Kao i svakog jutra, Velimir Popović je na računaru otvorio veb-stranu „Politike”. Iako odavno živi u švajcarskom gradu Nojšatelu, osamdesedetdevetogodišnji Beograđanin pridržava se uobičajenog rituala. Najpre pročita naš list u elektronskom izdanju, a potom vodeće švajcarske i svetske dnevnike.
Ali 25. januar 2019. godine ni za Popovića ni za „Politiku” nije bio običan dan. Na jučerašnjoj naslovnoj strani, uz tekst o 115. rođendanu naših novina, gospodin Popović je ugledao sebe, osmogodišnjeg dečaka, sa primerkom „Politike” u rukama.
– Bacio sam ponovo pogled u računar i rekao sebi: „Što ovaj dečak liči na mene. Pogledao sam bolje i prepoznao svoju majku i baku. Bio sam zaista dirnut. Posle osam decenija, video sam sebe” – kaže u telefonskom razgovoru Velimir Popović. A kada se uverio da je to nepoznata slika iz njegovog detinjstva, odmah je telefonom pozvao našu redakciju i ostavio svoj broj.
Pozvao sam ga i sećanja Velimira Popovića su navrla. Svake godine, sa majkom Verom i bakom Jelenom, odlazio je u Rogašku Slatinu, jer je njegovoj baki prijala lekovita voda iz nadaleko čuvene slovenačke banje, koja i danas predstavlja jedan od stubova turizma nekadašnje jugoslovenske republike. Trenutak kada osmogodišnjak u odelu, sa kravatom i kačketom, držeći „Politiku” u ruci, zajedno sa majkom i bakom šeta Rogaškom Slatinom, fotoaparatom je 1938. godine ovekovečio Josip Pelikan, slavni slovenački fotograf iz Celja.
Tako je priča o neobičnoj sudbini gospodina Popovića, njegove porodice i fotografije koju je naš fotoreporter Rade Krstinić kupio u jednoj od slovenačkih antikvarnica, upravo na jučerašnji dan dobila svoj epilog.
(Iz kolekcije Radeta Krstinića)
– Ne sećam se trenutka kada je snimljena ta fotografija, ali dobro pamtim banju visokog stila, sa bazenima. Sa ostalom decom rado sam išao na kupanje. U parku je bila pravoslavna kapela, jer je veliki broj ljudi iz Beograda i Srbije odlazio tamo. Majka i baka su, naravno, i u Rogaškoj Slatini svakog jutra kupovale „Politiku”. Ona je bila, a i sada je deo naše porodice. Moj otac Milan je svakog dana pažljivo čitao. Sećam se da je u građevinskom preduzeću moga oca radio jedan šofer koji je otišao od nas i zaposlio se u „Politici”. Vozio je „ford” sa drvenom karoserijom i svakog petka dolazio pred moju osnovnu školu da mi donese „Politikin Zabavnik” – nastavlja Popović.
Njegova porodica bila je bogata. Na staroj fotografiji, baka, majka i on odeveni su kao tipični predstavnici građanske beogradske porodice s kraja tridesetih godina prošlog veka.
Velimir Popović rođen je u kući preko puta sadašnjeg Ateljea 212. Pohađao je Osnovnu školu „Kralj Aleksandar” u Dečanskoj ulici, a potom Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu gde je danas smeštena redakcija „Politike”.
Još jedan događaj simbolički povezuje porodicu Popović i „Politiku”. Tokom Drugog svetskog rata Milan Popović je zatvorio svoje građevinsko preduzeće, odbijajući da radi s nacistima i kvislinškom vladom Milana Nedića.
„Politika” takođe nije radila ni tokom Drugog, ni tokom Prvog svetskog rata, čime je, kao najstariji list na Balkanu, poslala nedvosmislenu poruku: samo onda kada se „Politika” štampa, Srbija je slobodna!
Posle oslobođenja, Milan Popović se zaposlio u Beogradu, preduzeće mu je nacionalizovano, a junak sa fotografije diplomirao je na Građevinskom fakultetu. Početkom 1959. godine otišao je u Pariz, gde se oženio dugogodišnjom devojkom Zoricom, koja je pošla za njim u Francusku.
Radio je u inženjerskom birou, ali se 1962. godine vratio u rodni Beograd. Jedna značajna švajcarska kompanija angažovala ga je da 1974. otputuje u Alžir.
– Radio sam tamo 15 godina. Majka mi je jednom mesečno slala paket s primercima „Politike” – priča Popović. Životni vrtlog odveo ga je iz Alžira u Švajcarsku, gde i danas živi. Poslednji put je došao u Srbiju pre tri godine. Njegov sin ima svoju firmu u Francuskoj, oženjen je i ima troje dece.
Zahvaljujući internetu, Velimir Popović svoje mirne penzionerske dane provodi uz računar i tvrdi da upravo preko veb-izdanja „Politike” stiče sliku kretanja političkog, društvenog, kulturnog i sportskog života u Srbiji.
– Kada upoređujem „Politiku” sa ostalim svetskim listovima, primećujem da je profesionalni nivo moje „Politike” veoma visok – kaže penzionisani građevinac, ne skrivajući da je fotografija stara 81 godinu u njemu probudila drage uspomene.
U svetu, kao globalnom selu, slika o dečaku u novinama koje su juče proslavile 115. rođendan prešla je samo naizgled kratak put. A istina je zapravo drugačija. Snimio je, za svoju dušu, čuveni slovenački fotograf kome je grad Celje posvetio muzej, potom je slučajno otkupio naš fotoreporter, da bi u štampanom i elektronskom izdanju konačno dospela do švajcarskog grada u blizini Francuske.
Sa svog računara Velimir Popović je „Politici” elektronskom poštom poslao svoju sliku iz vremena sadašnjeg, tako da je priča o dečaku i fotografiji postala još jedno svedočanstvo epohe porodice Popović, „Politike” i Srbije.
Preuzeto iz Politike
