Savjeti za srećan život

Prva i ujedno glavna pitanja kojima započinje istorija moralne filozofije u formulaciji Ivana Vukovića glase: „Da li je za dobar život važnija pravda ili lična sreća? Može li nepravedan čovek biti srećan? Može li pravedan čovek biti nesrećan? I šta je uopšte pravda i u čemu je sreća?“

Dragan Mojović / 11. Juli 2018

Ova pitanja su se danas uglavnom izgubila, jer, kako kaže Ivan Vuković u svojoj knjizi „Platon i Kant: Saveti za dobar život“ („Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića“, Sremski Karlovci / Novi Sad) današnji čovek radije sanjari o srećnom životu nego što se pita u čemu bi se on sastojao, a bez odgovora na „prva pitanja“, nemoguće je davati savete za dobar život, o kom god vremenu da je reč. Platon je tvrdio da nepravedan čovek ne može biti srećan jer je pravda, pored ostalog, pretpostavka i srećnog života. Naime, čovek izolovan od drugih ljudi, ako uopšte može opstati, teško da može biti srećan, a ni u zajednici ne može biti srećan ako je u sukobu s njom, bilo svojom krivicom, bilo zbog nepravedno ustrojene države. Zato tek na pravedan način usklađen život ljudi u državi donosi čoveku dobar i srećan život.

Kant je, na prvi pogled, bio realističniji od Platona kad je pošao od očevidne činjenice da ima rđavih ljudi koji dobro žive i dobrih ljudi koje prate razne nevolje ovoga sveta. Veliko je, međutim, pitanje koliko su rđavi ljudi koji dobro žive srećni. U svakom slučaju, oni nipošto ne ostavljaju utisak smirenih i blaženih ljudi koji istinski uživaju u blagodetima života sa saznanjem da im to i pripada. S druge strane, oni koji su iskreno moralni, a koje u životu prati nesreća, dubinski su spremni za sreću čim im se život okrene nabolje. Kant je, zaključuje Vuković, „razdvojio principe instrumentalne i moralne racionalnosti“ i u vezi s tim, „unapredio račun zadovoljstva“. Pitanje dobrog i srećnog života smeštena su u ravan „individualne slobode i autonomije“: najveća sreća za Kanta vezana je za ostvarenje ciljeva koje smo sami postavili.

Pošto je pretpostavka toga autonomija pojedinca, ključni princip pravednosti u državi, na kome treba da počivaju odnosi među ljudima jeste „jednakost u slobodama“.

Uprkos takvim razlikama Platon i Kant daju u suštini iste savete za dobar život. Prvi savet glasi: da bi se „dobilo više zadovoljstva“, treba ga prethodno uzimati manje. „Uzeti manje“ radi „više zadovoljstva“ znači prihvatati umerenost i skromnost u mladosti da bi se doživela istinska sreća u zrelosti. Suprotno pomodnom shvatanju, po kome se u mladosti treba izživeti da bi starost bila smirena, Vuković ističe da su i Platon i Kant smatrali da će onaj koji hrli i olako se prepušta telesnim nasladama ne samo „izgubiti i zdravlje, i novac, i ugled“, već će, na kraju, izgubiti i „samu sposobnost čulnog uživanja“. Oba filozofa su smatrala da je „umerenost u mladosti, ključ za sreću u zrelosti“.

Drugi savet za dobar život i za Platona i za Kanta glasi: budi hrabar! Hrabrost za dobar život znači da treba biti postojan u borbi za ostvarivanje ispravnih ciljeva i ne dozvoliti da „laka zadovoljstva, lenjost, strah ili preterana ambicija odvrate od pravog puta“. Biti hrabar u mirnodopskim uslovima znači da na ispravnom putu i za ispravan cilj treba biti spreman suočiti se i sa „nevoljama i sa neprijateljem“. U moralnom životu i u politici hrabrost je važna i mimo ratničkih vremena. Platon je prvi istakao da čovek može biti hrabar i u sukbu sa svojim osećanjima i nagonima, dok je Kant dodao da treba imati hrabrosti i za korišćenje sopstvenog razuma i za javno izricanje onoga što se misli.

Razmišljanje o prvom i drugom savetu, tj. o vrlinama umerenosti i hrabrosti vodi nas bavljenju dušom i brizi o njoj. Duše, međutim, nema, „duša je izgubljena“, kaže Vuković. Kad to kaže, očigledno misli na to da mi danas „u dušu ne verujemo“ jer je pojam duše napušten, iako se duševnim životom i dalje itekako bavimo. Uprkos činjenici da ih razdvaja punih 19 vekova, Platon i Kant su vrlo slični po odnosu prema pojmu duše. Krećući od Kanta, koji je Vukovićeva filozofska specijalnost, ka počecima istorije filozofije i istražujući pojam duše u delima velikih filozofa Vuković uočava i na lep način konstatuje da je Platon (427-347) prvi filozof koji je sačinio teoriju o duši, a da je Kant (1724-1804) poslednji filozof koji se bavio pitanjima duše. Platonovo i Kantovo filozofsko delo, kaže Vuković, „tako, čine prvo i poslednje poglavlje u dugačkoj pripovesti o duši koju su ispisali evropski filozofi“.

Prema Vukoviću, Kant je sledio Platona kada je tvrdio da „racionalna kontrola nad željama i afektima uvećava ukupnu količinu zadovoljstva u životu, da se ona sastoji u poštovanju ograničenja koje iz pragmatičkih i moralnih razloga um postavlja našem samoljublju, da se ljudi za disciplinovan i moralan život moraju pripremiti odgovarajućim vaspitanjem i da moraju živeti u političkom uređenju koje neće suzbijati, već podsticati njihovu racionalnost“. I Kant je kao Platon smatrao da je najviši oblik života onaj život koji je posvećen pitanjima duha, te da zbog toga filozofi treba da imaju važniju ulogu u politici. Na kraju, Vuković naglašava da je sličnost ova dva velika mislioca i u tome što su oba smatrala da isti princip pravde stoji u osnovi uređene duše pojedinca, uređene države i kosmičkog poretka.

Navedena stanovišta Kanta i Platona o dobrom, pravičnom i srećnom životu, Vuković je sažeo u početnom i završnom delu knjige. U najvećem delu knjige predstavio je Platonovu i Kantovu teoriju duševnih moći, u potpunoj simetriji obimom i temama. Fascinira kako je iz celokupnih Platonovih spisa izdvojio, povezao i sažeto izložio ideje o duši i njenim delovima, o sreći, zadovoljstvu i dobrom životu. Podjednako zanimljivo je objedinio i sažeto izložio Kantove ideje o duši, željama, zadovoljstvu i bolu, o građanskoj srčanosti i praktičnom umu.

Ovo je retka knjiga u savremenoj srpskoj filozofiji koja raspravlja temu od najopštijeg ljudskog interesa, a to su dobar život i sreća. Pisana je sjajnim literarnim jezikom i stilom, a uprkos tome, s velikom pojmovnom i terminološkom preciznošću. Takvom stilu i jeziku doprineli su Vukovićev dar i iskustvo prevodioca – preveo je neke od najznačajnijih filozofskih dela sa latinskog i francuskog – kao i to da je pisao tekstove na francuskom, engleskom i nemačkom. Koliko je i pored takve darovitosti i znanja bio dobar i skroman profesor govori biografska crtica na klapni knjige, u kojoj je sam napisao: „Ivan Vuković, filozof, muzičar i prevodilac. Rođen 1970. godine. Živi i radi u Beogradu“. Vukovićeva duša je, napustila ovozemaljski svet 2017, i od tada, ako verujemo Platonovom učenju, boravi „na krovu neba“, gde posećuje i osmatra mesta koja su namenjena onima koji su život proživeli plemenito i pravedno, baveći se najuzvišenijim poslovima duha: filozofijom, književnošću i muzikom.

 

Danas.rs

 


Buka preporuka

Tema

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.