Stevan Filipović: Protesti i šta posle njih?

Kao i hiljade drugih potpisao sam podršku građanskim protestima. Međutim, kao i mnoge moje kolege i građani koji šetaju imam problem sa desno-konzervativnim usmerenjem većine opozicionih stranaka.

Stevan Filipović / 04. Februar 2019

Zastava Ferarija na protestima u Beogradu decembra 2018, foto: #1od5miliona

So na ranu života u Srbiji pod šapom Aleksandra Vučića dodaje apsolutna predvidljivost svih poteza koje će čovek njegovog profila povlačiti kad se jednom dočepa vlasti. Nije trebalo čekati 2012. da se to razume. Scenario je bio jasan svima koji su ga devedesetih gledali kao Šešeljevog šegrta. Nakon dolaska na vlast sve što je radio, radio je sa pravilnošću i repetitivnošću sitkoma. Nama koji smo taj krvavi teatar već gledali sa Miloševićem je ova repriza posebno bolna. Između ostalog jer je nepodnošljivo banalna i jer znamo da niko iz ovoga neće izaći bolji, plemenitiji ili pametniji, pa ipak, moramo da prođemo kroz sve korake koji vode ka njegovom neumitnom kraju. A redosled poteza je uvek isti, bili u pitanju Erdogan, Orban, Tramp, Bolsonaro ili bilo koji drugi populista, autokrata ili diktator iz istorije.

Prva žrtva je najčešće – politika.

Kao i u svim ostalim autoritarnim kleptokratijama sličnog tipa, nakon što vlastodržac preuzme i devastira medije i satre političke protivnike, javni prostor i politički život se vraćaju u kameno doba i svode na binarne odnose – ili si za diktatora/autokratu ili protiv njega. Vučić je uložio ogroman napor da nas za što kraće vreme dovede do tog stadijuma. Ovo je drastično srozalo nivo javnog diskursa i promenilo primarnu funkciju opozicije.

U takvom binarnom svetu nema mesta za suptilnosti i javne rasprave o političkim ciljevima, vrednostima ili strategijama, levici, centru ili desnici, i jedina funkcija prinudno ujedinjene opozicije postaje – smena autokrate i povratak države građanima. Tu leži najveća zamka i najveća šteta koju autoritarni vladari poput Vučića nanose državama čiji su građani bili toliko glupi, pokvareni ili naivni da ih na te pozicije izaberu, jer njihova vlast zapravo podrazumeva ukidanje politike. Jedina politička tema postaju oni sami i mogućnost njihove smene.

Ovakva vulgarizovana situacija kreira otrovnu atmosferu čak i u onim delovima javne sfere koje smatramo slobodnima. Na Tviteru, koji vlast još uvek ne može da kontroliše, ljudi su donedavno mogli da barem kako-tako diskutuju o politici. Kvalitet rasprave je padao iz godine u godinu, a sad je praktično svaka smislena diskusija sasečena u korenu. Ostalo je mahom etiketiranje, barikadiranje i vređanje. Vučićevi botovi i novostvoreni anti-antifa pokreti poput Levijatana, alt-righta i 1244 prete i kidišu, a i pristalice opozicije sve češće nastupaju sa stavom – ili si 100% za nas (sa sve Dverima) ili si Vučićev bot. Usled sveopšteg survavanja kvaliteta selekcije perjanice opozicionog delovanja na mrežama (i van njih) postaju oni koji su najagresivniji ili najbučniji ili oni koji peru biografije, umesto iskusnih, politički obrazovanih ljudi koji imaju da kažu nešto pametno.

Na taj način je zapravo stavljen moratorijum na javne razgovore o politici. Kako javno analizirati i kritikovati nejaku opoziciju koju režim svakodnevno masakrira (i po medijima i, u slučaju Borka Stefanovića, u realnom životu), kako tražiti promene kursa, odgovore i voditi dijalog kad znaš da će hunta na vlasti da zloupotrebi svaki tekst, svaki tvit, svaki komentar na mrežama da bi kreirala još više mržnje, svađa i usitnjavanja među svojim protivnicima? Kako kad znaš da imaju armiju botova i nakaznih paramedija koji se samo time bave? Vraćamo se na tačku A – jako teško, do smene Vučića. I tako u krug.

E, tu dolazimo do zmije koja jede svoj rep – napravila se situacija u kojoj je nemoguće voditi konstruktivnu raspravu u javnosti dok Vučić ne bude zaista sklonjen, a to se neće desiti ako uspe da do korena uništi ili potkupi opoziciju. Međutim, s druge strane, kad bude sklonjen biće kasno za političke razgovore o budućoj vlasti – neće ga zameniti „građani koji šetaju na protestima“ nego konkretne partije sa vrlo konkretnim politikama, koje će biti daleko teže kritikovati i menjati kad jednom zasednu u fotelje.

Lideri Saveza za Srbiju su ovo ispravno shvatili – da su bulletproof dok ne dođu na vlast. To je razlog zašto nikome iz SzS-a neće pasti na pamet da odgovara na primer Dejanu Iliću na pitanja (neka od njih suvisla i važna) koja je postavio na Peščaniku. Oni su ispravno razumeli prirodu binarnih situacija i, uostalom, videli na primeru Saše Jankovića kako izgleda kad se neko udavi u sopstvenoj sujeti i političkom neiskustvu, zahvaćenom u vir još većih sujeta i kalkulacija naših intelektualaca, umetnika i političara koji su ga prvobitno podržali. Zbog toga su u SzS-u preskočili velike javne debate i krenuli u direktnu akciju – ne razgovara se sa „intelektualnom elitom“, razgovara se sa „narodom“. Tema nije politika, tema nismo mi, tema je rušenje autokratsko-kleptokratskog režima. Pitanja političkog kursa koji oni zauzimaju i poruka koje šalju se neće otvarati. Što deluje pragmatično, ali nikako ne znači da taj kurs ne postoji i da nije (po meni) poprilično desno, evroskeptično i konzervativno orjentisan, sudeći po političkoj istoriji lidera SzS-a i objavljenom Programu od 30 tačaka. Da se razumemo, ovo nije nikakva podvala – njihove stavove, desne i konzervativne, očigledno deli i velika većina građana Srbije, budućih glasača i podržaće ih upravo zbog toga, a ne uprkos tome.

Moje pitanje je šta raditi sa nama ostalima, koji nismo deo te većine ali postojimo, razumemo prioritete (rušenje autokrate), podržavamo proteste, ne želimo da slabimo opozicioni blok koji mora da iznese promene, ali kojima su na primer teme koje sam naveo u apelu DS-u iz 2016. politički i ljudski ključne? Mislim da trenutno ne postoji jaka stranka građanske levice, ni u SzS-u ni van njega, koja bi adresirala političke potrebe ove grupe glasača. Imajte u vidu da više ne postoje (ili su obesmišljene kolaboracijom sa Vučićem ili napuštene od strane glasača zbog loših odluka rukovodstva): GSS, LDP, LSV, DS (koji posle Đinđića nikad i nije bio na tom kursu, sem na kratko vreme sa Bojanom Pajtićem na čelu) i ono što je trebalo da bude PSG. To je dosta široko polje. A njihovi glasači nisu nestali. Nadam se da postoji barem 5,1% građana Srbije koji bi glasali za stranku sličnog profila, koji bi želeli da se ona nađe u parlamentu i zastupa njihove interese, naravno, kad jednom dođemo do mogućnosti za slobodne i fer izbore. U međuvremenu se takva organizacija može kaliti upravo u borbi za normalne izbore, zajedno sa svima ostalima, u SzS-u ili van njega, ali svakako u dogovoru sa njim. Na primer tako što će uticati da se predloženi „Dogovor sa narodom“, za razliku od pomenutih 30 tačaka, drži dalje od politike, dopunjava i menja i fokusirati isključivo na mehanizme obezbeđivanja normalnih izbora, kanalisanja nezadovoljstva građana u nešto konstruktivno, kao i nekakve garancije da će eventualna prelazna vlada biti sastavljena od eksperata koji će imati dovoljno ingerencija i vremena da saniraju štetu koju su SNS štakori napravili. Jer pravi izbori i političke priče će imati smisla jedino posle dubinskog reseta na svim nivoima. Ne znam da li Inicijativa Ne davimo Beograd ima želje i ambicije da se transformiše u tom pravcu, preraste u političku stranku i nadraste lokalne okvire i komunalne probleme, ali bih voleo da to vidim, radije nego da gledam porođajne muke neke sasvim nove organizacije. Imaju ljude, imaju nekakvu infrastrukturu, imaju solidan rezultat na prvim izborima na koje su izašli. Njihova posvećenost, čestitost i nedavno predloženi spisak predloga za dalje korake u protestima deluju ohrabrujuće.

Da rezimiram – kao i hiljade drugih kolega potpisao sam podršku građanskim protestima, jer mislim da je to jedini način da se autokrata Vučić i nakaradni sistem koji je on stvorio sklone sa vlasti. Mislim da bukvalno svaki dodatni sekund koji provedu na javnim funkcijama pravi nenadoknadivu štetu onome što je ostalo od države u kojoj živimo. Takođe sam svestan činjenice da do političkih promena neće doći bez političkih stranaka. Dosta smo štete pretrpeli od antipolitike i otklona prema demokratiji i parlamentarizmu i nadam se da je to lekcija koju je većina šetača razumela. Opozicija je takva kakva je, druga se neće magično stvoriti i tu sad nema puno prostora za izvoljevanje i kukanje – bez nje promene neće biti. Međutim, kao i hiljade mojih kolega i građana koji šetaju imam problem sa dominantno desno-konzervativnim usmerenjem opozicionih stranaka i mislim da nije kasno da se ojača ili transformiše1 neka postojeća stranka ili grupa građana, koja će zauzeti prazno mesto na levoj strani opozicionog političkog spektra.

Zastava Ferarija na protestima u Beogradu decembra 1996, kolporteri sa prijateljima

Zastava Ferarija na protestima u Beogradu decembra 1996, kolporteri sa prijateljima, foto: Goranka Matić

Peščanik.net, 04.02.2019.

 

________________

  1. To može da bude i neka nova opcija, ali sa malim i novim strankama i nepoznatim akterima raste opasnost da ih Vučić kupi ili zloupotrebi, i zato bih pre želeo da vidim transformaciju neke postojeće organizacije koja se već dokazala kao otporna na ove izazove.

Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.