Valter Benjamin je izvršio samoubistvo krajem septembra 1940. u malom gradu Portbou na granici Francuske i Španije. Neobična je pomisao da je jedan od najvećih intelektualaca 20. veka bio prinuđen na ovakav izbor. Ne preterujem kada kažem da je on bio jedan od najvećih intelektualaca 20. veka, a tome treba dodati i pridev evropski – jer on je sebe tako shvatao u vreme kada je Evropa bila samo geografski pojam i bez obzira što je bio primoran da beži iz jedne u drugu evropsku zemlju, izložen progonu kao Jevrejin.
Rođen u Šarlotenburgu u Nemačkoj 1892, dolaskom nacista na vlast Benjamin je bio prisiljen da pređe u Francusku. Njen glavni grad postao mu je druga domovina, do te mere da će jedno od njegovih ključnih dela, nedovršeni Projekat Arkade biti potpuno posvećen Parizu 19. veka.
Benjamin je bio izvanredna pojava. Teško je naći nekoga ko bi mu bio nalik po spoju enciklopedijske erudicije i strasnog prikupljanja građe i ideja, sa prefinjenošću koja češće pripada epigonima (onima čiji je zadatak da poduhvat privedu kraju, a ne da započinju nove) – i kapaciteta da inovira, da čita svet u novom svetlu, da hvata prve znake i sastojke epohalnih promena koje nailaze. Oni koji vode revoluciju obično ne paze na stil, gonjeni potrebom za probojem, uništenjem i reinvencijom, neopterećeni lingvističkim preokupacijama.
Benjamin je, pak, bio savršeno rafinirani revolucionar.
Bio je prvi koji će razumeti, na primer, da će mogućnost stvaranja višestrukih kopija umetničkog dela mehaničkom reprodukcijom, tako da se ono može posmatrati i bez fizičkog prisustva na mestu gde se čuva i izlaže, posledično lišiti delo njegove aure – kombinacije odmaka, singularnosti i čuđenja, koja signalizira superiornost umetnika u odnosu na svet.
Šta je taj sofisticirani i kreativni intelektualac, taj duboko ukorenjeni stanovnik glavnih gradova tražio u malom pograničnom mestu između Španije i Francuske? Koja je njegova knjiga tamo izgubljena? Pratio sam ga do te tačke u kojoj se obronci Pirineja spuštaju ka Kataloniji, da bih otkrio šta se desilo s otkucanim rukopisom koji je nosio u svom teškom, crnom koferu od koga se nije odvajao.
***
Od 1933. godine, Benjamin je živeo u Parizu sa svojom sestrom Dorom. Ali, u maju 1940, posle perioda zatišja na francusko-nemačkom frontu, neprijateljske trupe su munjevito i bez mnogo otpora osvojile neutralnu Belgiju i Holandiju. U Pariz će ući 14. juna 1940. Dan ranije – samo jedan dan ranije – Benjamin je odlučio da napusti grad koji je voleo, ali koji se ubrzano pretvarao u klopku.
Pre nego što je otišao, predao je Žoržu Bataju – piscu i intelektualcu, inovativnom i ljubopitljivom poput samog Benjamina – fotokopiju svog nedovršenog dela Projekat Arkade. Ili, možda bi trebalo reći ur-fotokopiju, jer je ona bila rezultat prvih pokušaja fotografske reprodukcije dokumenata. Važno je pomenuti ovu kopiju jer, čak i ako se u crnom koferu nalazio original, činjenica da je reprodukcija ostavljena Bataju ne odgovara anksioznosti koju je Benjamin očigledno osećao prema tom komadu prtljaga. Odlazak iz Pariza bio je dobro planiran: dokopati se Marseja, a zatim Portugalije, odakle će se otisnuti ka Americi, sa dozvolom koja mu omogućava da emigrira u Sjedinjene Države, a koju su mu izdejstvovali prijatelji Teodor Adorno i Maks Horkhajmer.
Benjamin nije bio star čovek – imao je tek 48 godina – mada su u ono vreme godine nosile veću težinu nego danas. Ali, bio je umoran i slabog zdravlja (prijatelji su ga zvali ‘Stari Benj’), patio je od astme, već je preživeo jedan srčani udar, a nikada nije bio sklon većim fizičkim aktivnostima, naviknut da vreme provodi sa svojim knjigama ili u učenim diskusijama. Za njega je svaki pokret, svaki fizički rad predstavljao svojevrsnu traumu, mada su ga neizvesnosti vremenom vodile kroz čak 28 promena adrese. Loše se snalazio u svetovnim aspektima života, prozaičnim potrebama svakodnevne egzistencije.
Hana Arent je, misleći na Benjamina, ponovila komentar koji je o Prustu dao Žak Rivije: „Umro je od istog onog neiskustva koje mu je omogućilo da piše. Umro je od neznanja o svetu, jer nije znao kako da naloži vatru ili da otvori prozor“. A zatim je dodala i svoju opasku: „Poput mesečara, trapavost ga je neizbežno vodila u samo središte neprilike“.
Naizgled nesposoban za svakodnevne poslove, bio je primoran na njih usred rata, u zemlji na ivici kolapsa, u beznadežnom neredu. Posle dugih iznuđenih odlaganja, u fazama dovršenim tek uz velike muke, Benjamin je krajem avgusta ipak uspeo da stigne u Marsej – grad pretvoren u raskršće hiljada izbeglica i očajnika koji nastoje da umaknu sudbini. Da bi se preživelo, napustilo grad, bilo je neophodno imati dokument za dokumentom: najpre dozvolu boravka u Francuskoj, zatim dozvolu za izlazak iz zemlje, onda još jednu za putovanje kroz Španiju i Portugaliju i konačno onu koja omogućava ulazak u SAD. Za Benjamina je to bilo previše.
Povrh svega, oduvek je verovao da ga progoni zla sreća – kao ‘mali grbavac’ iz nemačkog folklora, maler koji sapliće svoje žrtve. Već su se ranije sretali: od neuspeha da dosegne prvu stepenicu na akademskoj lestvici svojim radom Porijeklo njemačke žalobne igre (1928), tekstom koji niko nije razumeo, do činjenice da se, ne bi li izbegao bombardovanje Pariza koje ga je toliko plašilo, selio sve dalje od centra i nehotice završio u mestu koje je među prvima uništeno. Nije znao da se u ovom naizgled beznačajnom selu nalazilo središte važne železničke mreže, što ga je činilo obaveznom metom napada.
U Marseju je ipak uspeo da završi nekoliko poslova. Dao je Hani Arent otkucani rukopis svojih Teza o filozofiji istorije koji će ona predati njegovim prijateljima Horkhajmeru i Adornu (dakle, ni taj se tekst nije mogao nalaziti u crnom koferu) i preuzeo svoju vizu za SAD. Međutim, nedostajao mu je jedan važan papir: izlazna viza iz Francuske koju nije smeo da traži od vlasti da ne bi otkrili da je izbeglica iz Nemačke i smesta ga prosledili Gestapou.
Ostala mu je samo jedna opcija: da pređe u Španiju Lister rutom, nazvanom po zapovedniku španskih republikanskih trupa koji je, doduše u suprotnom smeru, tim putem poveo svoje ljude na sigurno po okončanju građanskog rata.
Za ovu rutu Benjamin je saznao od starog druga, Hansa Fitka, koga je slučajno sreo u Marseju. Fitkova žena Liza je u to vreme bila u Port-Vendreu, blizu španske granice, gde je pomagala onima koji su se zatekli u sličnoj situaciji. Tamo je i Benjamin krenuo, zajedno sa fotografkinjom Heni Gurland i njenim 16-ogodišnjim sinom Jozefom. Bila je to slučajna i potpuno nespremna družina.
U Port-Vendre su stigli 24. septembra 1940. Istog dana, predvođeni Lizom Fitko, isprobali su prelazak prve deonice.
Kada je trebalo da se vrate, Benjamin je odlučio da ostane. Čekaće ih do sledećeg jutra, pa će dalje nastaviti zajedno; bio je veoma umoran i želeo je da poštedi sebe napora potrebnog da se vrati, samo da bi opet došao na isto mesto. Smestio se u borovom šumarku. Malodušan i fizički iscrpljen, Benjamin je ostao sam. Teško je zamisliti kako je proveo tu noć: izmučen brigom ili umiren noćnom tišinom pod zvezdanim mediteranskim nebom, tako udaljenim od hladnoće nemačke jeseni.
Njegovi saputnici stigli su ubrzo po svitanju. Staza kojom su krenuli vodila je uzbrdo, preko stenja i klanaca. Benjamin je počeo da posustaje, pa je smislio kako da najbolje iskoristi svoju energiju: hodao je 10 minuta, pa se odmarao jedan minut, precizno mereći intervale na džepnom satu. Deset minuta hoda i minut odmora. Kako je staza postajala sve strmija, dve žene i mladić su mu naizmenično pomagali da nosi crni kofer od koga se nije odvajao. Insistirao je da mu je važnije da rukopis iz kofera stigne u Ameriku, nego on sam.
Put je zahtevao ogroman fizički napor. Mada je družina često dolazila u iskušenje da odustane, konačno su stigli do vrha sa kog se ukazalo more obasjano suncem. Nedaleko odatle nalazio se gradić Portbou: uspeli su, uprkos svemu.
Tu se Liza Fitko oprostila od Benjamina, Heni Gurland i njenog sina, i krenula nazad. Njih troje su nastavili ka naselju i stigli do policijske stanice uvereni da će, kao i svi drugi pre njih, dobiti dozvole potrebne za nastavak puta. Ali pravila su se promenila samo dan ranije: svako ko prelazi ilegalno biće vraćen u Francusku. Za Benjamina je to značilo izručenje Nemcima. Učinjen im je jedan ustupak, jer su bili iscrpljeni i već se smrklo: bilo im je dozvoljeno da prenoće u hotelu Franka. Benjamin je dobio sobu broj 3. Sledećeg dana će ih proterati.
Za Benjamina taj dan nije osvanuo. Progutao je svih 15 pilula morfijuma koje je poneo za slučaj problema sa srcem.
Te noći je možda mislio na grbavca koji ga je oduvek proganjao, konačno ga sustigao i sad se sprema za fatalni udarac. Da su stigli samo dan ranije, niko im se ne bi isprečio na putu ka Portugaliji; dan kasnije bi znali da su se pravila promenila, potražili bi drugo rešenje i ne bi se ni javili španskoj policiji. Postojao je samo jedan trenutak u kome ih je čekao najgori od mogućih ishoda. I upravo su taj trenutak odabrali. Neprilika je trijumfovala, a Benjamin je priznao poraz.
***
Godinama se nije znalo ništa više od toga: činilo se da je zauvek nestao svaki trag neuspešnog pokušaja bekstva. Tokom 1970-ih, u vreme kada je značaj Benjaminovog dela konačno prepoznat, mnogi istraživači su se zaputili u Portbou, inspirisani memoarima Lize Fitko u kojima je svetu otkrila sve što zna o njegovom poslednjem putovanju. Ništa nisu našli. Nije bilo crnog kofera, ni nadgrobnog spomenika. Benjamin kao da je ispario.
Čak i danas, u metežu informacija dostupnih na internetu ima onih koji ovde završavaju priču o Benjaminu, tvrdeći da se više ništa ne može znati o koferu i njegovom sadržaju.
Srećom, osim interneta ja imam i prijatelje. Jedan od njih, Bruno Arpaja, napisao je odličan roman o Benjaminu, Anđeo istorije (2001). On mi je ispričao šta se zapravo desilo jer, iako dugi niz godina niko nije uspeo da nađe ništa, misterija je na kraju razjašnjena. Španske vlasti su pretpostavile da je Benjamin njegovo lično ime (što je u španskom jeziku slučaj, mada se drugačije izgovara) a da mu je prezime Valter. Tako je upisan u javne arhive, a sva dokumenta o njemu smeštena su u zgradu suda u Figueresu pod slovom V.
Tada se otkrilo da je prvo bio sahranjen na katoličkom groblju, da bi nekog kasnijeg datuma bio premešten u zajedničku grobnicu – dok je popis njegovih ličnih stvari, izgleda, činio kompletan i tačan inventar. Kožni kofer (bez naznačene boje); zlatni sat; pasoš koji su u Marseju izdale vlasti SAD; šest fotografija za pasoš; naočare; nekoliko magazina ili časopisa; neka pisma; nekoliko papira; malo novca. Ne pominje se otkucani ni bilo kakav rukopis. Ali, tih ‘nekoliko papira’ – šta je to bilo?
Šta je to Benjamin nosio što mu je bilo tako dragoceno? Koji je to tekst, kad znamo da nije bio Projekat Arkade jer ga je dao Bataju, ni Teze o filozofiji istorije koje je poverio Hani Arent?
Na ovo pitanje ni Arpaja nije znao odgovor. U svom romanu on konfabulira da je Benjamin predao rukopis mladom španskom partizanu da ga prenese na sigurno. Tokom noći u planinama, izložen ekstremnoj hladnoći i očaju, partizan će se poslužiti rukopisom da upali vatru i spase život.
Vatra je motiv koji se često ponavlja u pričama o izgubljenim knjigama. Dobro je poznato da papir lako gori. Ali u malom mestu tik uz granicu Španije i Francuske, u sobi broj 3 provincijskog hotela, izgleda da nikakva vatra nije gorela.
Neki ne veruju da se u koferu nalazio bilo kakav rukopis. Ali zašto bi Benjamin lagao svoje saputnike u neprilici i uporno vukao prtljag, ako su u njemu bile samo lične stvari? Ubeđen sam da se tu nalazilo nešto od stvarne važnosti. Možda beleške za nastavak rada na Arkadama, možda revidirana verzija teksta o Šarlu Bodleru. Ili možda neko sasvim novo delo, ono koje nedostaje, za koje ni ne znamo da je postojalo.
Arpaja nema odgovor, ali na kraju našeg razgovora ispričaće mi nešto drugo u zamenu, jer je Portbou bio poprište još nekih priča o izgubljenom tekstu.
Manje od godinu dana pre nego što je Benjamin stigao u Portbou, među pola miliona ljudi u begu od bombi iz nemačkih i italijanskih aviona, namerenih da istim putem pređu u Francusku, nalazio se i Antonio Maćado: veliki i u to vreme, za razliku od Benjamina, zaista stari pesnik. I Maćado je sa sobom nosio kofer u kome je bilo mnogo pesama, a koje je morao da ostavi kako bi se dokopao egzila u Francuskoj, gde će umreti samo nekoliko dana kasnije.
Gde su te pesme, tako opasne u to vreme jer ih pisao neprijatelj Frankovog režima? Gde su stranice koje je Benjamin tako ljubomorno čuvao? Zar su zaista sve uništene? Izgubljene?
Ko zna. Možda zaboravljeni, požuteli papiri i danas leže u ormaru ili starom kovčegu na tavanu neke kuće u Portbou: pesme starog poraženog pesnika i beleške prerano ostarelog evropskog intelektualca, poslagane na gomilu, nepoznate čak i slučajnom vlasniku.
Da li je preterano nadati se da će pre ili kasnije – slučajno, na putu istraživanja ili strasti – neko ponovo otkriti te stranice i konačno nam ih dati na čitanje?
Iz zbirke eseja In Search of Lost Books / U potrazi za izgubljenim knjigama (2019). Prevod knjige na engleski: Simon Carnell i Erica Segre. Autor je direktor Italijanskog kulturnog instituta u Njujorku.
Giorgio van Straten, Aeon, 20.03.2019.
Prevela Milica Jovanović
