Margerit Jursenar : O toj kobnoj lakoći umiranja

Oni koji su otišli behu bez sumnje najbolji: bili su nam potrebni. Možda bismo ih spasli da smo ih ubedili da su njihovo odbijanje, njihova indignacija, njihovo samo beznađe potrebni, da smo umeli suprotstaviti toj kobnoj lakoći umiranja junačku teškoću življenja (ili pokušavanja življenja) kako bismo ovaj svet načinili nešto manje skandaloznim nego što jeste.

Uglješa Vuković / 12. August 2014

Margerit Jursenar (1903-1987) je nesumnjivo jedna od najznačajnijih književnih pojava u dvadesetom veku, a verovatno i u istoriji književnosti. Namerno ne ističem da je to jedna od najznačajnijih spisateljica kako bih izbegao i pomisao kod čitaoca da njen značaj u ovim kratkim redovima vrednujem na osnovu njenog odnosa samo sa drugim spisateljicama, isključujući spisatelje. Upravo se tzv. žensko pitanje prožima kroz njena dela i biografiju. Jursenarova je prva žena koja je postala članica Francuske akademije nauka što je okupiralo francusku javnost do te mere da se i danas mogu pronaći sećanja i razmišljanja o tom događaju u francuskoj štampi. Iako je ozbiljno, iscrpno i sveznadarski obrađivala svaki svoj predmet interesovanja uspešno ih uvlačeći u nerazmrsivu mrežu, u kojoj se uzajmno objašnjavaju i nadopunjavaju, činjenica da se radi o ženi svojevremno je bacala sumnju na njeno stvaralaštvo, a danas je to opet razlog zbog kojeg joj se, s pravom, pridaje veća pažnja jer to je žena koja je otvorila vrata muške ustanove, kako zapisaše i mnogi u Francuskoj. Ona je ipak odbijala govoriti o ženskom pitanju kroz prizmu npr. ženskog pisma jer joj je (ne)svesna dioba književnosti na osnovu rodne podele izgledala prosto i čini mi se da je smatrala da toj prostoti ne treba dati ni reč pažnje. Opus joj je raznorodan i čine ga pesme, priče, romani, eseji, a ja bih potcrtao njene romane: Hadrijanovi memoari, Aleksis – traktat o uzaludnoj borbi, Oproštajni udarac, Arhive sa severa...

Jursenarova je književnica koja se ozbiljno, hrabro i vredno hvata u koštac sa onim o čemu piše i ako bih naveo njene predmete interesovanja prostim navođenjem mislim da bih napravio nepravdu jer ona se sa šekspirovskim umećem tihog i sveobuhvatnog izlagača bavi svim živim bićima i njihovim pratećim živim i umrlim stvarima. Biografski podatak da je bila lezbijka pomoću kojeg bi pojedini objasnili njene motive ili isticanje da su joj dela prožeta homoerotizmom i muškim likovima čini mi se kao notorno nerazumevanje i umanjivanje njene vrednosti. U fransukom Mondu sam pročitao jednu kratku i tačnu rečenicu o jeziku kojim je prva žena akademik u Francuskoj stvarala vrednote: To je jezik koji je podjednako prikladan i dobu u kojem je živeo Hadrijan, i dobu savremnog junaka 20. stoleća.

I to odista jeste jezik svih vremena, strpljivog vijuganja kroz mnoštvo redova sa pažljivim prekidima i odabranim rečima iz kojih nastaje zaokružena celina. Postoji i jedna polemična nota u svim njenim delima koje sam pročitao, a ogleda se u autorkinom iznošenju svog viđenja sa tri tačke u nastavku na koje vi ispišete svoje gledište. Jursenarova je jedan od retkih pisaca koji mi je uspeo demistifikovati pojam ljubavi koji je zaglibljen u savremenoj banalizaciji, a njenom biografijom se treba podrobnije baviti radi potpunog shvatanja žene koja je radom i zaostavštinom prokrčila put boljim odgovorima na žensko pitanje u svetu muškog carstva. Ne ističe bez razloga Orhan Pamuk kako je možda najveća i najduža istorijska nepravda učinjena prema ženama.

Pre nego što vas ostavim da uživate u izabranom eseju navešću i da je ova francuska spisateljica još u ranim dvadesetim godinama napisala iznimno ozbiljan, stilski sveden i misaono zaokružen roman. U pitanju je promišljanje o homoseksualnosti u Aleksisu ili traktatu o uzaludnoj borbi. Roman koji je u mnogim svetskim valorizacijama na temu najbolji roman svih vremena ozbiljno razmatran zbog iznimnog umetničkog i misanog dostignuća.
Moj prijatelj kaže kako su klasični pisci (prezrivo gledam na ovu odrednicu) oni zbog kojih nas zaboli ruka od ispisivanja citata u beležnici koja je samo nama na dohvat ruke. Margerit Jursenar je često u mojoj beležnici, pa ću sa vama podeliti nekoliko citata:

„Imati snage da ne napraviš grešku jeste jedan vid krivice.“
„Često opisujemo sreću duše koja se oslobodila od tela. Ima, međutim, trenutaka u životu kada se telo oslobodi od duše.“
„Uvek sam nalazio neku niskost u ljudi koji tako lako poveruju u nedostojnost drugih.“
„Jaz između dva naraštaja postoji u svakom vremenu, čak i kada na njegovim ivicama niče cveće plemenitih osećanja.“
„Moral je stvar privatnog dogovora, pristojnost javna stvar; svaka napadna sloboda oduvek mi se činila kao jeftino razmetanje.“

„Svi su narodi do sada propali zbog pomanjkanja velikodušnosti.“
„Malo ljudi voli duga putovanja, to večito raskidanje s navikama, neprestano potresanje svih predrasuda.“
Za kraj bih još poželo da ovaj esej putuje svetom kao kružno pismo jer upravo sada živimo u trenutku demonstrativnih samoubistava i raspomamljenih nagona za uništenjem.

Ta kobna lakoća umiranja

...I treba drhtati, sve dok ne mogne isceliti
Ta kobna lakoća umiranja

Ove Igoove stihove, napisane u vezi sa mrtvima Komune, pre gotovo jednog stoleća, ponavljam u sebi misleći na one mlade ljude i onu devojku što se radije bacaju u vatru nego da prihvate svet kakav im je sazdan. Možda je to prvi put, u našem zapadnom društvu, da takvo svojevoljno žrtvovanje povređuje moral interesa, naravno, zdravog razuma, i pojam prilagođavanja svetu ovakav kakav je. Ali, da li je to žrtvovanje svojevoljno? Kao nekad hrišćani koji odbijaju prinošenje žrtava idolima, i ovi mladi ljudi su osetili, s pravom ili ne, da su imali samo izbor između podnošenja žrtava ovim lažnim bogovima pohlepe i nasilja usred kojih pristajemo da živimo, ili protesta sopstvenom smrću.

U izvesnom smislu oni se i nisu varali: čovek ne živi, a da ne bude impliciran. Svet je u vatri, govore već oko tri hiljade godina budističke sutre, vatra neznanja, vatra pohlepe, vatra agresivnosti poždiru ga. Neka deca u Lilu, Parizu, pre nekoliko meseci u Provansi, prepoznala su tu istinu koju većina nas celog života ne sagleda. Ona su izašla iz sveta u kojem se ratovi izrazito destruktivnije nego ikada udomaćuju usred mira koji i nije mir i koji prečesto teži da za čoveka i njegovo okružje postane gotovo isto toliko destruktivan koliko i rat, iz sveta u kojem su oglasi gastronomskih restorana u listovima složeni uz reportaže o narodima što umiru od gladi, u kojem svaka žena u krznenoj bundi doprinosi istrebljenju neke žive vrste, u kojem naša besna žeđ za brzinom svakoga dana pogoršava zagađenje sveta od kojeg zavisi naše življenje, u kojem svaki čitalac romana iz Crne serije, ili krvavog zločina, svaki gledalac filma o nasilju doprinosi i bez svog znanja onoj strasti ubijanja koja nam je donela u pola stoleća milione ubijenih.
Jesu li ta deca bila u pravu ili ne što napuštaju sve to?

Odgovor će zavisiti, na kraju krajeva, od promene u srcu koju će ili neće proizvesti oko njih njihovo žrtvovanje. Da li smo ih mogli sprečiti u njihovoj nameri ili, što je još važnije, možemo li sprečiti u budućnosti da druga čista srca pođu istim putem? Pred tim tako neodložnim pitanjem valja priznati da nijedan od uobičajenih razloga koje smo mogli da im navedemo u cilju njihovog nastavljanja življenja nije dovoljno jak da bi zadržao nekoga ko više ne podnosi svet ovakav kakav je. Uzaludno im je govoriti da se oni najveštiji, ili možda najmudriji, još uvek mogu snalaziti u haosu u kojem se nalazimo, ili čak iz života izvlačiti poneki komadić sreće ili ličnog uspeha, kada ono zbog čega oni umiru i nije njihova sopstvena tuga, već jad drugih.

Čini se doista da se u onom žrtvovanju budističkog sveštenika, tako dostojnom življenja iz dubine njegova užasa, može korisno suprotstaviti samo tradicija po kojoj je i sam Buda, u trenutku ulaska u pokoj, odlučio da ostane na ovom svetu sve dok jedno jedino živo stvorenje bude imalo potrebu za njegovom pomoći. Oni koji su otišli behu bez sumnje najbolji: bili su nam potrebni. Možda bismo ih spasli da smo ih ubedili da su njihovo odbijanje, njihova indignacija, njihovo samo beznađe potrebni, da smo umeli suprotstaviti toj kobnoj lakoći umiranja junačku teškoću življenja (ili pokušavanja življenja) kako bismo ovaj svet načinili nešto manje skandaloznim nego što jeste.

1970.

Prethodni tekstovi iz rubrike "Za čitanje i promišljanje" :

Vladan Desnica -Laž i umjetnost

Mišel De Montenj, Ogled o vaspitanju

 

Priredio Uglješa Vuković

 

 

 


Buka preporuka

Tema

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.