Slavoj Žižek: Katastrofa uliva nadu

Treba odbaciti sve što je u marksizmu ostalo od istorijske teleologije. Socijalistička revolucija proizvodi vlastiti nered, pa na kraju pođe po zlu. Globalno sam pesimista i ne verujem levičarima koji nude prosta rešenja.

George Eaton / 23. Januar 2019

Dok produktivnost svuda stagnira, Slavoj Žižek je neumoran. Od 1972. ovaj slovenački filozof i, kako kaže, „komplikovani marksista“ – objavio je više od 80 knjiga i zbirki eseja, uključujući Živjeti na kraju vremena, Druga smrt opere, Organi bez tela i, najnovije, Kao lopov usred dana: Moć u doba posthumanizma.

To me podseća na Staljinovu apokrifnu dosetku o sovjetskoj proizvodnji oružja: „Kvantitet ima svoj kvalitet“. Poster diktatora sa sloganom „Dobrodošli u blagostanje“ visi poluironično u Žižekovom stanu u Ljubljani.

Sreli smo se u centralnom Londonu, on je u majici i izbledelim farmerkama. Objašnjava mi: „Znaš li čemu dugujem svoj uspeh? Bez sve šale: komunističkoj represiji“. Pošto je 1971. postao asistent na Univerzitetu u Ljubljani, akademska pozicija mu je osporena kada su jugoslovenske vlasti utvrdile da mu je magistarska teza „nemarksistička“.

Bio je bez posla od 1973. do 1977 („Preživljavao sam od prevoda“), a onda se zaposlio na Institutu za sociologiju i filozofiju. „Još uvek sam tamo… Potpuno sam slobodan, ništa konkretno ne radim za njih, od mene traže samo spisak publikacija. Bez tog poslednjeg gesta komunističke opresije, šta bi od mene bilo? Nepoznat, usran profesor sa zabačenog departmana.“

On je veoma slavan: 69-ogodišnji „Elvis kulturne teorije“ tema je filma iz 2005. Žižek! i referentnog akademskog časopisa Međunarodni žurnal studija Žižeka. Dok ga neki slave kao velikog ikonoborca, čiji rad spaja lakanovsku psihoanalizu, hegelovski idealizam i pop kulturu – drugi ga otpisuju kao šarlatana.

Razgovarati sa Žižekom je kao hvatanje jegulje – njegov um se ustremljuje u neočekivanim pravcima. U samo jednom monologu obuhvatiće pokrete Okupiraj Volstrit i Arapsko proleće, „kako biti više od Mendele a manje od Mugabea“, Lenjinov „poslednji testament“ i film Maska sa Džimom Kerijem. Kao Oskar Vajld, kog obožava, Žižek ozbiljno govori o frivolnim stvarima, a frivolno o ozbiljnim. „Levica je u prilično tragičnoj situaciji“, kaže mi sa svojim tipičnim akcentom. „Novi organski intelektuaci kapitalizma – ljudi kao Bil Gejts – čak i oni kažu da kapitalizam ima svoje granice, moraćemo da smislimo nešto novo… Ali ima li uopšte levica alternativnu viziju? Uglavnom se pominje kapitalizam s ljudskim licem.“

Žižek smatra da socijaldemokratija nije dovoljna, ali da je rizično propisati fiksnu alternativu. „Moramo odbaciti sve što je u marksizmu ostalo od istorijske teleologije… Socijalistička revolucija proizvodi vlastiti nered, pa na kraju pođe po zlu. Globalno sam pesimista, ali mi upravo ova katastrofalna situacija uliva nadu jer tada moraš da budeš kreativan, da improvizuješ. Zato ne verujem levičarima koji nude jednostavna rešenja.“

Pitam ga da li mu je privlačna ideja „luksuznog komunizma“: automatizovane ekonomije gde ljudi žive od zagarantovanog dohotka. „Ne treba potcenjivati zavist“, kaže Žižek. „Ajn Rand je jednu stvar dobro shvatila: ukidanje novca obnavlja direktne, međusobne odnose dominacije. Videli smo to u Sovjetskom Savezu – pod Staljinom su imali novac, ali nije bio presudno važan; presudne su bile povlastice koje dobijaš kao pisac, pristup dačama i tako dalje.“

„Kako će se odnosi među nama regulisati? Ko će imati moć? Mani me tih glupih sranja o samo-organizovanju ljudi, ne verujem u to“ (prošle godine je održao predavanje „U prilog birokratskom socijalizmu“).

Liberali su ga napali zbog podrške Trampu u trci protiv Hilari Klinton. Ali dok mu nabrajam Trampove mane, on je prkosan: „Šanse za vojne intervencije protiv Sirije i Severne Koreje bi bile mnogo veće da je pobedila Hilari Klinton… Bez Trampa ne bi bilo demokratskog socijalizma u Americi. On me užasava, ali bez njega ne bi bilo ni te naprsline u hegemoniji liberalnog centrizma.“

S druge strane, nije optimističan u vezi sa brexitom. „Protiv globalnog kapitalizma se ne možemo boriti jačanjem nacionalne države. Tu se slažem sa Varufakisom… Ako se EU raspadne, jedino što nam ostaje su transnacionalne institucije.“

Šta je sa njegovim zdravljem? Prošle godine se pojavljivao s delimično ukočenim licem, nagađalo se da je doživeo moždani udar. To je, objašnjava, rezultat upale nerava, a zatim diže majicu da mi pokaže gde su mu doktori uklonili kancerogeni tumor iz jetre. Posle sezone u paklu, da citiram Artura Remboa, Žižek je opet tu.

Kaže da ga je pisanje sačuvalo od prerane smrti. „Sećam se gadne krize pre 30 godina posle jednog ljubavnog kraha (ženio se tri puta); stvarno sam bio na ivici samoubistva. Pisanje mi je bilo terapija. Kako da se ubijem kad nisam završio novu knjigu i novi tekst i tako dalje?“

Slavoj Žižek želi da živi, ali ne srećno. „Protivnik sam sreće – to je za mlakonje“, konstatuje na kraju našeg razgovora. „Moram da budem traumatizovan da bih radio.“

 

George Eaton, New Statesman, 09.01.2019.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 23.01.2019.

 

 

 

 

 

 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.