Sedma sila na određeno vrijeme

Van spoljnih pritisaka koji dolaze mahom od vlasti, koji su u pojedinim od pet država sve veći i opasniji, problem sistemskog unutrašnjeg onemogućavanja novinara i novinarki da se bave svojim poslom, retko je tema u javnom diskursu.

kontrapress.com / 12. Februar 2018

Pišu: Nidžara Ahmetašević, Žarka Radoja, Biljana Sekulovska, Milica Bogdanović i Una Hajdari

Novinari i novinarke u postjugoslovenskim zemljama su prekarni radnici koji zarađuju često ispod državnog proseka, rade u neadekvatnim uslovima, u stalnoj su borbi protiv različitih vrsta pritisaka, političkih ili od različitih interesnih grupa. Biti novinar u BiH, Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori ili Kosovu znači svakodnevno se boriti za puku egistenciju.

Prema istraživanju o prekarnom radu “Od novinara do nadničara”, koje je urađeno u Srbiji 2015. godine, zaključuje se da sa većom nesigurnošću radnog mesta raste i negativna ocena slobode medija među novinarima.

Stanje u kojem se nalazi novinarska profesija u pomenutim državama deo je globalnog procesa, na koji već duže upozoravaju sva relevantna međunarodna novinarska udruženja i organizacije koje beleže stanje ljudskih prava i medijskih sloboda. Ono što razlikuje ovih pet zemalja je da su u pitanju mahom postratna ili tranzicijska društva u kojima su korupcija i ortačko poslovanje bahatije, banalnije i prisutnije, tehnološki su manje razvijene i ne postoje ili se ne primenjuju mehanizmi zaštite javnog interesa.

 

Zbog negativnog trenda izazvanog procesom globalizacije, Evropska federacija novinara formirala je tim koji prati stanje radnih prava u medijima, zbog, kako su naveli, pritiska poslodavaca na zaposlene smanjenjem budžeta, obimom posla i podrivanjem sindikalnih organizacija, tamo gde su prisutne.

 

'A šta novinari rade, zašto ćute?'

Sociolog Srećko Mihajlović, koji je vodio istraživanje o prekarnosti i o mogućnosti samoorganizovanja novinara u borbi za njihova prava, kaže da radni status novinara nije bitno različit od drugih radnika, ali je stepen odgovornosti – drugačiji.

„Novinarska profesija nije ni u mnogo gorem ni u mnogo boljem stanju nego što su to druge. Međutim, tu ima jedna kvaka - u tome što se u toj profesiji nakupilo nekoliko stvari u kojima se spajaju lični, profesionalni i opštedruštveni interesi. I utoliko je to retka profesija koja je izložena potencijalnom sukobu interesa. Može se govoriti da su i društveni naučnici u sličnoj poziciji, ljudi u obrazovanju i politici, da imaju te različite oblasti odgovornosti. Izgleda da su nam novinari na prvi pogled izloženiji od drugih. Često čovek ima utisak da su izloženiji od političara, pa se od novinara traži da daju odgovore koje treba političari da daju. Pošto oni ćute, onda se pitamo: 'A šta novinari rade, zašto oni ćute?'“, kaže Srećko Mihajlović.

U pomenutom istraživanju, urađenom 2015. godine, zaključeno je da posao i život samo dve petine medijskih radnika (39 odsto)  nisu prekarizovani ili su prekarni u maloj meri, dok 61 odsto novinara karakteriše zabrinjavajuća nesigurnost, odnosno znatno prekarizovani uslovi rada i života, što podrazumeva fleksibilno radno vreme, radni odnos, fleksibilnu i neredovnu platu, organizaciju rada koja znači deficit rada i suficit radnika.  

Novinare najviše tišti pravna nesigurnost, nesigurnost radnog vremena, radnog mesta i uslova rada.

Zbog toga bi dve petine rado napustile novinarstvo i radilo neki drugi posao, isto toliko - dve petine - bi se opredelile za medij u kojem mogu slobodno da pišu bez obzira na status i visinu plate, dok bi jedna petina optirala siguran posao i po cenu da ne piše ono što misli i što zna.

Plata novinara u Srbiji, prema istraživanju Centra za razvoj sindikalizma, je ispod republičkog proseka (malo više od 47.000 odnosno, oko 390 evra) i iznosi mesečno od 160 do 250 evra (20.000 do 30.000 dinara mesečno). Ono što je naročito poražavajuće jeste činjenica da je do sličnih rezultata dve godine ranije došlo i Udruženje novinara Srbije (UNS) - od 585 anketiranih, 38 odsto reklo je da zarađuje od 250 do 380 evra, isto toliko prima od 130 do 240 evra, a više od 370 evra ili 45.000 dinara mesečno ima tek svaki peti novinar.

Na portalu infoplate.rs takođe stoje slični podaci - prosečna plata novinara u Srbiji iznosi 36.378 dinara (oko 310 evra), urednik zarađuje 71.286 dinara (oko 600 evra), dok je plata glavnog i odgovornog urednika ipak nešto viša – 88.790 (oko 750 evra). Prema svim dosadašnjim podacima, najbolja situacija je u javnom servisu, a najlošija u lokalnim medijima, posebno na jugu Srbije. Većina ispitanika u istraživanju UNS-a su novinari koji su diplomirali na nekom od društvenih fakulteta ili su završili upravo novinarstvo, a u medijima rade između 11 i 20 godina.

Od novinara se traži mnogo: Srećko Mihajlović na predstavljanju jednog od istraživanja (Foto: medija centar) 

„Prekarnost kojoj su izloženi novinari i novinarke i sama profesija utiče izuzetno negativno na obavljanje osnovne delatnosti ovog poziva. Prekarni radnici, novinari treba mnogo toga da žrtvuju da bi mogli svoj lični i opšti interes da podrede opštem interesu. U tom kontekstu se postavlja pitanje kako je moguća novinarska aktivnost da bi zaštitili sebe, profesiju i društvo. To danas deluje kao jedna nemoguća misija“, smatra Mihajlović.

U Srbji je sloboda medija retkost i nju primećuje svaki osmi novinar, a čak tri četvrtine, 73 odsto novinara smatra da je autocenzura veoma raširena.

Slična je situacija i u Crnoj Gori. Dok podaci zvanične statističke institucije Monstat beleže rast broja zaposlenih u sektoru i to za 130, pa sad u crnogorskim medijima radi ukupno 1.375 osoba, plate su na istom nivou i u većini slučajeva su, kao i u Srbiji i u Makedoniji, i  dalje niže od prosečne plate na državnom nivou. Prema podacima Sindikata medija Crne Gore, ta plata je u junu 2017. godine iznosila 510 evra.

 

Marketing vs informativne redakcije

Ekonomski položaj novinara se pogoršao čak i u odnosu na 2016. godinu. Anketiranih 53 odsto je istaklo da im je ekonomski položaj dosta oslabio, čemu u prilog ide i činjenica da je čak 31,3 odsto bilo prinuđeno da radi i neki drugi, plaćeniji posao, što je rast od 13 odsto u odnosu na prethodnu godinu, navodi se analizi Sindikata pod nazivom “Indikatori nivoa medijskih sloboda i bezbjednosti novinara”.

 

“Osim ekonomskih, novinari se u svakodnevnom radu suočavaju i sa problemima kada je u pitanju njihov profesionalni status u redakcijama”, kaže Marijana Camović, predsjednica Sindikata medija Crne Gore. “Sve je više njih preopterećeno, posebno zbog insistiranja na tome da jedan novinar prati više oblasti i radi poslove koji nisu u opisu njihovog posla.”

Dok zaposlenima u javnim medijima najčešće kasne plate, radnici u privatnim medijskim kućama suočavaju se i sa problemom nedostatka unutrašnjih propisa kojima bi se regulisao rad redakcije i na formalan način odvojile informativne redakcije od marketinga.

“U nekim medijima se ne dozvoljava kritičko izvještavanje o glavnim oglašivačima. Novinari se suočavaju sa samocenzurom u smislu da znaju koje teme mogu raditi u zavisnosti od uređivačke politike medija”, smatraju u Sindikatu medija.

 

Camović je naglasila da u crnogorskim medijima ne postoji kolektivni ugovor, kao i da inspekcija rada rijetko ili nikako ne obilazi medije.

“Problem su i kašnjenja zarada, a to se najčešće dešava zaposlenima u lokalnim javnim emiterima”, kazala je Camović.

Kašnjenja ionako niskih zarada, nemogućnost dogovora oko radnih uslova, rad bez ugovora, radnih vikenda i borba za godišnji odmor neki su od problema i novinara na Kosovu. Istraživač Udruženja novinara Kosova (AGK) Petrit Çollaku kaže da je mali broj redakcija koje nude bilo koji oblik zaštite svojim zaposlenima. Međutim, za razliku od Crne Gore, na Kosovu postoji trend prelaska na javne servise. 

“Ono što možemo primetiti kao fenomen, jeste prelazak iskusnih novinara iz privatnih medija na Radio-televiziju Kosovo, a kao glavni razlog navode sigurnost posla i visinu plate. AGK je saznao iz neformalnih razgovora sa novinarima da su mlade kolege, koje su na praksi na njuz portalima, u novinama ili televizijama, često brutalno iskorišćavani, da mesecima rade bez plate ili za veoma nisku kompenzaciju”, pojašnjava Çollaku.

Na Kosovu najviše plate imaju zaposleni na RTK, i iako o tome ne postoje statistike, prosečna plata urednika na toj televiziji je 700-800 evra, i veća je za odgovorne i glavne urednike raznih sektora u televiziji. Plate u privatnim medijima su niže.  Iako ne postoji javni dokument o proseku, "word on the street" je da je plata za "pozicioniranog" novinara u Klan Kosovi ili KTV oko 400 eura, što je ispod proseka od 519 evra, prema podacima Statističke agencije Kosova.

Nepostojanje jednog sindikata koji bi predstavljao i zastupao interese svih zaposlenih u medijima, otežava situaciju u borbi za radna prava. 

 

Rad “na crno”

Osam odsto novinara u Crnoj Gori ima status honorarnog saradnika, dok oko 11 odsto anketiranih radi na određeno, pokazuje istraživanje Sindikata u toj zemlji. Ta brojka je u Bosni i Hercegovini mnogo viša i, prema istraživanju koje je u 2017. godini uradilo Udruženje BH novinari 35 do 40 odsto novinara i novinarki rade neprijavljeni. Broj onih koji su naglasili da im se ekonomski položaj pogoršao poslednjih dve do tri godine je takođe značajno viši, i u BiH, prema pomenutom istraživanju iznosi čak 74 odsto.

Najbolju sliku o tome daju izjave predsednice Sindikata medija i grafičara Republike Srpske Mariane Šarčević, koja naglašava da je rad „na crno“u određenoj meri prisutan u više od 60 odsto medija u tom bh. entitetu.

Jedan od sagovornika u istraživanju koje je objavila fondacija Hajnrih Bol u BiH, pod nazivom “Mediji i shrinking space u Bosni i Hercegovini: utišani alternativni glasovi”, novinar portala koji se finansira uz pomoć grantova međunarodnih donatora, navodi da njegove kolege nisu zaštićene i da najčešće dobivaju otkaze, te da im se doprinosi ne uplaćuju mjesecima, pa čak i godinama.

“U većini medija ne postoji kolektivni ugovor koji je ključan za kvalitetnu pravnu zaštitu novinara. Postoje i velike razlike u primanjima u pojedinim medijima, privatnim i javnim, gdje urednici imaju znatno veće plate od novinara, pogotovo dopisnika”, zaključuje novinar iz Sarajeva u studiji koju potpisuju Lejla Turčilo i Belma Buljubašić. 

Svakodnevni problem novinara u BiH, prema tom istraživanju su demotivacija jer nemaju podršku javnosti, opšte siromaštvo u medijima, zbog čega nema ni vremena ni novaca za dodatno profesionalno usavršavanje, prisiljenost da rade veliki broj tema svakodnevno, potplaćenost i nemogućnost rada na pričama kvalitetno što dodatno frustrira, rade na crno i prijavljeni su na minimalac, zbog političkih i ekonomskih uticaja,veliki broj novinara i novinarki pristaje na cenzuru i autocenzuru iz straha da će izgubiti posao ili trpiti novčane sankcije i smatraju da su pravno nezaštićeni.

Specifično uređenje države BiH ostavlja danak i u oblasti radnih prava i socijalne zaštite koje nisu regulisane jedinstvenim zakonom na nacionalnom nivou, već su u nadležnosti Federacije Bosne i Hercegovine, Republike Srpske i Brčko Distrikta. Kako se navodi u tekstu Medija centra iz Sarajeva “Prekarijat i rad na crno”, radni odnosi u medijima su regulisani prvenstveno opštim normama koje se odnose na rad i radne odnose, jer ne postoje konkretni propisi o radnim odnosima u ovoj oblasti, s izuzetkom granskog kolektivnog ugovora potpisanog u RS-u. Zakonom nije zaštićena novinarska autonomija te radni ugovori novinara u pravilu ne sadrže klauzulu savesti koja im mogućava da bez posledica po njihov radni status odbiju posao koji se kosi sa njihovim profesionalnim načelima.

Visina plate u lokalnim medijima u BiH iznosi od 200 do 500 eura, dok je na javnim servisima prosjek plate oko 700 eura. Prosečna plata u BiH je 944 konvertibilne marke, odnosno 470 evra.

U Makedoniji je plata zaposlenih u medijima, prema zvaničnim podacima Uprave za javne prihode, ispod 300 evra (oko 17.646 denara), što je značajno niže od prosečne plate na državnom nivou koja je oko 400 evra, a samo dva posto zaposlenih ima platu veću od 900 evra.

“Oni koji su zaposleni su u stalnom strahu da će izgubiti posao, da će se medij zatvoriti (jer se to zaista događa) i spremni su da  rade za male pare”, kaže Tamara Čausidis iz Sindikata novinara Makedonije. “Njihovi zahtevi su isključivo usmereni na dobijanje plata koje su im obećane i na sprečavanje otpuštanja. Naime, iako makedonski zakoni propisuju da svaka firma mora svojim zaposlenima isplatiti lični dohodak do 15-og u mesecu, mnogi radnici u medijima ne dobijaju plate po dva, tri i više meseci. Imamo situacije gde se isplaćuje samo polovina plate, preskaču se meseci…”

Slično je i na Kosovu, potvrđuje Çollaku, dok je u Srbiji jedna od vodećih privatnih medijskih kuća svojevremeno zaposlene pre otpuštanja degradirala u “pomoćnike novinara” ili “pomoćnike fotoreportera”.

 

Profit raste – broj zaposlenih pada

 

Preopterećenost novinara i broj zaposlenih na minimum, neke su od karakteristika radnih uslova novinara u Makedoniji. Čausidis pojašnjava da takvo poslovanje često nije opravdano čak ni tržišnom logikom, jer medijske kuće koja imaju porast profita kontinuirano smanjuju broj zaposlenih, a oni koji ostaju godinama ne dobijaju povišice.

“Novinarima su neophodni pristojna plata i uslovi rada. Pod pristojnim uslovima rada podrazumevam atmosferu i praksu u redakcijama da se radi bez pritiska: da se svaki rad poštuje, da su zaposlenici sigurni da sutra neće ostati bez posla ako se zamere nekom moćniku, da postoje o da se poštuju ‘pravila igre’ i da pitanje plate, odmora, nagrade, kazne ne bude pitanje koje zavisi od nečijeg raspoloženja ili uticaja, već da se zna da se kvalitet nagrađuje, da se iskustvo ceni, da se talent promovira, a lenjost kažnjava”, kaže Čausidis i dodaje da su sve te stavke pitanje kolektivnog ugovora kojeg u makedonskim medijima još uvek nema.

Zbog toga je glavni urednik ili produžena ruka menažmenta ili je sam gazda i direktor i sve je u njegovim rukama.

“Ako se njemu zamerite, počnite da tražite drugi posao. To je atmosfera koja od novinara pravi robove ili ulizice koji ‘prizvode’ istu takvu javnost. Jer ucenjena, uplašena i jeftina radna snaga u medijima producira nekvalitetno, neprofesionalno novinarstvo koe formulira jedan vulgarni, diletantski javni diskurs. I to je ono što nam se dešava”,  napominje Čausidis, koja je i jedna od članova grupe za monitoring radnih prava novinara pri Evropskoj federaciji novinara.

 

U Makedoniji je naime sproveden svojevrsni novinarocid: Tamara Čausidis (Foto: FB/Tamara Čausidis)

 

Upravo stanje apatije dovodi do toga da je poslodavcima, bilo da je u pitanju država ili privatni vlasnik, veoma lako održavati ovakvo stanje u medijima, koje je, kako kaže Čausidis, generisalo i novu grupu – takozvanih nenovinara, ili pseudonovinara, koji su tu da odrađuju posao, poslušni su, brzi i ne postavljaju dodatna pitanja. U takvim okolnostima i sa takvom “konkurencijom” strah zaposlenih je još veći.

“Novinari su ekonomski ucenjeni, otuda njihov strah koji ponekad dobija zaista neverovatne razmere. Gubitak posla znači gotovo realnu perspektivu da se novo zaposlenje ili angažman neće naći. U Makedoniji je naime sproveden svojevrsni novinarocid – sve što je iole profesionalno i sa integritetom u poslednjih 10 godina je bilo izloženo otpuštanju i proganjanju. Retki su izdržali, a još ređi ostali pri tom zdravih živaca. Jer deset, jedanaest godina nije malo. Cela jedna generacija je stasala pod palicom urednika koji zapravo nisu bili novinari, već propagandisti. Mladi nisu imali od koga da uče da se za ideje i principe treba boriti, da istina i etika nisu ‘stvar percepcije’ da je teza ‘bolje nečasna pobeda, nego časni poraz’ pogrešna tako da sada imamo novinare koji su odgajani da ćute, i ‘vežu konja gde im gazda kaže’. Imali su previše primera da vide kako prolaze oni koji se bune”, pojašnjava Čausidis.  

U takvim uslovima teško se boriti za svoja prava, a posebno za javni interes. U svim istraživanjima u koje smo imale uvide, te iz razgovora sa sagovornicima, može se zaključiti da je jedan od velikih problema i nesolidarnost u profesiji, koju sami medijski radnici često naglašavaju.

U istraživanju BH novinara navedeno je da su novinari i novinarke razjedinjeni, što im se direktno odražava na položaj i degradiranje profesije. Sličan je zaključak i istraživanja u Srbiji “Od novinara do nadničara”, a u Makedoniji i na Kosovu je trenutno situacija takva da, prema ocenama naših sagovornika, još uvek ne postoji spremnost zajedničke javne borbe za radna prava.

U Srbiji je u poslednjih godinu dana, zbog sve većih političkih pritisaka došlo do tri organizovane pobune novinara okupljenih u ad hoc inicijative Podrži RTV, Novinari ne kleče i grupa Za slobodu medija.

„Naša pogrešna pretpostavka je bila da novinari našavši se u situaciji međusobnog sukoba interesa i odgovornosti da će se pasivizirati. Naprotiv, pokazalo se da su novinari koji su u veoma izraženom prekarnom statusu, koji su onemogućeni da se ponašaju profesionalno i da rade za opšti interes kod njih to stvara motivaciju za aktivizam. Morali smo početnu hipotezu da odbacimo i zaključili smo da kod novinara kojima je stalo do profesije, koji su otporni na autocenzuru imaju više poriva za aktivizam, nego onima kojima je stalo da obezbede lični status“, kaže Srećko Mihajlović i dodaje da su prepreke za samoorganizovanje toliko brojne da je čudo što postoji bilo kakav aktivitet. No, i u toj aktivnosti se takođe postavlja pitanje solidarnosti.

 

 

Akcija grupe #ZaSloboduMedija - zamračivanje ekrana

Svi prethodno navedeni problemi doveli su do toga da se novinarstvo u Srbiji, Makedoniji, BiH i na Kosovu masovno napušta.

U ovakvim društvenim okolnostima, prostor za borbu za javni interes je smanjen, čime se nanosi šteta i profesiji i društvu u celini. No, uprkos svemu, van spoljnih pritisaka koji dolaze mahom od vlasti, koji su u pojedinim od pet država sve veći i opasniji, problem sistemskog unutrašnjeg onemogućavanja novinara i novinarki da se bave svojim poslom, retko je tema u javnom diskursu.

U vreme štrajka glađu, osnivač i dotadašnji vlasnik “Vranjskih” Vukašin Obradović je pozvao javnost da brani svoje medije, jer drugačije ne mogu da opstanu.

“Jedini način da ovo promenimo jeste da celokupna zajednica promeni pristup ovom problemu. Onda će se i mediji popraviti. Neophodno je  poštovanje profesionalnih standarda i etičkog kodeksa. S druge strane, institucije moraju da ustanove mehanizme zaštite novinara, kako njihove fizičke zaštite, ali i samog posla”, zaključuje Çollaku.

 

* U narednih nekoliko nedelje, u Srbiji, BiH, na Kosovu, u Crnoj Gori i Makedoniji objavićemo niz tekstova na temu “Nevidljivo nasilje: Priče iz redakcije”, u kojima ćemo kroz razgovore sa zaposlenim, poluzaposlenim i nezaposlenim novinarima i novinarkama pokušati da približimo uslove rada i samim tim mogućnost obavljanja njihovog posla.

Izvor kontrapress.com


Buka preporuka

Region

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.