Stajao sam na terasi i gledao ptice, razmišljajući šta da jedem. Sunce je peklo, ali ne na mene, pošto je terasa gledala na sever. Njegovi zraci padali su na šizofrene petospratnice, koje je investitorski urbanizam proteklih darovao Dorćolu. Kineski telefon kojim sam pokušavao da napravim selfi, zazvonio je.
Pošto su na njemu, osim kamere, bili otvoreni instagram, fejsbuk i 9gag, telefon moje udarce palcem nije prepoznavao kao takve. Dok sam čekao da se android povrati od šoka, gledao sam u broj koji me je zvao. Nepoznat, šestocifreni broj iz doba Karića, kakav obično poseduju nekakva muda. Kroz nekoliko desetina sekundi, telefon je uspeo da se dovede u stanje u kom je bilo moguće pritisnuti zeleni krug na njegovom ekranu, a da se to završi uspostavljanjem veze.
„Halo“, oglasio sam se, nadrkano.
„Dobar dan“, začuo se euforični ženski glas, „Marko Vidojković mi treba!“
„Ja sam!“, odgovorio sam veselo, pokušavši da od naše komunikacije napravim nekakav fazon.
„Zovem iz marketinške agencije Skubidu, imamo poslovnu ponudu za vas.“
Unapred sam znao kako da ću ga na kraju ispušiti. Ali, baš da vidimo kako.
„Stvarno? Kakvu ponudu?“
„Najbolje je da dođete ovamo, pa da vam sve objasnimo uživo. Da li ste slobodni sutra u deset?“
„Rano mi je deset, ’ajde u jedanaest?“, predložio sam, iako mi nije bilo rano u deset, ali, nekim danima sam umeo da se probudim u pola deset i šta ako sutra bude taj dan?
„Sutra u jedanaest, upisano.“
Triput mi je objasnila kako da dođem do agencije, iako sam joj već posle prvog puta rekao da ću ih naći gugl navigacijom. Objašnjavala mi je kako treba da obiđem oko parka i onda ne odmah levo, nego polulevo i zatim skroz pravo i, videću s ulice, piše s desne strane Skubidu. Okej, rekao sam, a onda je ona ponovila ceo opis još jednom, zvučeći kao da govori s debilom.
*
„Radimo fejsbuk kampanju za Jedno dobro pivo! Voleli bismo da četiri čuvena srpska pisca napišu po tri priče i da Jedno mnogo dobro pivo bude sponzor!“, oduševljeno mi je predstavio njihovu ideju dugajlija u crnoj rolci. Sedeo sam u velikoj konferens sali, na ćošku ogromnog kvardatnog stola, a okolo je bilo njih još troje, zaposlenih na ovom projektu. „Mislili smo da zovemo nekoliko pisaca, Biljanu Sosić, Piksija Stojanovića i Iliju Zekina, ali ti si nam prvi izbor, to da znaš!“
„Vi znate da sam ja na crnoj listi? Nemojte da vam neko jebe majku što hoćete da zaradim pare.“
„Ma hajde“, javio se plavokosi bucko u plavoj košulji, „pa ovo je dvadeset prvi vek! A i priča koju ćeš pisati neće biti politička, jel da...“
„Pun mi je kurac politike, samo mi još fali da pišem priče o njoj...“, potvrdio sam.
„Eto vidiš. Nešto na slobodnu temu. Nešto urbano, ono tvoje, zbog čega ljudi vole tvoje knjige!“, ložio me je onaj u rolci.
„Ali ne i vulgarno, to se valjda podrazumeva!“, euforično je izgovorila vlasnica euforičnog glasa od juče, koja je sedela s moje desne strane, simpatična, u plavoj košuljici. „Mislim, može recimo reč sranje, ali jebanje, kurac, pička, to ipak ne.“
„Uostalom, i Sosićka jebe majku ovima, a ne samo ti!“, dosetio se onaj u plavoj košulji. „Nema šanse da to ispadne problem.“
Oko finansijskih uslova smo se dogovorili isuviše lako, pa sam pomislio da je možda trebalo da im tražim više, ali jebiga. Zadatak je bio jednostavan, napisati tri priče na bilo koju temu i šerovati to na svom fejsu, kada izađu na stranici Jednog dobrog piva. Čak sam počeo i da razmišljam o tome kakve bih priče mogao da napišem za kampanju. Izdvojile su se dve ideje: priča o profesorki iz Srednje trgovačke, koju matrertiraju učenici i priča o dedi koji jedva čeka da umre zato što među živima nema više nijednog poznanika. O trećoj priči nisam razmišljao, jer sam zapravo znao da ih neću ni pisati.
*
Rekli su mi da će se sa instrukcijama javiti prekosutra, čim klijent odobri kampanju. Nisu se javili. Zatim mi se, dok sam kupovao ćufte u sosu u supermarketu, sedam dana kasnije, preko vibera javio Mikele, naš poznati reper i pesnik.
„Burazeru, zvali su me u fejsbuk kampanju za Jedno dobro pivo. Piksi mi je rekao da si i ti u priči, pa, čisto da ti javim, da tebe nisu pominjali. A Piksija jesu. I Sosićku.“
„Od mene su najverovatnije odustali jer sam politički nepodoban“, rekoh.
„Ih, a ja sam, kao, podoban?“, nasmejao se.
Kako smo prekinuli vezu, tako sam na šestocifreni broj iz doba Karića, koji sam našao u listi prošlonedeljnih poziva, poslao poruku: „Dobro, bre, jel od Mikelea treba da saznam da sam ispao iz varijante? ;)“
Starija gospođa sa retardiranim sinom mojih godina stajala je ispred mene, u redu na kasi. Kupovali su punjene paprike, koje žene u supermarketu spremaju bolje nego mnoge keve. I salvete su kupovali. I jogurt. Nekako su završili i ja sam došao na red. Na kasi je radila lepa, pomalo zrikava cura.
Dvadeset minuta kasnije, jeo sam ćufte u paradajz sosu i gledao mimove na mobilnom. Napolju je bilo sparno. Na ulici su drndali automobili i autobusi, zaglavljeni u crvenom talasu, za koji taksisti tvrde da je namerno izazivan, ne bi li se trošilo što više goriva. Telefon mi je zazvonio u sred gifa u kome liku, kome su vezane oči, guraju u usta lizalicu u obliku kurca. Šestocifreni broj iz doba Karića, ali ne onaj, nego neki drugi. Sažvakao sam ćuftu, progutao je i pritisnuo zeleni krug na ekranu.
„Halo.“
„Mare, brate, izvini!“, vikao je mlađi muški glas. „Nisam verovao da je to moguće! Nisam verovao da živimo u takvoj zemlji!“ Bio je to, dakle, onaj u rolci ili onaj u plavoj košulji. Sigurno ne onaj treći, pošto je taj tokom celog sastanka ćutao.
„Tako je već šest godina.“.
„Poslali smo predlog projekta klijentu i istog dana su nas zvali iz vrha Banatsko-Bačke pivare. Kažu,Vidojković ne može. Lično sam ih uveravao da nećeš pisati ništa politički, ali oni ni da čuju. Ima čovek ozbiljnu pratnju na fejsbuku, kažem im ja! Jesi li video ti taj njegov fejsbuk, kažu oni?! Jesi li video šta piše? Jesi li ga čuo šta govori? Ne želimo da imamo ništa sa likom koji se toliko zamera naprednjacima!“
„I?“, pitao sam, čisto da bismo nekako završili razgovor.
„I ništa. Ovi ostali će da pišu, a ti nećeš. Izvini još jednom, molim te! Evo, mene je sramota u njihovo ime! Ima nednom negde da te proguram, od sad je to moja lična misija!“
Osetio sam se trulo, pre svega jer je lova bila dobra, a zatim sam se osetio i kao govno. Čim saznam da je krenula fejsbuk kampanja za Jedno dobro pivo, napisaću priču o svemu ovome.
Prošlog petka saznao sam da je kampanja pri kraju.
