Srbija: Jeka medijske tišine u sjeni autoritarnosti

Neki novinari su izgubili posao, nekima je ukinuta emisija koja postoji preko dve decenije, a neki i danas vode oštru bitku sa vlašću koja ne trpi ni najmanju kritiku...

Dragan Bursać / 18. Februar 2015

Kada pogledamo gotovo sve balkanske zemlje, jasno se vidi ogroman disparitet između deklarisanih, propagiranih, pa čak i zakonom zaštićenih medijskih sloboda na papiru, i stvarnog stanja, stanja potpunog medijskog mraka, za koje smo mislili da je iza nas, zajedno sa  devedesetim godinama prošlog vijeka. “Ponajbolji” i najvidljiviji primjer ovakvog stanja jeste Republika Srbija sa sadašnjom vlašću.

 

Na Balkanu je sve jače prisutan novi model autoritarne vlasti”, tvrdi Florian Bieber, stručnjak za Balkan. Kao primjer navodi trenutnu situaciju u medijima u Srbiji, što smatra dijelom opšte "krize demokratije na Balkanu”. Na pitanje BUKA portala o stanju slobode medija u Srbiji, Bieber je eksplicitan:
 

 

“Mislim da je sloboda medija značajno smanjena. Kombinacija pritisaka od strane vlade i loše ekonomske situacije učinili su medije ranjivim, što je dodatno otežano fragmentacijom medija.  Mislim da glavni rizik nije otvorena cenzura, već autocenzura, novinari koji se plaše za svoj posao, novinske i medijske kuće koje se plaše da ne izgube oglašivače, tako da je direktna intervencija države samo krajnja mjera.”
 

Novinarka Kontrapressa, Žarka Radoja, kaže da je teško govoriti o novinarskoj slobodi u vrijeme jake kontrole i cenzure medija, pa samim tim i autocenzure novinara. Međutim, ona smatra da ta medijska sloboda ipak nije isključivo deklarativne prirode:

“Ne mogu reći ni da je samo deklarativna, jer se tu i tamo provuku ozbiljni kritički tekstovi u dnevnim listovima naklonjenim vlasti poput “Politike”. Dnevni list “Danas” je takođe kritički okrenut ka vlasti.... Neki ljudi su izgubili posao zbog toga, nekima je ukinuta emisija koja postoji preko dve decenije, a neki i danas vode oštru bitku sa vlašću koja ne trpi ni najmanju kritiku”, kaže Radoja.
 

Radoja ocjenjuje da je situacija slična u svim zemljama regije, dodajući da sloboda medija postoji, ali uglavnom na margini – na alternativnim portalima kojih Srbija, za razliku od Hrvatske i BiH, nema mnogo.

Nenad Milosavljević, urednik satiričnog portala Njuz.net, ističe da je sloboda medija i novinara  u Srbiji svedena na rijetka “ostrva” u moru cenzure i autocenzure:

“Većina medija ne da ne smeju da napišu nijedno kritičko slovo protiv premijera Aleksandra Vučića, već čak aktivno rade i na izgradnji kulta njegove ličnosti, što traje od kada je došao na funkciju. Na svetskoj rang listi slobode medija, Srbija je ove godine pala za 13 mesta, što i nije čudno ako vidimo kako su se bahato pojedini državni funkcioneri u prethodnih godinu dana ponašali prema novinarima, kako su emisije skidane s programa, kako su sajtovi obarani hakerskim napadima...dobro je da nismo pali još više na toj listi. Poslednji u nizu suludih pritisaka na novinare i novinarstvo je zahtev ministra finansija Dušana Vujovića da mu novinari pitanja koja nameravaju da postave na konferenciji za štampu šalju unapred”, zaključuje Milosavljević.

 

On dodaje da će vrijeme pokazati kolika je ta količina  pritisaka, poniženja i degradiranja koju su novinari i urednici u Srbiji u stanju da podnesu, prije nego što dignu glas. Ako ga uopšte ikada dignu.

Zanimljivo je kako sadašnja vlast u Srbiji više od bilo koje prethodne tvrdi da je proevropska. No, pravo pitanje je koliko su oni zaista opredijeljeni za zaštitu slobode govora i poštivanje evropskih medijskih standarda.

S tim u vezi, Florian Bieber je skeptičan:

“Mislim da nisu naročito. To ne znači da njihovi prethodnici nisu takođe uticali na medije, ali sadašnja vlada, čini se, mnogo manje vodi računa o slobodi govora, a kult vođe oko premijera svakako ne pomaže.”

Žarka Radoja je još eksplicitnija kada objašnjava stanje novinarskih sloboda u Srbiji:

“Vlast se, mislim, od svih svojih obaveza, najviše angažuje upravo na “slobodi govora”. Na sve moguće načine pokušava da je ograniči, ukine, zatuče. Ne trpi, kao što rekoh, ni najmanju kritiku. O tome jasno govore packe EU koje Srbija dobija sve češće. To nije čudno, ako se uzme u obzir da nam je premijer kao ministar informisanja iz najgoreg perioda Miloševićeve vladavine, po pitanju slobode medija."

Ona poentira da građani Srbije ovakvu medijsku situaciju nisu imali ni devedesetih, jer je tad ipak postojao ozbiljan front opozicionih medija. Sada toga nema.

Nenad Milosavljević pojašnjava da je besmislena svaka deklarativna podrška slobodi medija, kada premijer Vučić svako kritičko pitanje doživljava kao atak na sebe:

“ Nedavno je isprozivao televiziju N1 zato što je osnovana američkim kapitalom, a sa novinarkom Blica se, umesto da joj odgovori na postavljeno pitanje, bukvalno posvađao na konferenciji za štampu. To nije dobar i normalan način ophođenja prema novinarima i medijima i tu ne pomaže nikakvo deklarativno zalaganje za njihovu slobodu. Na papiru se propagiraju jedne vrednosti, a u praksi se zastupaju sasvim druge, suprotne. Stvorena je atmosfera da svako ko se usudi da postavi nezgodno pitanje, napiše kritički tekst ili izgovori nešto što se nekome ne sviđa, automatski biva optužen za rušenje države, izdajništvo, plaćeništvo i šta sve još ne. Ne vidim svrhu takve paranoičnosti vladajućih struktura u okolnostima kada imaju tako veliku podršku glasača. “


 Kada ovako sagledamo situaciju, postavlja se logično pitanje - Postoje li mehanizmi  pomoću kojih bi se novinari i mediji mogli zaštiti od takvih "demokratskih" režima?

Florian Bieber smatra da bi solidarnost medija mogla biti jedan od načina:

“Solidarnost među novinarima je najbolji način da se protiv ovoga bori, ali to je teško. Ako su mediji i novinari fragmentisani, lako ih je kontrolisati. Pritisak iz vana može pomoći da se riješi neka naročito jaka intervencija, ali tihi pritisak će ostati i samo mediji koji su organizovani mogu mu se oduprijeti.”

Žarka Radoja, novinarka Kontrapressa je pesimistična: “Ne postoje, bar ne u Srbiji. Svih ovih godina, od pada Miloševića, novinari i novinarska udruženja nisu uspela da izgrade mehanizme za zaštitu kolega, niti za zaštitu profesije. Imamo sumornu situaciju da se saopštenja NUNS-a skoro ni ne objavljuju u medijima. Ako se i kad oglase, a to je retko. “

Drugi problem koji Radoja navodi, a koji dodatno otežava situaciju u medijima u Srbiji, jeste taj da je “Srbija postala zemlja tabloida”:”Jedino što je procvetalo u ovoj zemlji od pada Miloševićevog režima jesu tabloidi, koje ne znamo ko finansira. Svih ovih godina, naša udruženja nisu uspela da se izbore ni za transparentnost poslovanja medija u Srbiji.”

Ispravljanje kičme, kao lijek

Nenad Milosavljević, urednik portala Njuz.net, jasno kaže da je situacija alarmantna i da treba reći - Dosta!

“Mehanizam je da novinari i mediji “isprave kičmu” i da kažu “DOSTA”. Ne može jedan čovek da drži u šaci većinu medija i da niko ne sme ni da “pisne”.  To nije normalno stanje, to je bolest društva. Kao što nije normalno ni da se u jednom demokratskom društvu i sistemu u kojem postoje institucije za sve pita samo jedan čovek. Novinari moraju da vrate svoje dostojanstvo i da počnu da rade svoj posao, a ne da pišu ono što im se naruči i da se prave blesavi sve dok pare “kaplju” na račun. To je možda kratkoročno dobro za njih, ali će im se vrlo brzo obiti o glavu.”

 

Treba se zapitati mogu li novinarska udruženja u Srbiji raditi sinhronizovano, zajedno i organizovano, ako ništa, onda zbog očuvanja digniteta profesije. Žarka Radoja odgovara potvrdno, ali naglašava da i tu ima i te kako mnogo poteškoća:

 

“Naravno da postoje takve mogućnosti, ali moramo imati u vidu i okolnosti. Ako se setimo slučaja Snouden i Gardijana, ponašanja britanskih vlasti u tom slučaju – čemu mi, novinari, u našim banana državama možemo da se nadamo?Što se tiče sinhronizovanog odnosa, to je bar u ovom trenutku teško moguće. NUNS i UNS sede zajedno u Savetu za štampu, ali mimo toga, pozicije su potpuno različite.”

 

Nenad Milosavljević tvrdi da sama novinarska udruženja, kao takva,  ne mogu učiniti bogznašta:” Ma koliko novinarska udruženja bila agilna, čini se da ona ne mogu mnogo toga da urade. Cela struka mora da ustane u svoju zaštitu. Novinarska udruženja mogu da pomognu i da budu dobra podrška, ali je neophodno da se svi mi zauzmemo sami za sebe. Ako sebe sami ne poštujemo, normalno je da nas neće poštovati ni nosioci vlasti i tretiraće nas tako kako nas tretiraju.”


Florian Bieber možda najbolje sumira način na koji funkcioniše sadašnja vlast u Srbiji:

 

“Oni su oportunisti i htjeli bi da imaju "i ovce i novce", kako se to kaže, htjeli bi i EU i priznanje i ugled koji to donosi, ali i da zadrže kontrolu kod kuće.”


Pravo je pitanje kakvu poruku vlast šalje Evropskoj uniji svojim bahatim postupcima i nije li malo licemjerno da se svi kunu u EU, a vlast kreira ovakvu medijsku sliku?

Žarka Radoja kaže da je licemjerstvo vlasti možda i najmanji problem:

“Prosečna plata u Srbiji je najniža u regiji, nezaposlenost raste, dinar pada, a nama premijer svaki drugi dan govori da je stanje nikad bolje, ili, da ga citiram, da mu je neprijatno koliko nam je dobro.

Obećavaju se potpuno suludi projekti, poput Beograda na vodi, zbog kojih se krše svi zakonski i proceduralni propisi, dok se građanima koji su nastradali u poplavama kuće ne obnavljaju, smanjuju se penzije, ukida pomoć najugroženijim skupinama. 

Srbija se sve više zadužuje, u državnim firmama stručni ljudi se smenjuju kako bi se napravilo mesto za glasače koji nemaju potrebne kvalifikacije. Najavljuju se privatizacije jedinih državnih kompanija koje donose novac – Telekom i EPS.

Ukratko, da su samo licemerni, to bi lako podneli. Vlast u Srbiji sistemski podriva državu i institucije. To je vidljivo svakome ko jedan dan baci pogled na medije u Srbiji, pa bi trebalo da bude vidljivo i predstavnicima Evropske unije. “


Nenad Milosavljević kaže da je u čitavoj ovoj priči mnogo strašnije to što postoji utisak da Evropska unija nije pretjerano zainteresovana za tretman medija u Srbiji:

”Nekoliko puta je bilo nekih mlakih reakcija, ali one nisu značajnije uticale na stanje medija u Srbiji. Svesni smo da EU trenutno ima važnijeg posla i da ne žele previše da se mešaju u dešavanja u Srbiji, sve dok ova vlada realizuje zacrtane ciljeve koji su važni za EU, tako da možda i ne treba previše računati na pomoć sa te strane. Zato novinari moraju da zaštite sebe.”


U se i u svoje tastature


 

Umjesto zaključka, možda bi bilo dobro ponoviti, po ko zna koji puta,  da se EU neće približavati Srbiji ukoliko ona to ne želi. A, odistinsku želju će pokazati kada bude uživala i konzumirala demokratiju, ne zbog EU, nego zbog svog naroda i svojih medija. Sa druge strane, na medijima u Srbiji je da sami odvoje “žito od kukolja”, da se organizovano, institucionalno brane, profesionalno radeći svoj posao, i najpreče - da svaki pojedinac, nevezano za udruženje, radi i djeluje kao slobodna jedinka u medijskom svijetu.

 


Buka preporuka

EU/BiH

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.