički zadatak. Polazilo se od toga da onaj narod koji ima svoju narodnu kulturu stiče i pravo na samostalno političko postojanje, to jest da on čini naciju, i da bi trebalo da ima svoju državu.

Tokom sukoba i ratova devedesetih, pesme u folklornom stilu koje su slavile nove nacionalne vođe i junake služile su tome da programe i dela tih vođa i junaka, uključujući tu i ratne zločone, predstave kao nešto što je u skladu sa dubokom voljom naroda, da je to vox populi.  Nešto od toga ostalo je u Srbiji do danas, na primer u pojavljivanju političara, i uopšte ljudi koji žele da istaknu svoje « jako srpstvo », na festivalu trube u Guči. Bili su tu i mnogi koji se u trubu i folklor razumeju kao pile u šarena vrata, ali politički benefit, kako se danas kaže, naterao ih je da istrpe gungulu na tom vašaru i da čak kažu da su uživali. Bila je zapažena i ostala zapamćena izjava Vojislava Koštunice, čoveka koga je teško zamisliti kako pije pivo a kamoli kako sluša trubu, da onaj ko ne zna šta je Guča ne zna ni šta je Srbija. 

Povodom hapšenja generala Mladića širom Republike Srpske organizovani su protesti podrške od kojih su najbrojniji bili u Banjaluci. Kako ocjenjujete ta dešavanja?

Sećate li se onog amidže iz pesme Đure Jakšića «Otac i sin»?  Kad je video da je njegov «junačke krvi najmlađi sin»  jedno obično gladno dete koje umesto sablje, hata misirskog  i toka zlaćanih, koje mu babo tobože nudi, traži da mu on kupi pečanja jarećeg, amidža  se zamislio, i počešao po glavi. Znajući autora pesme i vreme u kome je ona nastala (1872), možemo pretpostaviti da ovog Jakšićevog amidžu suočavanje sa realnošću nije odvelo tako daleko da posumnja u junaštvo vascelog srpskog naroda, nego je verovatnije da je on gorko razmišljao o tome da dolazi nova, nejunačka generacija, nedostojna slavnih predaka.

Da li će slično da postupe, to jest da malo razmisle, oni koji su u Mladiću videli epskog hajduka, koji na nekoj planini ili u nekoj bratskoj zemlji, diže tegove i pravi sklekove, pripremaući se za konačan obračun sa srpskim neprijateljima kad se pred njima pojavio stvarni, prozaični Mladić i zatražio da mu donesu jagode? Šansa za razmišljanje je tu, ali bojim se da ona neće biti iskorišćena za to da se mit o Mladiću kao epskom junaku dovede u pitanje, nego će se raskorak između tog mita i stvarnosti verovatno objasniti time što ovaj bolesni i gladni starac iz Lazareva kod Zrenjanina uopšte nije Mladić ili, ako jeste, onda je to ostatak čoveka koga su godinama trovali, te je on zato danas  takav, željan  jagoda, ali bez krvi.

Na tim protestima mnogobrojni su bili tinejdžeri koji su nosili majice sa Mladićevim likom. Treba li se plašiti budućih generacija koje odrastaju i socijalizuju se u društvu gdje su nacionalna i religiozna identifikacija najvažnije?

Da, takvo je društvo u kome raste ova nova tobože prkosna i junačka generacija, s tim što, po mom mišljenju, postoji samo jedan faktor identifikacije, samo nacionalna  identifikacija, u koju se verska identifikacija voljom samih crkvenih glavara utopila. Povika na desničarske omladinske organizacije i njihove firere nema nikakvog efekta ako se ne pokaže ko su njihovi ideološki mentori. I tu se pored krivične i političke odgovornosti mora razgovarati i o ideološkoj odgovornosti,  o odgovornosti onih koji  otrov nacionalizma proizvode i puštaju u promet. Mnogi od njih to nekažnjeno rade već više od dvadeset godina.

U kakvim političkim mitovima mi zapravo živimo i ko ih konstruiše?

I dalje smo uglavnom u mitovima etničkog nacionalizuma, a spravljaju ih i distribuiraju kulturne elite, o čemu sam podrobno pisao u knjigama mojih eseja o političkoj antropologiji "Politika simbola i Balkan, teror kulture".

Mediji su pod velikim pritiskom političkih struja i rijetko se može čuti kritičko promišljanje. Koliku odgovornost nose mediji u stvaranju atmosfere nedijaloga i netolerancije?

Mediji su, ipak, kao što im ime kaže, pre svega prenosnici onoga što nisu sami smislili ili učinili, tako da u principu novinari mogu da budu samo saodovorni, ali zlo, a ovde govorimo o tome, ne počinje od njih. Naravno, ima nekih novinara koji mu, tom zlu, s većim oduševljenjem služe od drugih, ali i tada je najvažnije imati nos i osetiti da glava koja smrdi najčešće nije glava nekog novinara, nego obično neka mnogo veća. Zato, kad se govori o odgovornosti medija za rat, ja uvek pomislim da oni koji su najviše odgovorni za ratove devedesetih, a to su takozvani velikani nacionalne misli, moraju da uživaju u tako usmerenoj debati o odgovornosti.

Zbog čega je religijski uticaj kod nas toliko važan? Vidimo sveštenike na skupovima, protestima i u nasilnim situacijama (gay pride), a sa druge strani isti se pozivaju na ljubav i praštanje.

Religija je kod nas postala važna ne zato što je neka vera privukla veći broj ljudi, na primer, u Srbiji bi to bila pravoslavna vera,  i što crkva, na primer SPC, radi na širenju verskih nazora, verskih vrednosti. Ne, toga zapravo nema, te nema ni opasnosti od klerikalizacije društva, a još manje od nekakve teokratije. Razlog je jednostavan. Kao što sam već nagovestio, odgovarajući na jedno od vaših prethodnih pitanja, crkve su ovde ostavile boga i okrenule se služenju naciji, a ostavljajući boga, ostavile su i svoje vernike na cedilu. Onaj ko danas traži duhovnu utehu u bogu, u nekoj veri, ima malo šanse da to nadje u crkvi, verovatno mnogo manje nego u vreme komunizma, kad su crkve bile prosto naterane da se okrenu bogu, jer komunisti nisu mislili da popovi mogu da im  pomognu u širenju njihove vere, a to je bila religija bratstva i jedinstva.

Može li se na prostorima ove tri države (BiH, Srbija i Hrvatska) govoriti o elementima za uspostavljanje interkulturalnosti, jer, ipak, jezički se razumijemo, samo je možda potrebno više slušati jedni druge?


Mislim da se danas potvrđuje vitalna važnost oslobađanja od nacionalističkog diskursa za bilo koje ozbiljnije stvaralaštvo u kulturi. A to znači da se to stvaralaštvo ne može redukovati na nekakav nacionalni kulturni prostor, koji će kulturni radnici čuvati od uljeza i, mira radi, održavati takozvane dobrosusedske i prijateljske veze s drugim prostorima u susedstvu. Srećom, ti naši nacionalni kulturni prostori, i pored truda stražara na njihovim granicama, ne mogu se lako zatvoriti,  tako da se bez većih problema rađa jedna nova regionalna ili balkanska kulturna scena, čiji akteri nisu predstavnici etničkih kultura nego predstavnci penušavog izlivanja i prelivanja preko granica jezika, identiteta, žanrova. Nedavno sam imao priliku da u Beogradu učestvujem na književnom festivalu Krokodil, koji okuplja takve aktere, nacionalno nereprezentativne spodobe. 


Ivan Čolović rođen je 1938. u Beogradu. Osnivač je i urednik serije knjiga koje izlaze u kultnoj Biblioteci XX vek. Bio je jedan je od osnivača (1991.godine) i kopredsednika (1992-1993) Udruženja nezavisnih intelektualaca Beogradski krug. Objavio oko dvadeset knjiga iz oblasti etnolingvistike, književne teorije i političke antropologije, od kojih su najpoznatije: Divlja književnost, Bordel ratnika, Politika simbola, Etno i Balkan – teror kulture. Dobitnik je Herderove nagrade, nosilac ordena Viteza Legije časti i počasni doktor Varšavskog univerziteta.

 

Razgovarala : Maja Isović

 

 

Nacionalizam ubija


Buka preporuka

Intervju

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.