Najbolji biciklista Jugoslavije i dalje drži pun gas: Vozi bajs u 95. godini i ima najbolji savjet kako doživjeti stotu

Kanim se da kupim diktafon i snimim sve, da ostavim u amanet ako nekome padne na pamet da napravi film o mom životu - govori mi Žika dok gledamo uspomene koje je nemoguće zaobići u svakom kutku sobe.

Stefan Milenković / 27. Novembar 2018

Lutam Zvezdarom i tražim ulicu Živorada Mićića kog čitav kraj poznaje kao legendarnog Žiku. Ispred skrovite kuće okružene zelenilom jedva sam našao zvono. Vrata mi otvara čovek za kog sam čuo da ima 95 godina, da je nastariji aktivni biciklista u Beogradu i da nije bio samo svedok istorije, već ju je i pisao. Osmehuje se kao da se znamo i insistira da se ne izuvam, dok mi srdačno pokazuje gde da se raskomotim. Hoda bez štapa, ne nosi naočare za vid i živi potpuno sam.

Scene koje vidim po ulasku u kuću više podsećaju na muzej nego na nečiji dom. Svuda su okačene diplome, priznanja i fotografije sa Žikinih trka širom sveta. Na vrhu se nalaze fotografija njegove pokojne supruge i sina koji sada živi u Americi.

- Kanim se da kupim diktafon i snimim sve, da ostavim u amanet ako nekome padne na pamet da napravi film o mom životu - govori mi Žika dok gledamo uspomene koje je nemoguće zaobići u svakom kutku sobe.

Ne kaže on to zabadava, jer sam tog dana sedeo s njim satima dok mi je pričao svoju priču od samih početka - kada je dobio prvi bicikl, pa sve do tragičnih događaja koji su mu potpuno srušili ideale.

Prvi susret sa biciklizmom

 

Foto: Dušan Milenković / Noizz.rs

 

Žika je kao dete stanovao u blizini kultne kafane "Kovač" na Voždovcu, kada mu je jednog dana davne 1935. bivši biciklista i reprezentativac Sava Pavlović kupio prvi profesionalni bicikl. Pošto se Avalski put nalazio u blizini Žikine kuće, bilo je idealan za treninge koji su godinama kasnije Žiku definisali kao snažnog i izdržljivog, brdskog vozača. Pavlović ga je iste godine upisao u klub "Fortuna", a ostalo je istorija. Posle samo nekoliko godina počeo je Drugi svetski rat, koji je za mnoge značio crnu zavesu, ali ne i za Živorada Mićića. Mada je u njemu učestvovao, neke od najvećih uspeha je ostvario upravo u ovom periodu.

Danas, u svojoj 95. godini, Žika je jedan od retkih srećnika koji mogu da kažu da su posvetili život onome što su voleli. Svoju ljubav prema biciklizmu ispoljio je kroz 1.000 jednodnevnih trka u zemlji i inostranstvu. Kao tek 15-godišnji dečak, samo tri godine nakon što je dobio bicikl, osvojio je bronzu na trci Beograd-vrh Avale- Beograd i to mu je, kaže mi, najdraža medalja u karijeri. Bila je to uvertira za ono što će uslediti 1942. kada je pred više desetina hiljada prisutnih na biciklističkoj trci oko Kalemegdana osvojio drugo mesto i prvi pehar, što ga je odvelo u klub "Mitić".

 

Foto: Dušan Milenković / Noizz.rs

 

- U Srbiji tada nije bilo asfalta, pa ni u Evropi. Tek od '50. je postalo bolje. Sećam se, za nama vozačima ide kamion i prati nas u slučaju da se nešto desi. Na primer, kada smo završili trku Ankara-Istanbul, nosili su me na rukama naši ljudi koji su izbegli za Tursku i slavili sa mnom. U Srbiji su nas dočekali ispred SANU, a mi smo pred 50.000 gledalaca vozili pobedničke krugove - priseća se.

 

Foto: Dušan Milenković / Noizz.rs

 

Najvećim ličnim uspehom smatra trku Trst-Varna 1945. gde je zauzeo visoko peto mesto u etapi od Kragujevca do Niša u međunarodnoj konkurenciji koju su činila sva svetska imena tadašnjeg biciklizma.

- Spasile su me drvene felne i široke gume. Dobio sam etapu Kragujevac-Niš od 145 kilometara. Potučem Bugare profesionalce, Hrvate takođe, svi su oni pre rata vozili trke kroz Srbiju i bili osvajači u to vreme. Tada nas je izvadio jak trening od dva meseca. Tom pobedom sam dobio materijal za cipele, pa sam morao da odnesem kod šustera da mi popravlja. Nije bilo nagrada, slaba je bila hrana sve do 1950 - priča Žika dok svaki detalj oko njega ima veze sa biciklizmom.

 

Foto: Dušan Milenković / Noizz.rs

 

Ređale su se trke i medalje, pa je uz pomenute dve trke Žika 1947. kao reprezentativac Jugoslavije pomogao najboljem jugoslovenskom biciklisti Augustu Prosineku da pobedi u trci, a Jugoslavija bude broj jedan u ekipnom plasmanu. Zatim, godinu dana kasnije, na međunarodnoj devetodnevnoj trci "Prag-Varšava" učestvovao je u pobedi Jugoslavije za koju je dres nosio na 34 međunarodne etape. Žika je do 1960. uveliko postao legenda srpskog biciklizma i zauvek je ostao u tome.

- Zbog toga što sam zavoleo, sve sam dao za biciklizam. I daću sve za biciklizam - ponosno izgovara listajući stare fotografije i isečke iz novina.

Učešće u ratu

 

Dres reprezentacije Foto: Dušan Milenković / Noizz.rs

 

- Kad si mlad, ne razmišljaš o tome šta će biti sutra - objašnjava mi čika Žika prepričavajući doživljaje iz rata kada je motociklom vozio prikolicu punu eksploziva. Kako ne voli previše o tome da govori, po navici prebacuje priču na biciklizam koji mu je i u ratnom periodu mnogo toga doneo, jer je Drugi svetski rat buknuo samo tri godine pošto je postao biciklista.

Kada su oslobođeni prvi delovi Beograda, jedan korpus je njih petoricu angažovao da upravljaju motociklima i prevoze oficire jer nije bilo obučenih vozača. Sa njima su oslobađali ostale delove grada, a potom nastavili na Sremski front. Tada je Žika gledao smrti u oči.

- Pošto su nam Nemci zapalili jednu radio stanicu, a mi imali samo dve, mene pošalju natrag u Šid da donesem još jednu, a odatle već idu naše brigadne jedinice koje raščišćavaju od Nemaca. Oni su pre toga javili jedinici i rekli da će me čekati dva vojnika 500 metara pred ulaz u Šid. Međutim njih dvojica pobegnu, ja sa motociklom promašim i vidim da ću da uletim među Nemce. Vidim da nešto nije u redu i brže bolje skrenem iza jednog brega kada su počeli da pucaju mitraljezima na mene - kaže Žika kroz smeh.

Posle toga su se vratili u Dom armije u Nišu gde je Žika nastavio pripreme i pohod na titule. Ceo grad je navijao dok su se pripremali i takmičili ta dva meseca u Nišu. Od te 1945. Žika je ušao u pet najboljih vozača države, a kasnije je radio u klubovima kao mehaničar, trener, maser, sekretar i blagajnik, i to u Partizanu, Milicionaru i Avali.

Događaji koji su promenili sve

Pre tri godine desio se niz tragedija koje su pogodile dom Žike Mićića. U oktobru 2015. umrla mu je supruga Nadežda od raka jetre i to nikada nije preboleo. Punih 65 godina su bili u braku i, kako kaže, nikada se nisu svađali. Bila mu je podrška i čekala ga posle svake trke, razumela ga je bolje nego bilo ko.

- Danas gledam, ljudi budu nekoliko meseci zajedno pa se razvedu. Kakva je to ljubav? Nas dvoje smo imali kuću u Grockoj gde smo provodili najviše vremena zajedno. Ovu kuću sam želeo da ostavim sinu, ali je on odlučio da živi u Americi. Nadežda i ja smo se upoznali kada je ona imala 21, a ja 30 godina i od tog dana smo uvek bili zajedno.

Samo mesec dana pošto je sahranio ljubav svog života, lopovi su mu jedne večeri, dok je boravio kod sina u Americi, opljačkali kuću i odneli stvari u vrednosti od preko 20 miliona dinara. Međutim, Žiki novac nije previše bitan koliko uspomene koje više nikada neće videti. Ni posle tri godine nije uspeo da uredi dom koji su lopovi izvrnuli naopačke tražeći vredne stvari. A imalo ih je mnogo...

 

Foto: Dušan Milenković / Noizz.rs

 

- Uzeli su mi sve što je bilo od mesinga, lovačke puške koje sam dobio kada sam izlazio iz armije, pa čak i ručne vezene goblene sa zida. Najžalije mi je za moje pehare, medalje i odlikovanja. Odneli su čak i naše burme, i sve što smo zajedno žena i ja gradili sve ove godine. Dolazili su i obećavali da će lopovi biti nađeni, ali nema od toga ništa - sleže ramenima.

I kao da to nije bilo dovoljno, Žiki se u martu desila nesreća kada mu je auto presekao nogu na pola. Sada u njoj ima šinu ali i dalje sanja o tome da će ponovo na svom bajsu jezditi ulicama Beograda, jer automobil ne voli da vozi.

- Dok nisam povredio nogu, smatrao sam da imam 70 godina. Od tada sam izgubio 16 kilograma, i jedva čekam dan kada ću opet sesti na bicikl, da odem do Grocke i kao ranije prevalim 30 kilometara za dan - optimističan je dok mi to izgovara i prosto moram da mu verujem.

U kući živi sam, kaže da nikada nije bio bolestan. Nikada nije pušio ni pio, osim domaćeg vina sa ženom tokom ručka. Međutim, nije to došlo samo od sebe.

Način života ga učinio večno zdravim

- Svima pričam da je biciklizam zdravlje, u Evropi je jedan od najpopularnijih sportova, i ne znam ni sam koliko je penzionera zbog mene bacilo štapove i selo na bicikl - ponosno priča Žika dok mi pokazuje šta jede tokom dana.

- Sam kuvam, kao što vidiš. Za doručak obavezno mleko i kašiku šećera, pa sve to utrošim u hleb. Ručak obavezno meso i čorbe. Meni ne treba mnogo, i od te penzije što primam uvek mi ostane veći deo. Nikada nisam imao problem sa zdravljem, niti sam bio povređen, osim u jednoj trci. Uvek sam išao na posao biciklom i često sam bio van kuće dok mi se ovo nije dogodilo. Sada mi dolaze deca iz ulice da im krpim gume i popravljam bicikle, a ja se rado odazivam svačijem pozivu i biciklizam pratim podjednako kao kada sam bio mlađi. Po kiši, kaldrmi, snegu, šljunku, suncu, svuda sam išao biciklom i nikada nisam osetio da mi nešto fali - zaključuje Žika.

 

Foto: Dušan Milenković / Noizz.rs

 

Kad sam krenuo kući, Žika mi nije dozvolio da izađem sam, prišao je da mi otvori vrata i mahao mi sa praga dok mu se nisam izgubio iz vida.

Izvor noizz.rs


Buka preporuka

Reportaže

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.