Za BUKU razgovaramo sa Sanjom Petrović Todosijević, istoričarkom, naučnom saradnicom Instituta za noviju istoriju Srbije i jednom od osnivačica Centra za jugoslovenske studije. Sanja se bavi društvenom istorijom Srbije i Jugoslavije s posebnim akcentom na istoriju detinjstva i istoriju obrazovanja kao i istorijom Drugog svjetskog rata.
Upravo je izašla Sanjina knjiga "Otećemo svetlost bučnom vodopadu. Reforma osnovnoškolskog sistema u Srbiji 1944-1959", a pred vama je DRUGI DIO velikog intervjua u kojem Sanja govori o uticaju ove reforme na jugoslovensko društvo.
PRVI DIO INTERVJUA: Drugi svetski rat i njegove posledice predstavljali su negaciju prosvetiteljskih ideala. Tačnije rečeno, poništili su ih
Na koji način je reforma osnovnoškolskog obrazovanja prihvaćena u javnosti, među roditeljima i decom?
Ona ih se najdirektnije ticala. Može se reći da je obuhvatanje najvećeg procenta dece stasale za osnovnu školu školskim sistemom bio ozbiljan politički problem kome je država pristupala sistematski. Од skoro šesnaest miliona Jugoslovena koliko ih je beležio popis iz marta meseca 1948, dečaci i devojčice uzrasta do 14 godina starosti činili su skoro 33% građana FNRJ. Drugim rečima, deca do 14 godina starosti činila su skoro trećinu stanovništva. Dečaka i devojčica, uzrasta od 7 do navršenih 14 godina starosti, bilo je prema popisu iz 1948. godine skoro 56% od ukupnog broja dečaka i devojčica uzrasta od 0 do 14 godina starosti ili nešto više od 18% od ukupnog broja svih Jugoslovena. Roditelјi dečaka i devojčica koji su u periodu između 1944. i 1959. imali između 7 i 14 godina imali su, u najvećem broju slučajeva u vremenskom intervalu u okviru kog su njihova deca pohađala osnovnu školu između 25 i 39 godina starosti. Radilo se o pretežno aktivnom stanovništvu koje je u najvećem broju slučajeva živelo na selu. Petina mališana koji su u intervalu od 1944. do 1959. pohađali osnovnu školu u Srbiji imala je nepismenog bar jednog roditelјa. U 76% slučajeva to su bile majke. Verovatnoća da im roditelјi nisu imali stručnu spremu iznosila je oko 33%. U 70% slučajeva stručnu spremu nisu imale majke. Roditelјi sa određenim stručnim kvalifikacijama u većini slučajeva su imali nižu ili višu srednju školu.
Mobilnost roditelјa dečaka i devojčica koji su od 1944. do 1959. pohađali osnovnu školu u Srbiji bila je minimalna. Većina ih je bila rođena u gradu ili srezu gde su živeli odnosno popisani 1948. godine. Već na osnovu ovih podataka se može zaključiti da je napuštanje tradicionalnih obrazaca vaspitanja i približavanje dece i roditelja instituciji škole bilo otežano iz više razloga. Dve činjenice su bile posebno upadljive. Većina roditelјa dece osnovnoškolskog uzrasta je živela od polјoprivrede što znači da su živela na selu. Obrazovni profil majki dece osnovnoškolskog uzrasta u ovom periodu je bio daleko lošiji od obrazovnog profila očeva koji su takođe imali skromno obrazovanje. Zbog svega navedenog postalo je jasno da ne samo dete već i roditelјi tačnije rečeno majka i otac moraju postati predmet ozbilјne rasprave političara, teoretičara, pedagoga, psihologa pa i raprave u štampanim glasilima koja su služila za konstruisanje poželjne slike porodice. Mislim da je zapravo uspeh školske reforme u najvećoj mogućoj meri zavisio od sposobnosti države da se približi roditeljima. Već sam rekla da je zakonodavstvom iz 1958. godine bio propisan princip otvorenosti škole prema društvu. Politika obrazovanja i vaspitanja po prvi put je izašla iz učionice i školskog dvorišta. U procesu sprovođenja nove politike obrazovanja i vaspitanja država čije su se ingerencije završavale kada dete napusti školsku zgradu morala je potražiti partnera. Partneri su pronađeni u masovnim organizacijama odnosno prilično posustaloj Pionirskoj organizaciji koja je pedesetih godina 20. veka prolazila kroz ozbiljnu krizu jer se postavilo pitanje da li zbog svoje okoštalosti može da udovolji zahtevima nove politike obrazovanja i vaspitanja ali i u milionskoj masi roditelja. Savremena škola tražila je savremenog roditelja. Već nekoliko puta sam rekla da je Reforma bila pokretač mnogih značajnih procesa u društvu. Uporedo za stvaranjem moderne škole tekao je i proces stvaranja moderne porodice unutar koje je moralo doći do redefinisanja odnosa.
Nova porodica uselila se u nova moderna naselja koja su zauvek redefinisala izgled javnog prostora. Zahvaljujući zahtevu za izlaskom politike obrazovanja i vaspitanja iz škole na ulice, u različite potkomisije Komisije za reformu školstva bili su uključeni mnogi značajni jugoslovenski pisci i pesnici za decu, slikari, filmski stvaraoci. Svog prvog pobednika u Veneciji Jugoslavija je imala već 1951. godine sa filmom Pionir i dvojka Nagrada u Veneciji nije izostala ni naredne godine za film Kekec. Nakon Kekeca u Veneciji je trijumfovao i film Izgublјena olovka koji će nekoliko godina kasnije odnosno 1966. na Filmskom festivalu u Kanu biti proglašen jednim od deset najbolјih dečijih filmova svih vremena. Svog prvog pobednika u Kanu Jugoslavija je imala već 1960. godine kada je nagrada za najbolјi dečiji film na Festivalu omladinskog filma dodelјena filmu Crni biseri. Tom prilikom film Crni biseri poneo je Zlatnu nagradu čime uvršten u Zlatni fond svetskih filmova za decu i omladinu. Pored filmskog, pedesetih godina 20. veka u Jugoslaviji je počelo da cveta i književno stvaralaštvo za decu koje je pored brojnih pisaca kao što su: Tone Seliškar, Desanka Maksimović, Mato Lovrak, Franc Bevk i Gvido Tartalјa, iznedrilo i brojne likovne stvaraoce koji će se posebno iskazati u jednoj novoj disciplini odnosno u likovnom opremanju književnih dela za decu. Neki od njih bili su: Sava Nikolić, Jože Ciuha, Marija Vogelnik i Ljubica Cuca Sokić. Nema sumnje da je upravo reforma školskog sistema u Jugoslaviji u velikoj meri doprinela stvaranju autentične jugoslovenske kulture za decu.
Ne smijemo zanemariti činjenicu da su djeca koja su išla u osnovnu školu u tom periodu nosioci kasnijih društvenih promjena, oni su temelji onoga što danas smatramo najljepšim i najbezbrižnijim periodom u Jugoslaviji. Koliko je upravo osnovno obrazovanje imalo značajnu ulogu u tome?
Deca koja su išla u školu u periodu koji predstavlja predmet interesovanja mojih istraživanja su pripadnici onih generacija koje su 1968. godine bile na ulici istupajući sa zahtevima iz čijeg sadržaja je bilo jasno da prepoznaju krizu koja će tek kasnije eskalirati. Sa druge strane pripadnici ovih generacija bili su u punoj zrelosti dakle u najboljim godinama kada je počela kriza osamdesetih, kriza koja se završila raspadom zemlje i ratom. U tom ratu oni će se naći na različitim stranama često nacionalno veoma „osvešćeni“. Bilo bi dragoceno imati uvid u sve faze kroz koje je prolazila politika obrazovanja i vaspitanja u Jugoslaviji od kraja Drugog svetskog rata do početka devedesetih kao i sve reformske radnje kojima je podvrgavan školski sistem. „Posustajanje“ škole kao obrazovne i vaspitne institucije nije isključivo posledica onoga što se dešavalo u Jugoslaviji. Kao složen ali i veoma osetljiv sistem škola nije odolela globalnim promenama i krizi. Nisam se time bavila ali bih mogla da pretpostavim da je u kasnijim godinama dakle godinama koje izlaze iz okvira mojih istraživanja bilo određenih problema u vezi sa tim kako mladim Jugoslaovenima približiti određene sadržaje na način koji bi bio blizak jeziku njihovog vremena. Ovde pre svega mislim na sadržaje koji su promovisali neke od neprikosnovenih vrednosti na kojima je trebalo da počiva jugoslovensko društvo.
Da mladi nisu najbolјe naučili i razumeli određene lekcije iz prošlosti na koje su skoro svakodnevno upućivani kako kroz sadržaje koji su plasirani putem nastave tako i kroz proslave državnih praznika, obeležavanje datuma i godišnjica država je javno priznala na sednici Komiteta za negovanje revolucionarnih tradicija NOR-a koja je održana u okviru Petog kongresu Saveza boraca septembra 1965. u Sarajevu. Istoričarka Hajke Karge je primetila u svojoj knjizi Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje da je jedan od delegat konstatovao: „Naši omladinci nisu znali ko je predsednik Jugoslavije, ali su zato svi umeli da poimence nabroje igrače fudblskog kluba Crvena zvezda iz Beograda“. Više istraživanja koja su rađena krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina je pokazalo da Narodnooslobodilački rat ne zauzima ono mesto u društvu koje su mu Partija i boračka organizacija namenili zbog čega nije predstavlјao „centralni istorijski i politički izvor identiteta jugoslovenske patriotske svesti“. Pre svega je primećeno da NOR ni u kvalitativnom, ni u kvantitativnom smislu nije adekvatno predstavlјen u jugoslovenskim medijima odnosno javnosti. Istraživanja koja su obavlјena u periodu od 1960. do 1964. godine su pokazala da je znanje učenika osnovnih škola u Jugoslaviji o NOR-u veoma selektivno odnosno da na učenike veoma jak utisak ostavlјaju „velike epopeje“ poput bitaka na Sutjesci i Neretvi, Desanta na Drvar, događaja na Kozari dok ostaju potpuno indiferentni prema događajima kao što su: uloga KPJ u organizovanju ustanka, oslobođenje Beograd itd. Iz rezultata istraživanja koje je rađeno među učenicima osmog razreda osnovnih škola u Banja Luci moglo se zaklјučiti da tek svaki peti đak zna tačan datum proglašenja Republike Jugoslavije. Manje od 50% učenika je znalo da odgovori na pitanje – Koji je događaj na istočnom frontu predstavlјao prekretnicu u Drugom svetskom ratu? Dok se 47, 7% opredelilo za Stalјingrad ostali su navodili: Kosovsku bitku, Bitku na Kolubari, Bitku na Ceru ili Bitku na Sutjesci. Zbog svega navedenog boračka organizacija je u periodu od Četvrtog (1961) do Petog kongresa (1965) redefinisala politiku sećanja u Jugoslaviji na Drugi svetski rat preusmerivši je sa „brige za ratnu generaciju“ pre svega prema „brizi za mlade naraštaje“ koji su živeli u potpuno drugačijoj „društvenoj stvarnosti“ u odnosu na bivše partizane.
Koje su glavne odlike socijalističke pedagogije?
Reforma osnovnoškolskog sistema u Jugoslaviji počivala je na nekoliko činilaca. Pre svega ona se oslanjala na ideje socijalističke pedagogije odnosno teoriju socijalističkog vaspitanja. Moderna reforma školskog sistema u Jugoslaviji pedesetih godina 20. veka ne bi bila moguća bez angažovanja brojnih stručnjaka iz oblasti pedagoške struke koja se u posleratnoj Jugoslaviji „gradila“ uporedo sa napredovanjem radova na izvođenju reforme. Pedagoška nauka u Jugoslaviji „artikulisala“ je prvi značajan i zvaničan otklon prema dotadašnjim neprikosnovenim „sovjetskim“ uzorima na Prvom kongresu pedagoga Jugoslavije u Beogradu 1952. godine. U narednom periodu među jugoslovenskim pedagozima u potpunosti će se isprofilisati mišlјenje da se sovjetska pedagogija ne može uzimati kao osnov i uzor jugoslovenske pedagogije pri čemu je pravlјena razlika između sovjetske i marksističke (marksističko-lenjinističke) pedagogije koja se tumačila kao naučna osnova jugoslovenske pedagogije. Do Savetovanja jugoslovenskih pedagoga na Slјemenu kod Zagreba 1963. godine jugoslovenska pedagogija prihvatiće mišlјenje da se marksistička pedagogija ne razvija samo u zemlјama narodne demokratije odnosno „zemlјama socijalizma“ već i u zapadnim zemlјama. Ovaj stav došao je do izražaja već početkom pedesetih godina 20. veka kada je, najpre, novoosnovani zagrebački časopis Pedagoški rad počeo redovno da objavlјuje bibliografije savremene pedagoške literature sa Zapada (Francuska, Zapadna Nemačka, Sjedinjene Američke Države, Engleska). Od otpočinjanja konkretnih radnji na reformi školstva do 1958. godine veliki broj jugoslovenskih stručnjaka je, zahvalјujući posredstvu UNESKO-a, bio je u prilici da boravi na dužim studijskim boravcima u zapadno-evropskim zemlјama i Sjedinjenim Američkim Državama. Zahvalјujući njima ali i sistematskom radu na proučavanju „zapadne“ pedagogije, od početka pedesetih godina 20. veka u Jugoslaviju počinje da pristiže pedagoška literatura sa Zapada koja će izvršiti veoma jak uticaj na pedagošku nauku u Jugoslaviji koja će do kraja postojanja jugoslovenske države ostati „lojalna“ socijalističkoj pedagogiji.
Profilisanje jugoslovenske socijalističke pedagogije kao one koja ne počiva na sovjetskoj pedagogiji već „na više stotina godina starom razvoju pedagoških ideja koje se mogu označiti kao socijalističke“ posebno je došlo do izražaja tokom pedesetih i šezdesetih godina na polјu masovnog prevođenje klasika u njihovom izvornom obliku. Tih godina prevedeni su: Morova Utopija (1951), Kampanelin Grad Sunca (1964), Ovenov Novi pogled na društvo (1957) i deo Knjige novog moralnog sveta (1958), izbor iz dela Sen-Simona i Šarl Furijea (1952), Kabeov Put u Ikariju (1952), zbornici Lenjinovih radova O kulturi i vaspitanju (1952) i O komunističkom vaspitanju i školi (1960), zbornik Natalije Krupskaje O vaspitanju i nastavi (1949) itd. Pedesetih i šezdesetih godina 20. veka počeli su da izlaze neki od najpoznatijih jugoslovenskih pedagoških časopisa kao što su: Savremena škola (Beograd), Pedagoški rad (Zagreb), Prosvetno delo (Skoplјe), Naša škola (Sarajevo), Slobodna pedagogika (Ljublјana), Predškolsko dete (Beograd), Nastava i vaspitanje (Beograd), Život i škola (Osijek) i Pedagoška stvarnost (Novi Sad).
Koja je razlika između tadašnjeg i današnjeg osnovnog obrazovanja u Srbiji?
Kao što sam napomenula obavezna osmorazredna osnovna škola postoji u Srbiji i danas. Njeni temelji udareni su upravo reformom iz pedesetih godina 20. veka. Ipak okolnosti pod kojima ona obrazuje i vaspitava danas potpuno se razlikuju od okolnosti pod kojima je škola obrazovala i vaspitavala u socijalizmu. Obrazovni proces je u najtešnjoj vezi sa sistemom vrednosti na kome počiva jedno društvo a koji se onda promoviše kroz složeni sistem vaspitno-obrazovnih institucija pa i kroz instituciju osnovne škole. Iako uz mnoge pre svega materijalne teškoće, teškoće prouzrokovane nedovoljnim brojem dovoljno kvalifikovanih kadrova, škola u pedesetim godinama je „rasla“ u svakom smislu te reči jer je obrazovala i vaspitavala mlade u društvu koje je počivalo na vrlo jasnim vrednostima. Jedan od ključnih razloga uspeha školskog sistema u socijalizmu je i ogromno poverenje građana, ovde pre svega mislim na roditelje, u državu i to socijalno osvešćenu državu. U socijalizmu se verovalo institucijama. Vera u institucije danas je na najnižem mogućem nivou. Institucije zaobilazimo kad god možemo. Ne odlaze u privatne zdravstvene ustanove ili u privatne škole samo oni koji ne znaju šta će sa novcem. Još nešto je veoma bitno. Nema obrazovnog procesa bez onih koji obrazuju. Nikada učitelji i prosvetni radnici nisu imali prevelika primanja. Ipak, njihov društveni status u socijalizmu je bio na zavidnom nivou zato što su se bavili poslom koji je tokom čitavog socijalističkog perioda tretiran kao delatnost od izuzetnog značaja. Obrazovanje je bilo visoko kotirano jer je postojala svest o tome da obrazovaniji ljudi napreduju, imaju veće šanse za zaposlenje, bolji i kvalitetniji život.
Ja se sećam vremena kada su na vratima stanova stajale pločice sa imenima i prezimenima muškaraca i žena pored čijih imena je pisalo „doktor“, „profesor“ ili „inženjer“. Pojedinci su imali potrebu da svoj privatni prostor i okruženje definišu onim što je bila njihova, uslovno govoreći, „javna funkcija“. Obrazovanje se danas ne kotira onako kako bi trebalo jer smo se u vremenu u kome živimo više puta uverili da se na najvišim političkim funkcijama u državi nalaze neobrazovani, pojedinci sa lažnim diplomama. „Sumnjivi tipovi“ su se obogatili uglavnom na račun državne i društvene svojine i postali društvena i politička elita. Najbolji su se ili sklonili ili otišli. Naš obrazovni sistem nije u potpunosti farsa jer su različiti uzurpatori sistema da ne kažem kriminalci mnogo više zainteresovani za neke druge „firme“. U školi i oko škole nema toliko novca pa su i „interesovanja“ manja. Školstvo koliko toliko funkcioniše zahvaljujući izuzetnim učiteljima i profesorima koji rade svoj posao kako treba očigledno svesni odgovornosti koju imaju. Učitelji danas imaju sramno niska primanja. Žive kao socijalni slučajevi. Navešću samo jedan primer a tiče se reforme školskog sistema iz pedesetih godina 20. veka. Već sam napomenula da je zvaničan rad na reformi školstva počeo 1953. godine kada je formirana Komisija za reformu školstva. Godinu dana pre nego što će se zvanično početi sa reformom, država koja je sedam godina ranije izašla iz najvećeg ratnog sukoba u istoriji ljudskog roda je duplo povećala izdvajanja za plate, dodatke i honorare nastavnog i pomoćnog nastavnog osoblja ali i za materijalno stanje školstva.
Evo kako je to izgledalo. Dok je Jugoslavija 1951. odvajala za plate, dodatke i honorare nastavnog i ostalog osoblјa u osnovnim školama 1 389 805 dinara, naredne 1952. godine taj iznos je porastao na 2 836 857 tačnije rečeno dupliran je. Porast ukupnih rashodi za osnovne i više osnovne škole u Srbiji bio je još veći nego na nivou jugoslovenske države. Koliko je institucija osnovne škole bila značajna najbolјe govori činjenica da su 1952. ukupni rashodi za osnovne škole u Srbiji činili 31,6% ukupnih rashoda za sve škole u Srbiji. Kada se navedeni parametri posmatraju odvojeno za Užu Srbiju, Vojvodinu, Kosovo i Metohiju proizilazi da su na nivou cele Srbije najveće povećanje plata imali zaposleni u osnovnim školama na Kosovu i Metohiji odnosno na onom delu teritorije Srbije koji je bio najnerazvijeniji i gde su uslovi za rad bili najteži. Državi je bilo jasno da bez pristojno plaćenih i motivisanih učitelјa nema ni uspešnog obrazovnog sistema.
Koji su prema tvom mišljenju, glavni problemi današnjeg osnovnog obrazovanja?
Više ih je. Utiču na pojedine delove obrazovnog sistema ali i na sistem u celini. Neki su vezani za unutrašnje prilike a neki su globalnog karaktera. Osvrnula bih se na globalne prilike. Kada je u septembru 2012. godine u Nikoziji Stručna grupa Evropske komisije za obrazovanje i kulturu podnela izveštaj i obavestila javnost o stanju pismenosti na prostoru Evropske unije, evropskoj komesarki Andrule Basiliu nije preostalo ništa drugo nego da naloži „hitnu akciju zbog problema za koji se mislilo da je u Evropi iskorenjen“. Evropska ali i čitava svetska javnost upoznati su sa podacima po kojima svaki peti petnaestogodišnjak i gotovo 75 miliona odraslih u EU nije dovolјno savladalo pisanje i čitanje, a mnogi nisu u stanju da se nose sa zahtevima modernih tehnologija poput korišćenja interneta ili „pametnih” telefona. Do koje mere je „novootkriveni“ problem uzbudio evropsku javnost ali i evropske političare najbolјe govori činjenica da je jedna od predloženih mera bila i otvaranje biblioteka u tržnim centrima. Pomenuti izveštaj skrenuo je pažnju na, u evropskim društvima duboko ukorenjene predrasude u vezi sa stepenom pismenosti evropskog stanovništva. Pokazao je da se osnovna pismenost u Evropi uzima „zdravo za gotovo” i da je nepismenost postala tabu tema u velikom broju država, čega nisu svesni ni mnogi evropski političari.
Mesec dana kasnije beogradska Politika je objavila članak pod nazivom „U Srbiji 20 posto đaka ne završi osnovnu školu“. Gde je i kada zakazao obrazovni sistem? O tome su pisali: Paulo Freire i njegovi nastavlјači poput Anri Žirua i Pitera Meklarena. Najznačajniji predstavnici kritičke pedagogije sa čijim sam argumentima u potpunosti sglasna uzroke duboke krize vide u „samozadovolјnim pričama“ o ekonomskom rastu, s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina kada su se pojavili pogledi na obrazovanje kao pre svega „lično pravo pojedinca“ a ne „javno dobro“. Neoliberalna pedagogija lišila je na taj način obrazovanje njene društvene vrednosti, kritičkog sadržaja i ideje građanske odgovornosti zarad „viših“ cilјeva, između ostalog i stvaranja društvenog subjekta koji se vodi logikom privatizacije, efikasnosti itd. U praksi je zavladala kultura pozitivizma koja znanje tretira kao oblast objektivnih činjenica. Činjenica je da se danas znanje u školama proverava uglavnom uz pomoć testova. Fokus je na ishodima a ne na procesu. Iz sfere znanja su proterana saznanja do kojih se dolazi putem promišlјanja. Na taj način stvoreni su obrazovni sistemi iz kojih izlaze oni koji reprodukuju usvojeno ali o istom niti imaju mišlјenje niti znaju da misle. Čim ih premestite iz „zadate situacije“ oni postaju nefunkcionalni. Na taj način sistem proizvodi mediokritete.
I ne samo osnovnog nego generalno obrazovanja u Srbijiu, a u regiji, rekla bih da je slična situacija, osnovno obrazovanje je temelj kasnijem obrazovanju, srednjoj školi, fakultetu, a znamo da je u današnje vreme manjak ljudi koji su posvećeni nauci i obrazovanju. Danas njeguju neke druge vrednosti.
Slažem se. Obrazovanje je nedeljivo. Probleme sa kojima se suočava obrazovni sistem u Srbiji dele u većoj ili manjoj meri obrazovni sistemi na čitavom prostoru bivše Jugoslavije. Razlike postoje u toliko što su pojedine države na ovom prostoru lakše ili teže prošle kroz tranziciju i proces transformacije od socijalističkog ka kapitalističkom društvu. Slovenija i Hrvatska su u Evropskoj uniji. U Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini je vođen rat. Sukoba je bilo u Sloveniji kao i na Kosovu i Metohiji. Nestabilnosti i kriza je bilo svugde. Zadržala bih se možda na primeru Bosne i Hercegovine. Pre neki dan sam čitala vest da je čitavo jedno odeljenje koje je završilo srednju ekonomsku školu u Bosni i Hercegovini pet ili deset godina mature slavilo u Nemačkoj. To je jedan od očiglednih ishoda obrazovnog procesa koji se odvija u školama na čitavoj teritoriji ove države. Radeći na reformi osnovnoškolskog sistema u Srbiji posle Drugog svetskog rata bavila sam se i problemima definisanja i sprovođenja politike obrazovanja i vaspitanja i u drugim delovima Jugoslavije pa i u Bosni i Hercegovini. Početak velike školske reforme iz pedesetih godina 20. veka Bosna i Hercegovina je dočekala sa znatno većim brojem problema nego drugi delovi Jugoslavije. Pre svega obrazovna struktura bosanskohercegovačkog društva je bila na veoma niskom nivou i ako su škole bile pune đaka.
Početkom pedesetih godina 20. veka u samom vrhu Partije su vođene veoma ozbilјne rasprave na temu da li je u Bosni i Hercegovini socijalizam kao društveni poredak u opšte moguć. Stručnjaci Zavoda za proučavanje školskih i prosvetnih pitanja zaklјučili su aprila 1955. radeći na dokumentu koji je predstavlјao glavni predložak za rad Komisije za reformu obrazovanja sledeće: „Nizak nivo prosvećenosti širokih narodnih masa u našoj zemlјi već danas postaje objektivna smetnja za dalјe produblјivanje naše socijalističke domovine“. Do ovakvog zaklјučka došlo se na osnovu približnog pregleda broja stanovnika po školskoj spremi za 1953. godinu. Podaci za tzv. radno stanovništvo iznad 19 godina starosti bili su poražavajući. Sprovedeno istraživanje pokazalo je da preko deset miliona radno sposobnih stanovnika FNRJ ili nije imalo nikakvu stručnu spremu ili je završilo samo osnovnu školu. Drugim rečima, nivo obrazovanja građanstva koje je trebalo aktivno da učestvuje u rešavanju krupnih društvenih problema odnosno da participira u vlasti bio je zabrinjavajuće nizak. Najdrastičniji primer participacije loše obrazovanih u organima vlasti bila je Bosna i Hercegovina gde je 1953. godine u navedenim organima radilo: bez školske spreme 32% odbornika; sa osnovnom školom 57% odbornika; sa nižom srednjom školom 7,5% odbornika; sa srednjom školom 2,5% odbornika i sa fakultetom svega 1% odbornika. Drugim rečima, prema podacima popisa iz 1953. godine u organima vlasti privrednih i masovnih društvenih organizacija u Bosni i Hercegovini participiralo je 89% odbornika bez ikakve školske spreme ili samo sa osnovnom školom i svega 1% odbornika sa fakultetskom diplomom. Već ovo govori da su prilike u Bosni i Hercegovini sredinom pedesetih godina 20. veka ukazivale na alarmantno stanje u društvu i potrebu da se Bosni i Hercegovini posveti veća pažnja nego neki drugim delovima Jugoslavije.
Moja istraživanja pokazuju da je država uviđala i pokušavala da reši probleme sa kojima se suočavalo bosanskohercegovačko društvo na polјu izgradnje i funkcionisanja obrazovnog sistema ali da su se problemi često činili nerešivim. Rešavanje jednog otvaralo je čitav niz drugih problema. Rekla bih da je u Bosni i Hercegovini jedno od najdramatičnijih bilo pitanje „proizvodnje“ učitelјskog kadra. Još se na Trećem pelnumu CK KPJ iz decembra 1949. moglo čuti da dinamika školovanja učitelјa ne može biti ista u Bosni i Hercegovini i drugim delovima Jugoslavije jer je potreba za prosvetnim radnicima bila daleko veća nego na drugim mestima. Iznošena su mišlјenja da U Bosni i Hercegovini treba skratiti vreme školovanja. Naravno, sticanje kvalifikacija putem različitih kurseva koji su postojali pri učitelјskim školama i pri školama za srednje stručno obrazovanje nije bilo nepoznanica ni u drugim delovima Jugoslavije. Mislim da problem učitelјskog kadra nije rešen u Bosni i Hercegovini do kraja postojanja Jugoslavije jer su mnogi kvalifikovani učitelјi iz drugih delova Jugoslavije lakše pronalazili posao u Bosni i Hercegovini nego u republikama u kojima su rođeni, gde su se školovali i živeli i osamdesetih godina 20. veka. Bilo je i drugih problema.
