Moć je suverenitet, g-dine Bond

Džejms Bond je izmišljeni lik, ali ne previse udaljen od stvarnosti. Od Drugog svetskog rata SAD su postavljale svoje baze širom planete. Neke od njih su, kao baza Doktora Noa, na dalekim i izolovanim ostrvima.

Daniel Immerwahr / 09. Mart 2019

Prvi film o Bondu “Dr No” (1962)

Odlomak iz knjige “How to Hide an Empire: A History of the Greater United States / Kako sakriti imperiju: Istorija Velikih Sjedinjenih Država” (2019).

“O, gospodine Pauers”, reče dr Zlo, “dobrodošli u moj izdubljeni vulkan”. Prostrana podzemna baza na tropskom ostrvu, iz parodije Ostin Pauers: Špijun koji me je povalio, scenografija je koja se smesta prepoznaje. Poremećeni superzlikovac, njegova ostrvska jazbina, plan za osvajanje sveta – sve to je toliko poznato da zaboravljate koliko je bizarno.

Zašto naši najambiciozniji zlikovci, oni koji bi da osvoje planetu, od svih mogućih lokacija biraju baš taj udaljeni komadić zemlje usred okeana? Pomislili biste da se prednosti ostrva koje ga čine poželjnim mestom za odmor – udaljenost od naseljenih mesta, opušten ritam života – ne uklapaju u platformu za pohod na ceo svet. Na kraju krajeva, i Napoleon je prognan na Elbu da bi bio neutralisan, a ne da se ohrabri da proba još jednom.

U 19. veku se tako mislilo o ostrvima. Bilas u to mesta izvan domašaja zakona, možda čak i opasna, ali lišena moći. San o vladanju svetom sa nekog ostrva pojavila se u literaturi tek u 20. veku. Po mojoj proceni, to je počelo sa Bondom.

***

Jan Fleming, tvorac Džejmsa Bonda, znao je ponešto o ostrvima. Za vreme Drugog svetskog rata služio je kao pomoćnik britanskog šefa pomorske obaveštajne službe. Na toj dužnosti je 1943. otputovao u Kingston, na Jamajci, da prisustvuje obaveštajnoj konferenciji na visokom nivou sa SAD. Karibi su u to vreme bili u teškom položaju, na udaru nemačkih podmornica koje su izbegavale savezničke brodove. Pričalo se da im je pristanište u skrivenoj luci koju je izgradio dr Aksel Vener-Gren, misteriozni švedski multimilioner sa nacističkim vezama, koji se utvrdio na jednom ostrvu na Bahamima.

Optužbe da Vener-Gren koristi svoje ostrvo kao tajnu nacističku bazu pokazale su se lažnima, ali im Fleming nije odoleo. Kupio je imanje na Jamajci (nazvano Zlatno oko po jednoj od obaveštajnih operacija u čijoj je realizaciji učestvovao) i tu počeo da piše svoje romane o Bondu. U jednom od njih, Živi i pusti druge da umru, iskoristiće trač o tajnoj ostrvskoj bazi za podmornice. U drugom, Doktor No, razradiće ideju do kraja. Zlikovac iz naslova, svetski multimilioner koji poseduje privatno karipsko ostrvo, neodoljivo je ličio na dr Vener-Grena.

U svojoj izolovanoj centrali, Doktor No priča Džejmsu Bondu kako koristi radio da bi nadzirao, ometao i preusmeravao američke rakete. Tajnost lokacije bila je od suštinskog značaja. “Gospodine Bond, moć je suverenitet”, objasnio je. “A kako ja posedujem tu moć, taj suverenitet? Zahvaljujući tome što sam skriven. Zahvaljujući tome što niko ne zna. Zahvaljujući činjenici da ne moram nikome da polažem račune”.

Filmovi o Bondu su preuzeli tu sliku i nastavili da je razrađuju. Privatno ostrvo dominira u filmu Doktor No, ali slične lokacije se mogu naći i u drugim filmovima: Operacija Grom (snimljen na Vener-Grenovom ostrvu), Samo dvaput se živi (raketna baza u utrobi japanskog vulkanskog ostrva), Dijamanti su večni (naftna platforma na pučini), Živi i pusti druge da umru (mala ostrvska diktatura na Karibima), Čovek sa zlatnim pištoljem (privatno tajlandsko ostrvo), Špijun koji me je voleo (ogromna pomorska baza) i Skajfol (napušteno ostrvo). U filmu Kazino Rojal iz 2006. postoji scena koja je, kao i Operacija Grom, snimljena na Vener-Grenovom ostrvu.

Svet Džejmsa Bonda pun je raznih besmislica. Olovke koje eksplodiraju, akvarijumi sa ajkulama i beskrajne procesije dobrohotnih lepotica, više liče na proizvod Flemingove mašte natopljene rumom nego na uvid u stvarni svet špijunaže. Ali, sa pričom o ostrvu Fleming je bio na dobrom tragu.

Baš kao što je i zamišljao, ostrva i tajne baze jesu instrumenti svetske dominacije.

***

Džejms Bond je lik iz mašte, ali ne tako udaljen od stvarnosti kao što može izgledati. Od Drugog svetskog rata, SAD su marljivo postavljale svoje baze širom planete. Neke od njih, kao baza Doktora Noa, nalaze se na udaljenim ostrvima. Druge su enklave opasane zidinama usred stranih država. Tokom 1950-ih, Vašington je posedovao na stotine baza po svetu. Danas ih, tvrdi Dejvid Vajn, ima oko 800. Poređenja radi, sve druge zemlje na svetu zbirno drže tridesetak baza u inostranstvu.

Inostrani posedi SAD nisu veliki po površini. Kada se na gomilu skupe sve baze i sve američke prekomorske teritorije (kao što su Portoriko i Guam) to je i dalje prostor manji od Konektikata. Ali te majušne tačke razbacane su svuda po planeti, perforirajući suverenitet desetina zemalja. Mnogo se toga odigravalo u njima i oko njih.

Šta konkretno SAD mogu da rade s nekom bazom? Zgodan primer su Ostrva Svon, niz od tri ostrva u izolovanom delu Kariba, nedaleko od izmišljenog sedišta Doktora Noa. Na Velikom Svonu, CIA je 1950-ih tajno izgradila pistu za sletanje i radio predajnik od 50.000 vati. Taj predajnik je mogao da dobaci do Južne Amerike, što je Sjedinjenim Državama omogućilo da svojim radio talasima pokriju inače nedostupnu teritoriju.

Nedugo pošto je CIA izgradila tu radio-stanicu, delegacija naoružanih studenata iz Hondurasa iskrcala se na Veliki Svon da “oslobodi” ostrva i preuzme ih u ime Hondurasa. Nisu imali pojma da je CIA prisutna, a Agencija je bila rešena da ih ostavi u neznanju. Dajte im dovoljno piva i čuvajte porodični nakit, pisalo je u urgentnoj depeši iz Vašingtona (tj. nemojte dozvoliti da vide emitersku opremu). Marinci su pohitali na ostrvo da odbiju invaziju.

Šta se potom dešavalo, najbolje se vidi iz telegrama koji su sa ostrva stizali u Vašington:

Svon Centrali: honduraški brod na horizontu. pivo na ledu. razgovarao sa studentima. lupetaju. prihvatili pivo.

Svon Centrali: studenti mešaju cement u kom će utisnuti “ovo ostrvo pripada hondurasu”. jedna grupa lenčari, sluša ploče erte kit i pije peto pivo.

Svon Centrali: studenti podigli zastavu hondurasa. salutirao sam.

Svon Centrali: zalihe piva na izmaku. otvaramo rum. klinci su sjajni.

Svon Centrali: studenti krenuli za honduras. zalihe alkohola ispražnjene. porodični nakit nedirnut.

Na kraju, studentima je dozvoljeno da otpevaju himnu Hondurasa, postroje se i podignu svoju zastavu. Potom su otišli, a da nisu shvatili s kim su to pijančili, niti da je u blizini čekao odred marinaca, spreman da zapuca ako pivo ne upali.

Porodični nakit je bio vredan čuvanja. CIA je 1954. koristila ovaj radio za širenje lažnih vesti tokom državnog udara kojim je zbačena sa vlasti izabrana vlada u Gvatemali. Sa predajnikom na Velikom Svonu mogla je da pokrene i veću operaciju, ovog puta usmerenu na Kastrovu Kubu. Preko navodno privatne stanice “Radio Svon” Sjedinjene Države su emitovale lažne reportaže i trolovale kubanske vlasti. Kastro i njegovi poručnici su bili “svinje s bradama”. Kastrov brat Raul je bio “nastran, sa feminiziranim drugarima”. Moć i lokacija predajnika omogućili su Radio Svonu da okupi 50 miliona slušalaca širom Kariba, Centralne i Južne Amerike.

Sjedinjene Države su 1961. poslale 7 brodova punih paravojnika za napad na Kubu, u pokušaju da ponove uspeh u Gvatemali. Radio Svon je tu odigrao ključnu ulogu, sejući konfuziju čudnim porukama smišljenim da zbune Kastra (“Kod duge sve izgleda dobro”. “Čiko je u kući. Poseti ga”). Tokom invazije, Radio Svon je emitovao naredbe nepostojećim bataljonima, kako bi ohrabrio pobunjenike i prestravio vlasti.

Invazija u Zalivu svinja, kako je operacija nazvana, okončala se neslavno. Uloga Radio Svona je provaljena, a štampa se cerekala zbog sličnosti operacije sa zapletom iz Doktora Noa. Ali, to nije bio kraj arhipelaga Svon. CIA je 1980-ih opremila Veliki Svon pristaništem za iskrcavanje tereta namenjenog političkim saveznicima. Municija, uniforme, padobrani i druga roba stizali su sa ostrva u ruke pobunjenika u Nikaragvi koji su hteli da obore levičarsku vladu. Na ovim ostrvima trenirale su desničarske milicije, odatle su piloti unajmljeni iz južnih zemalja Afrike poletali da bacaju pošiljke iznad Nikaragve. Nezakoniti tokovi pomoći u centru afere Iran-Kontra išli su pravo preko Svon ostrva.

***

U romanu Doktor No iz 1958, jazbina zlikovca nalazi se na “ostrvu guana”, preplavljenom gustim jatima ptica čiji je izmet u 19. veku cenjen kao dobro đubrivo. Na kraju romana, Bond pobeđuje Doktora Noa i zatrpava ga u jamu punu guana.

U filmskoj verziji, snimljenoj četiri godine kasnije, guano je izbačen. Umesto ptičijeg izmeta, ostrvo Doktora Noa ima nuklearni reaktor a Bond trijumfuje kada izazove havariju, dok se Doktor No davi u bazenu oko pregrejanog reaktora. (Ova Bondova akcija bi Jamajku i okolinu vrlo verovatno pretvorila u zonu kontaminacije nalik černobiljskoj, ali se scenaristi nisu dalje bavili tom idejom).

Nuklearna tema nije bila slučajni izbor. Postoji posebna veza između inostranih baza i nuklearnog oružja. Sama udaljenost vojnih baza od domovine, a često i od gušće naseljenih mesta, čini ih idealnim lokacijama za testiranje i skladištenje nuklearnih uređaja.

Sjedinjene Države su jedan takav položaj zauzele na Bikiniju i susednom atolu Enevetak, slabo naseljenom delu Maršalskih ostrva u Mikroneziji. Mornarica je raselila stanovnike da bi na atolima izvodila nuklearne probe. Od 1946. do 1958. američka vojska je detonirala 67 nuklearnih bombi na samim ostrvima ili u njihovoj blizini. Poslovičnom Marsovcu koji nas posmatra iz svemira mora da je izgledalo da čovečanstvo iz nekog nejasnog razloga vodi raspomamljeni rat do poslednje kapi krvi – protiv peščanih sprudova usred Pacifika.

Jedna proba na Bikiniju, “Pogodak Bravo”, izvedena je detonacijom hidrogenske bombe snage 50 megatona. Eksplozija je bila dvaput jača od očekivane, a neobično jaki vetrovi razneli su čestice daleko izvan ograđene zone udara. Da je detonirana iznad Vašingtona, D.C, u roku od tri dana ubila bi 90% stanovnika Vašingtona, Baltimora, Filadelfije i Njujorka.

Na atolu Rongelap, udaljenom više od 150 kilometara od “Pogotka Bravo”, ostrvljani su prisustvovali vejavici radioaktivnog belog pepela. Na desetine njih je izloženo radioaktivnom trovanju, a čitavo ostrvo je moralo da bude evakuisano na tri godine. Japanski ribarski brod, Srećni zmaj, takođe izvan zone udara, zasut je česticama. Svih 23 članova posade se otrovalo, a jedan je umro.

To su male brojke, pa ih je u Vašingtonu lako prevideti. “Tamo ima samo 90.000 ljudi”, rekao je Henri Kisindžer o Mikroneziji. “Koga briga?” Ipak, kad se Srećni zmaj dovukao do luke sa ulovom ozračene tune dočekala ga je zemlja koju je bilo veoma briga. Japan je iz prve ruke iskusio radioaktivnu kontaminaciju. Povratak Srećnog zmaja pokrenuo je medijski haos. Glasine da je ozračena riba nekako stigla na pijaca dovele su do privremenog kolapsa industrije tune. Car je na svoja putovanja počeo da nosi Gajgerov brojač.

Među onima koje je ponela atmosfera, bio je i jedan mladi filmski producent, Tomojuki Tanaka. On će kasnije producirati neke od vrhunskih klasika japanskog filma, kao što je Kurosavina Telesna straža. Ali te 1954. imao je nešto drugo na umu. Unajmio je reditelja Išira Hondu, koji je 1945. išao u Hirošimu i upoznao pustoš iz prve ruke.

Film Gođira je priča o dinosaurusu koga je iz vekovnog sna probudila američka proba hidrogenske bombe. Gođira prvo uništava japanski ribarski brod – jasna aluzija na Srećnog zmaja – a zatim napada ostrvo nalik Bikiniju pod imenom Odo. Gođira, koji “emituje visok nivo radijacije H-bombe”, kreće na Tokio, bljujući vatru i razarajući čitav grad.

Kao što to s filmovima ume da bude slučaj, Gođira nije suptilan. Naprotiv, obiluje dijalogom o bombama i radijaciji. “Ako se nuklearne probe nastave, negde u svetu se može pojaviti novi Gođira”, njegov je sumoran zaključak.

Ta se poruka, međutim, izgubila u prevodu. Gođira, neverovatno popularan u Japanu, prepakovan je za američku publiku. Holivudska verzija je preuzela veći deo originalnog filma, ali je protagonista sada bio belac koji govori engleski, u tumačenju Rejmonda Bura. Izbačena je sva antinuklearna politika. Holivudska verzija sadrži samo dve prigušene reference na radijaciju i završava se u daleko veselijem tonu. “Pretnja je prošla”, zaključuje narator. “Svet je preživeo”.

Japanska Gođira je bio film protesta, s neumornim ponavljanjem upozorenja na opasnost od američkih baza u Pacifiku. Američka Godzila, s druge strane, bio je samo još jedan hit sa monstrumom.

***

Japanci nisu bili jedini koji su se pobunili. SAD su držale baze svuda po svetu i gde god bi otvorile novu ljudi bi protestovali. Francuska se žalila na američke “okupatore” i prinudila američke vojnike da napuste baze. Na hiljade građana Paname marširalo je pod transparentima na kojima je pisalo Dole Jenki imperijalizam i Više ni metar panamske teritorije, posle čega su ove baze zatvorene.

Za Britance je glavni problem bio nuklearno oružje. Tokom 1950-ih, SAD su svoje bombe skladištile u britanskim bazama, dok su avioni B-47 redovno nadletali Englesku. Da li su ti avioni nosili nuklearne bombe? “Pa, nismo ih pravili da prevoze ružine latice”, rekao je novinarima nadležni američki general. Pomalo je blefirao – bombe su bile deaktivirane. Ali, prestravljena britanska javnost to nije mogla da zna.

Britanci su imali razloga za strah. Sjedinjene Države, sada to znamo, jesu nosile aktivirane bombe preko teritorije svojih saveznika, što je bilo izuzetno opasno. Negde 1960-ih, avion B-52 koji je nosio 4 hidrogenske bombe tipa Mark 28, zario se u led u blizini američke baze na Grenlandu pri brzini od preko 800 kilometara na sat. Konvencionalno punjenje u sve 4 bombe je eksplodiralo. Bombe su, tobože, bile izrađene po bezbednosnom standardu koji podrazumeva da su punjenja oko jezgra mogla da eksplodiraju a da ne detoniraju bombu, sve dok ne eksplodiraju simultano (što bi izvršilo jak pritisak na jezgro i izazvalo nuklearnu fisiju). Međutim, pokazalo se da neke bombe iz arsenala nisu bile u skladu sa takvim standardom, pa je u slučaju nesreće svašta moglo da krene po zlu.

Grenlandski incident nije doveo do nuklearne eksplozije, ali je plutonijum bio rasut na sve strane. Po tome je nalikovao incidentu u kome se još jedan avion B-52, koji je takođe nosio 4 aktivirane hidrogenske bombe, srušio iznad jednog sela u Španiji. Deo aviona je pao 70 metara od osnovne škole, a još jedan komad se zario u zemlju 130 metara od kapele. Konvencionalna punjenja u dve bombe su eksplodirala, sejući plutonijumsku prašinu u polja paradajza kilometrima unaokolo. Treća bomba je pala netaknuta, dok je četvrta nestala i vojsci je trebalo tri jeziva meseca da nađe mesto gde je pala (baš u to vreme, u bioskopima se prikazivao novi filmski hit, Operacija Grom, triler sa Džejmsom Bondom o nestalom nuklearnom oružju).

Zato su Britanci s pravom strahovali od američkih baza na svom tlu. Nekoliko meseci posle izjave američkog generala o nadletanju bombardera, više od 5.000 lepo obučenih demonstranata okupilo se po kiši na Trgu Trafalgar. Odatle su krenuli na četvorodnevni marš do postrojenja za nuklearno oružje u Oldermastonu. Do cilja ih se već skupilo 10.000. Nuklearno razoružanje i Ne nuklearnim bazama, pisalo je na urednim crno-belim transparentima.

Jedan umetnik, Džerald Holtom, nacrtao je simbol oldermastonskog marša. “Bio sam očajan”, prisećao se. Nacrtao je samog sebe sa raširenim rukama nadole, “u stilu Gojinog seljaka pred streljačkim vodom. Figuru sam sveo na liniju i opisao je krugom.”

Usamljeni pojedinac koji bespomoćno stoji pred silom sposobnom da zbriše svet – “kakav jad”, mislio je Holtom. Ali je scena uverljivo prenosila osećaj ranjivosti, kombinaciju nemoći i straha koje nosi život u senci američkih baza. Činilo se da i drugi to osećaju. Holtomov simbol mira je široko odjeknuo i bio usvojen širom sveta.

***

Upravljati bazama u stranoj zemlji je delikatna operacija. Nije teško zamisliti reakciju javnosti na kinesku bazu u recimo Teksasu. U stvari, to nije potrebno zamišljati. U 18. veku, stacioniranje britanskih vojnika u Severnoj Americi kolonistima je bilo toliko odbojno da je podstaklo revoluciju. Deklaracija nezavisnosti izričito optužuje kralja zbog “razmeštanja velikog broja naoružanih trupa među nama”.

Stoga ni Vašington nije bio iznenađen što je naišao na izvestan otpor kada je, posle Drugog svetskog rata, zatražio da otvori bazu u Saudijskoj Arabiji. Lokacija je bila idealna, kao “džinovski nosač aviona” usred glavnih vazdušnih saobraćajnica sveta, konstatovano je u jednoj depeši Stejt departmenta. Međutim, saudijski dvor je bio zabrinut šta će drugi reći ako dozvoli Sjedinjenim Državama da pobodu svoju zastavu u zemlji Meke i Medine. Kralj je bio toliko nervozan da je, mada je odobrio otvaranje baze u Dahranu, zabranio fizičko postavljanje zastave. Umesto toga, zastava je morala da bude pričvršćena za američki konzulat, da ne bi dotakla saudijsko tlo. Lokacija se morala zvati “aerodrom”, nikako baza.

Kao što se kralj i pribojavao, mnogi muslimani su bili zgranuti. Kompleks u Dahranu je doveo hrišćane i Jevreje u Svetu zemlju, što je saudijskog kralja učinilo saučesnikom u skrnavljenju tog tla. “Glas Arapa”, egipatska radio stanica kritički nastrojena prema saudijskoj vladi uzela je Dahran kao vrhunski primer američkog imperijalizma. Na kraju su saudijske vlasti popustile i otkazale zakup, primoravši američku vojsku da ode 1962.

To nije potrajalo. Kada je 1990. irački diktator napao Kuvajt, bio je to smeo i iznenadni napad kojim je Sadam Husein preuzeo kontrolu nad dve petine svetskih zaliha nafte. Izgledalo je da bi zatim mogao da napadne i Saudijsku Arabiju.

Dik Čejni, general Norman Švarckopf i Pol Volfovic iz Pentagona odleteli su u Džedu već sledećeg dana.

Čejni je predložio da se Dahran ponovo otvori za američku vojsku. “Kada opasnost prođe, naše snage će otići kući”, obećao je Čejni. Kralj Fad se pokorio. “Dođite i ponesite sa sobom koliko god možete”, rekao je Čejniju. “Dođite što pre”.

To su i učinili. Prvi avioni sleteli su u Dahran u roku od 24 sata, a ostali su nastavili da pristižu. Pentagon je pokrenuo “sve što je moglo da leti”, pisao je Kolin Pauel. “Mogli ste da prepešačite Mediteran na krilima aviona C-5, C-141 i komercijalnih letova u regionu”, čudio se jedan pilot. Saudijska Arabija je postala baza za operaciju Pustinjska oluja, vojnu kampanju protiv Iraka koju su predvodile SAD.

Ali povratak američkih snaga u Dahran ni sada nije bilo manje osetljivo pitanje. Saudijce iz okoline baze je iritirao pogled na žene u sastavu jedinica koje voze i nose majice s kratkim rukavima. Radio emisije iz Bagdada optuživale su američke snage za prljanje najsvetijih mesta islama.

Saudijski sveštenici su se žalili. Za jednog nasekiranog Saudijca, Osamu bin Ladena, baze nisu bile samo uvreda vere, već i kapitulacija pred imperijom. “Nerazumno je dozvoliti da zemlja postane američka kolonija sa američkim vojnicima – koji svojim prljavim nogama slobodno gaze gde god žele”, besneo je. Sjedinjene Države, optuživao je, “pretvaraju arapsko poluostrvo u najveću vazdušnu, kopnenu i pomorsku bazu u regionu”.

Na urgenciju nervoznih saudijskih vlasti, Bin Laden je napustio zemlju, da bi na kraju završio u Avganistanu. Ali nije odustao od svoje teme. Činjenica da su američke trupe ostale u Saudijskoj Arabiji i posle poraza Sadama Huseina u Zalivskom ratu, čime je prekršeno Čejnijevo obećanje, samo je dodalo ulja na Bin Ladenovu vatru.

Onda je 1996. jedna bomba eksplodirala u stambenom kompleksu u Dahranu. Poginulo je 19 pripadnika američke avijacije, a povređeno ih je 372. Odgovornost je preuzeo Bin Laden. Do danas je ostalo nejasno da li je stvarno bio umešan, ali neko jeste mrzeo baze dovoljno da bi ih napao.

Nedugo posle napada na Dahran, Bin Laden je predstavio svoju “Objavu rata protiv Amerikanaca koji okupiraju zemlju dva sveta mesta”. Izgledalo je to kao apsurdno nesrazmerni sukob: prognanik koji živi u pećinama Tora Bora u Avganistanu izaziva najveću vojnu silu na svetu. Pa ipak, opremljen najnovijom satelitskom tehnologijom, Bin Laden je u svojoj planinskoj bazi izračunao da bi, kao neki centralnoazijski Doktor No, mogao da rukovodi operacijama izdaleka.

Proračuni su bili tačni. Na osmu godišnjicu dolaska američkih trupa u Dahran, Bin Laden je satelitskom komunikacijom koordinirao istovremene napade na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji. Više od 200 ljudi je poginulo, a nekoliko hiljada je povređeno.

Vrhunac Bin Ladenove vojne kampanje odigrao se tri godine kasnije, onim što al-Kaida označava kao “avionsku operaciju”. Devetnaest otmičara, od kojih je 15 bilo iz Saudijske Arabije, preuzelo je upravljanje u 4 aviona na komercijalnim letovima. Jedan je udario u Pentagon (“vojnu bazu”, objasnio je Bin Laden). Dva su se zarila u Svetski trgovinski centar (“Nije to bila osnovna škola!”). Čevrti se, na putu za glavni grad, srušio u polje u Pensilvaniji.

Napad je zbunio mnoge u SAD. “Izgledalo nam je da je Avganistan vrlo daleko”, pisali su članovi Komisije o napadu 9/11. Zašto je jedan Saudijac odande napao Vašington i Njujork?

Odgovor je da za Bin Ladena Sjedinjene Države nisu bile vrlo daleko. “Vaše snage okupiraju naše zemlje”, napisao je u poruci američkim građanima. “Postavljate svoje vojne baze po njima”. Bin Ladenov spisak pritužbi protiv Sjedinjenih Država bio je poduži, od podrške Izraelu do afere Bila Klintona sa Monikom Levinski (“Ima li goreg događaja po kom će ti ime biti zapamćeno u istoriji?”, pitao je). Ali njegova glavna primedba, koju je neprestano isticao, bilo je razmeštanje trupa u Saudijskoj Arabiji.

Vredi to naglasiti. Posle napada 9/11 ljudi su se stalno pitali: “Zašto nas mrze?” Bin Ladenovi motivi nisu bili ni nesaznatljivi ni nejasni. Napad 11. septembra je dobrim delom bio osveta protiv Sjedinjenih Država zbog imperije vojnih baza.

***

Kako je posle 9/11 novinarima rekao ministar odbrane Donald Ramsfeld, rat protiv terorizma bio je “sasvim nova vrsta sukoba”. Ranije su se ratovi vodili protiv zemalja. Sada su Sjedinjene Države ratovale protiv terorizma. Stari vojni koncepti zasnovani na geografskim predstavama o frontu, pozadini i boku više nisu imali mnogo smisla. “Sad se bavimo mrežama”, objasnio je Ramsfeld.

Pošto je identifikovao neprijatelja kao niz povezanih tačaka, Ramsfeld se držao novog pristupa borbi koja više nije ličila na igru Riziko, već na žmurke. Tu je presudno imati oči na nebu, a ne čizmu na kopnu. Ramsfeldu je bila draža vojska specijalizovana za otkrivanje i uništavanje meta odozgo preciznim vazdušnim udarima. U ovom stilu ratovanja, neprijatelj nije država već GPS koordinata.

Dok brojnost osvajačkih trupa više nema ključni značaj za novi koncept rata, baze imaju. Čak i dronovima treba lansirna rampa, a rat protiv terorizma se oslanjao na niz baza koje se prostiru od Severne Amerike do ratnih zona. Takve baze, priznao je Ramsfeld, “nerviraju lokalno stanovništvo”. I dok je američka vojska izbacivana od jednog do drugog mesta – iz Vijekesa u Portoriku, Dahrana (opet) u Saudijskoj Arabiji, Uzbekistana, Kirgizije – i dalje se čvrsto držala onih lokacija koje je mogla da kontroliše, a to su često bila ostrva. Otpor bazama na Okinavi naveo je vojsku da planira veliku ekspanziju na Guam. Budući da je američka prekomorska teritorija, Guam nema pravo glasa u Kongresu ni pravo da glasa za predsednika. To je posed, a Sjedinjene Države s njim mogu da rade šta im je volja.

Guam je parče zemlje koje se pokazalo presudnim u tekućem ratu protiv terorizma. Nedugo posle 9/11, Bušova administracija je unapredila zaliv Gvantanamo u pritvor za osumnjičene teroriste. Vek stari zakup omogućio je Sjedinjenim Državama potpunu jurisdikciju nad kubanskim zalivom. Tamo postoje Mekdonalds, Baskin-Robins poslastičarnica, odred izviđaća i fan klub Zvezdanih staza. Ali, usled činjenice da teren tehnički i dalje pripada Kubi bila je to, tvrdili su pravnici Bele kuće, “inostrana teritorija” gde ne važe američki zakoni i sporazumi koji se tiču tretmana zatvorenika.

Guam i Gvantanamo zaliv se dobro uklapaju; to su dve američke ispostave daleko od svakog fronta, a ipak presudne za rat protiv terorizma. Ovakve male tačke na mapi mogu delovati nevažno. Ali one su danas temelj američke imperije. Te dve, uz stotine drugih lokacija širom sveta, čine prostor na kome vojska može da skladišti oružje, stacionira trupe, pritvara osumnjičene, lansira dronove i nadzire svetske poslove. To su ispostave Sjedinjenih Država gde, po rečima Doktora Noa, Vašington “nikome ne mora da polaže račune”.

Autor predaje istoriju na univerzitetu Northwestern. Knjige: Thinking Small (Harvard, 2015), How to Hide an Empire: A History of the Greater United States (Farrar, Straus and Giroux, 2019).

Daniel Immerwahr, Dissent, 18.02.2019.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 09.03.2019.


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.