Siromašni smo svi, a neki su najsiromašniji. I uporedo sa vladama raznih zemalja koje se bore protiv beskućnika postavljanjem šiljaka protiv spavanja po klupama iliubacivanjem kontejnera pod zemlju da bi bili nedostupni nevoljnicima – raste i kontratrend nevladinih pokušaja zbrinjavanja najugroženijih delova društva. Tako su nastali koncepti komunalnih restorana u kojima rade štićenici centara za pružanje pomoći, komunalnih prodavnica koje prodaju stare stvari i prihod daju u dobrotvorne svrhe, uličnih novina i štandova na kojima se može preuzeti čista odeća i obuća.
Proleće je započelo s kukom
Poslednji primer primenjene kreativnosti u Srbiji su KUKE DOBROTE, koje je neko pokrenuo i proširio po celoj zemlji, a čujem da je i Banja Luka dobila prve kuke. Za one koji nisu u toku, to je akcija kačenja improvizovanih kuka po zidovima i po drveću uz natpise KUKE DOBROTE, na koje je predviđeno da građani zainteresovani da budu dobri ostavljaju kese sumnjivog sadržaja, u kojima se nalaze razne nasumično svrstane potrepštine, a koje će “oni kojima je to najpotrebnije” naći i uzeti.
Stvarno treba biti genije pa smisliti posebno izdvajanja đubreta na KUKE DOBROTE, za razliku od običnih kuka na kontejnerima na koje građani i inače svakodnevno, u činu ne posebnohumanitarnog bacanja đubreta, izdvajaju hleb i upotrebljive ostatke hrane. Građani već posebno odvajaju i upotrebljive stare stvari i ostavljaju ih uredno složene pored kontejnera, a odbačeni nameštaj i krupni otpad “prve subote u mesecu, osim kada vremenski uslovi to ne dozvoljavaju”.
Dakle, KUKE DOBROTE već postoje. To znam i iz ličnog iskustva, zato što sam mnogo puta ostavljala, ali i uzimala stvari sa ulice i koristila ih, a svaki stan u kome sam živela opremala sam kombinacijom pozajmljenog, poklonjenog i nameštaja sa ulice.
Kopirajteri na kreku
Ne zanima me da li je KUKE DOBROTE izmislila ili iskopirala po međunarodnom uzoru nečija baba, nečiji kreativni direktor ili neka Erazmus studentkinja. Najbolje je da njihovi autori zauvek ostanu anonimni. Pre par godina sam pokrenula hashtag #copywritersoncrack, inspirisana upravo suludim sloganima kao što su “Sve što navijač može da poželi” za jednu vrstu brijača u toku sportskog prvenstva, ili “Neodoljiva snaga mentola” u reklami za žvake, ali i opomenom uz gazirano piće oporog ukusa koja glasi “Za žene, ne za devojke”. Primera je bezbroj, kuke su samo poslednji i najbolniji.
Od kada su kuke instalirane, pojavile su se crnohumorne šale sa asocijacijama na vešanje. Dobro, ko radi taj i greši. Ali KUKE? DOBROTE? Kopirajteri, saberite se, krajnje je vreme.
Kako smo stigli do kuke?
Jedan od projekata koji je bio uzor našim “kukama” je ideja Street Store, nastala 2014. u Južnoj Africi u saradnji sa MC Saatchi, ali se po principu Open Source iskustva proširila na 263 grada u celom svetu, gde se otvaraju pop-up štandovi za slobodno preuzimanje obuće i odeće, a ponekad i hrane. U srodne uzore spade i iranski Wall of Kindness iz decembra 2015, koji je uz slogan “Ostavi ako ti ne treba, uzmi ako ti treba” u sankcijama pogođenom Iranu otvorio nekoliko punktova za ostavljanje zimske odeće na zidnim vešalicama.
Verujem da su naše kopirajtere na lošem kreku zbunile te slike vešalica i slogan Hang up Help Out, čiji je čak i bukvalni prevod Okači, pomozi! opet bolji od našeg mučnog KUKE DOBROTE. Neću da cepidlačim sa jezikom, niti time što je naš slogan opisnog karaktera i ističe u prvi plan dobrotu dobročinioca, dok originalni doziva/poziva na akciju odnosno pomoć nekome. Zanemariću i to što je kopiranje projekata koji su se unapred odrekli vlasništva nad tom idejom i dali je svima širom sveta na korišćenje, idiotizam svoje vrste. Ali neću i ne mogu da prevaziđem ignorantski pristup koji zanemaruje infrastrukturu potrebnu za izvođenje ove ideje pomoći.
Lažu, nije lako biti fin
Razočaraću vas navodeći očigledno, ali nije dovoljno okačiti kuku i postati dobar. U originalnoj akciji lepo piše da je potrebno okupiti tim volontera, da je za kuke odnosno za štandove na kojima se roba deli potrebno dobiti dozvole, odnosno uključiti u akciju bar lokalnu vlast… Da bi se nekome ko je sistematski uništen od idiota, ko je obespravljen, osiromašen ili očajan zaista pomoglo, nije dovoljno poslati SMS poruku, kliknuti na peticiju, ili udeliti dinar ispred crkve. Nazvati ostavljanje raznih ostataka u kesama na nasumičnim mestima humanitarnom pomoću, zaista vređa dostojanstvo i inteligenciju svake osobe, a pogotovo onih kojima je to najpotrebnije. Ideja da je moguće pomoći ikome bez dodatnog truda je marketinški trik i izmišljotina vrste dedamraz (mada u principu nemam ništa protiv dedamraza).
Kuka, ali za koga?
Ukoliko neko nije sposoban ili ne želi da nekome pomogne kačenjem kese na drvo, slanjem SMS poruke i drugim trendi oblicima pomoći, to je sasvim u redu. Država, marketing agencije ili projekt menadžeri na primer, umesto što se šlihtaju svojim krupnim poreskim obveznicima/klijentima/nadređenima koji proizvode hleb, mleko, vodu, sokove ili novac, treba da ih motivišu (čitaj: nateraju na ovaj ili onaj način) da deo svojih zaliha koje se mere tonama, usmere na “one kojima je to najpotrebnije”, a ne da medijski šikaniraju pošten svet koji na svaku kesu pelena, konzervu ili flašu vode koju ustupi nekome kome je to potrebnije, još dodatno plaća PDV državi i puni kasu koja tu pomoć svakim danom sve više ukida.
Nema potrebe da se svaki pošteni ali osiromašeni građanin koji s vremena na vreme zaviri u kontejner “da vidi šta ima” oseća lose, jer nije u mogućnosti da pomogne bilo kome, bilo kako.
Na kraju, uverena sam da KUKE DOBROTE jesu namenjene onima kojima je to najpotrebnije, ali takođe mislim da to nisu najugroženiji slojevi društva, već redom: oni koji su te kuke izmislili, oni koji ih slikaju pošto na njih okače kese i svi ostali koji su uvereni da je “njihovo malo nekome sve”. Najugroženiji će kao i do sada nastaviti da se bave oprobanim metodama uzimanja iz kontejnera gde je to moguće, ali i kudikamo dostojanstvenijim načinima snalaženja, kao što je sakupljanje sekundarnih sirovina i njihova zamena za novac, rad u restoranima koji zapošljavaju ugrožene grupe, prodajom uličnih novina, starim dobrim nadničenjem, pa čak i prinudnim radom, kada ih vlast ili neko ko ima “svoje malo i njihovo sve” pozove. Zimi, kada nas sneg iznenadi, čišćenjem snega, leti branjem višanja uz crvene trake, ali to smo valjda već elaborirali.
Peščanik.net, 10.04.2016.
