Njegovo ime je Izador Grinbaum. On je Jevrejin, pomoćnik vodoinstalatera u Njujorku. Žuri na scenu, ispod portreta Džordža Vašingtona iscrtanog svastikama. Pokušava da se suprotstavi nacisti koji se odriče “jevrejskih medija” i poziva na Ameriku “kojom vladaju beli hrišćani”. Uniformisani vojnici ga prebijaju. Policajci ga odvlače sa scene, pocepanih pantalona i ruku podignutih u očajničkom preklinjanju. Masa oduševljeno kliče.
Februar je, 1939. godine. Više od 20.000 pristalica nacista okupilo se na Medison skver gardenu, dok Grinbaum pokušava da ućutka Frica Kuna, (takozvanog) bundesfirera Nemačko-američkog saveza. Grinbauma su razbesnele Kunove reči da zemlja mora da se oslobodi iz kandži Jevreja i “vrati američkom narodu koji ju je osnovao”.
Dvadesetšestogodišnji Jevrejin izveden je pred sudiju koji mu, prema izveštajima u Njujork tajmsu, kaže da su “mogli da stradaju nevini ljudi”. Grinbaum mu na to odgovara: “Da li ste svesni da je mnogo Jevreja moglo da bude ubijeno zbog njihovog progona na mitingu?”
“Mnogo” nije odgovarajuća reč za šest miliona ljudi, ali to je bila 1939. godina, a ljudska bića ne zamišljaju nezamislivo. Bledo, zbunjeno lice jevrejskog dečaka koji stoji podignutih ruku opkoljen u varšavskom getu 1943. godine takođe je dobro poznato. Grinbaumov izraz teskobe u Njujorku je kao slutnja.
Sve se ovo nalazi u izuzetnom kratkom dokumentarnom filmu Maršala Karija, nominovanom za Oskara, “Noć u Gardenu”, sastavljenom od snimaka iz tog vremena. Napadi na medije; usklik “Povratimo našu zemlju“; himne pravom Amerikancu (ili Nemcu): nema ničeg novog, kako Kari ističe, u fašizmu.
Film navodi na pomisao o rečenici Hane Arent koja me je progonila kako će većina ljudi pristati na uslove terora, ali će se neki ipak odupreti. “Ništa se više ne zahteva”, napisala je, “i ništa se više ne može tražiti razumno, osim da ova planeta ostane mesto na kojem će ljudi moći da žive.”
Pomislite na “Čoveka tenka” na Trgu Tjenanmen. Pomislite na Antona Šmida, narednika u Hitlerovoj vojsci koji je pomagao Jevrejima u getu Vilna i bio pogubljen 1942. Pomislite na Rona Rajdenauera koji je služio u Vijetnamskom ratu i kojeg je savest naterala da prikupi informacije koje su dovele do zvanične istrage o masakru u Mi Laju. Pomislite na Izadora Grinbauma. Suština takvih dela je da se čine zaludnim, a ipak imaju moć da izbave čovečanstvo.
Naše je doba, takođe, doba demagoga. Šta ćemo mi učiniti sa našim “zlatnim kolosom” – kako Džejms Lazdan kaže u svom novom romanu Popodne jednog fauna? Ovaj kolos, “odjednom preteći i kosmički žalostan”, koji dva sata govori pred konferencijom Konzervativne političke akcije i saopštava: “Svi smo zajedno u ljubavi.”
Ko su, za predsednika Donalda Trampa, njegovi ljudi koji se vole? Oni su “naši ljudi”. A “naši ljudi” danas nisu sinonim za američki narod. On sebe nikada nije smatrao predsednikom svih Amerikanaca.
Ne, oni su njegovi fanovi. Oni su “jaki ljudi”, ljudi koji mogu da urade “veoma loše” stvari ako je to potrebno – policajci i vojnici koji ga, kako je predsednik tvrdio u nedavnom intervjuu za Brajtbart, podržavaju. Njemu su potrebni ljudi u njegovom uglu. Kako Lazdan piše, “ništa manje od dominacije čitavim univerzumom ne bi moglo da mu nadoknadi sva zla koja su mu učinjena”.
Zla koja su mu učinili novinari, sudije i holivudski režiseri – bilo ko ko misli da bi predsednik lako mogao da bude samo opasni beli nacionalistički nastrojeni šarlatan. Zašto bi to iko pomislio? Jer je Tramp, od prvog dana, govorio zlo o ljudima tamne puti i muslimanima; a, kao predsednik, na mitingu u Šarlotsvilu, u Virdžiniji, održanom 2017. godine, na kojem su beli nacionalisti klicali “Jevreji nas neće zameniti” i na kojem je žena koja je izašla na protest, Heder Hejer, ubijena, rekao je da je “video veoma fine ljude na obe strane”.
Ne kažem da Tramp podseća na Hitlera.
Beli nacionalista nije ubio muslimane na Novom Zelandu jer je Trampa doživljavao kao simbol “obnovljenog belačkog identiteta i zajedničke svrhe”. Tramp je u ljubavnoj vezi sa belim revanšistima kojima se ne dopada demografija 21. veka.
Loše stvari danas se dešavaju u čitavom svetu, od Saudijske Arabije do Filipina, od Gvatemale do Severne Koreje, zato što im Trampova administracija namiguje. Amerika kao zaštitnik morala, ma koliko nesavršena bila, više ne postoji.
Tramp je opasan. Ljudi umiru zato što najgore vođe znaju da će im američki predsednik gledati kroz prste. Rasprava o tome je li Tramp bezazlen, treba li da se smejemo njegovoj grotesknosti, nimalo nije na mestu. Nemam nikakvih sumnji da najgore tek sledi. U svojoj glavi, Tramp ne sme da izgubi.
Grinbaum se sa svojom suprugom preselio na jug Kalifornije i preminuo 1997. godine. Kako je Filip Bamp primetio u Vašington postu, “njegova smrt tek je kratko pomenuta u lokalnim vestima”.
© 2019 The New York Times
Preuzeto sa Nedeljnik.rs
