Svetlana Slapšak: Nacionalizam zaglupljuje

Popularnost nacionalizma je loša, a ključna stvar je da je on namenjen glupim i manje obrazovanim. Nacionalizam je na nivou znanja neka vrsta ponižavanja znanja, jer ne neguje intelekt, kritiku i razumevanje.

Maja Isović / 08. Novembar 2013

Svetlana Slapšak, profesorica antropologije antičkih svjetova, studija roda i balkanologije, dekanka Institutum Studiorum Humanitatis iz Ljubljane, u Banjaluci je održala predavanje u okviru Kritičkih kulturoloških studija, koje organizuje Filološki fakultet u Banjaluci.

Iskoristili smo priliku da sa profesoricom Slapšak porazgovaramo o odgovornosti prema prošlosti, stereotipima kada se govori o Balkanu, nacionalizmu, Bosni i Hercegovini i drugim temama.

Profesorica Svetlana Slapšak iza sebe ima biografiju koja zahtijeva poštovanje i divljenje. Predložena, u grupi 1000 žena za Nobelovu nagradu za mir 2005. Predavala je na mnogim jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima, a svojim knjigama i kolumnama pokazuje da društvene pojave nisu onakve kakve nam se predstavljaju. U prošlom režimu je saslušavana, praćena i pretučena od strane policije i tajnih službi, dugo je djelovala kao disident ukazujući na potrebu slobodnog govora. Objavila je preko 40 knjiga i zbornika, preko 200 studija, preko 400 eseja, jedan roman i prevode sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog jezika.

U svom tekstu „Sećanje i odgovornost: preduslov budućnosti“ koji ste napisali 2000. godine, ističete da su intelektualci, umjetnici i kulturni stvaraoci tehnikama laži i zaborava skinuli odgovornost sa sebe kad je u pitanju suočavanje se prošlošću. Deset godina je dobra distanca. Da li se nešto promijenilo?

Nažalost, skoro ništa se nije promenilo. To primećujemo kad poredimo različite kulturne i istorijske modele prozvođenja diskursa mržnje, izazivanja rata, proizvođenja umetničkih, književnih i drugih dela. Ta dela se inače ne povezuju sa ratom, ali u slučaju Jugoslavije su itekako bila važna za izazivanje mentaliteta koji je vodio direktno na front, a kritika koja bi to analizirala još uvek nije zaživela. Postoji jedna formalna inicijativa kad govorimo o suočavanju sa prošlošću u okviru koje su izvesne umetničke i kulturne aktivnosti, a to je Rekom. Međutim, oni koji su zaista krivi, oni koji su sa svojim talentima i intelektualnim sposobnostima proizvodili nacionalističke diskurse nisu u toj grupi. Mlađi ljudi pokušavaju da razreše tu odgovornost, ali problem je što oni nemaju osećaj konteksta koji mi stariji imamo. Generaciju koja je izazvala jugoslovenski rat, bar na području intelektualnih napora i među elitama, još uvijek se može optužiti.

Nacionalizam je i dalje glavna ideologija koja vlada ovim prostorima. Kakva nam je projekcija budućnosti?

Popularnost nacionalizma je loša, a ključna stvar je da je on namenjen glupim i manje obrazovanim. Nacionalizam je na nivou znanja neka vrsta ponižavanja znanja, jer ne neguje intelekt, kritiku i razumevanje. To je najgori aspekt nacionalizma koji je istinski opasan za budućnost. Osnovni problem je da nacionalizam zaglupljuje. Sve ostalo može da se leči, a zaglupljivanje je jako teško lečiti, jer to zahteva jako mnogo novca i vremena. A folklor i ostalo, ko voli neka uživa, nemam ništa protiv.

Vi se bavite balkanologijom. Koliko je sam pojam Balkan opterećen prošlošću, predrasudama i stereotipima. Kakav je Balkan kad se sagleda bez tih taloga?

Balkan je čitav splet naracija, koje je jako dobro analizirala Marija Todorova (prim. aut. „Imaginarni Balkan“, Marija Todorova). Kao splet naracija, Balkan je nastao u Evropi u trenutku kad joj je trebao novi identitet koji je brzo pronađen u Antičkoj Grčkoj. To poreklo je Evropa za sebe ukrala u XIX veku kad je investirala u sebe da bi se spasila od Turaka. Tada je Grčka fiksirana kao područje u koje ima smisla ulagati, za razliku od ostatka Balkana. Sve ostalo se pojavljuje kao „balkansko dvorište“ gde niko nema pravo i položaj kao što imaju Grci. Prva stvar koja se tada proizvela jeste balkanska trauma, a druga stvar su lokalni nacionalizmi, jer svi moraju da smisle nešto za sebe da bi se približili grčkom modelu. To je jedna napeta situacija koja sve vreme odobrava, omogućava i uvodi kolonijalne politike. Zbog toga sam ja veoma besna kad se bilo šta stereotipno povezuje sa Balkanom, jer je to zapadna izmišljotina koja se još uvek isto upotrebljava kao što se upotrebljavala sredinom 19. veka. To je skandalozno. Istovremeno, to ne znači da ja branim balkanske nacionalizne. Naprotiv, kad raščistimo s tim stereotipima, vidjećemo koja je gomila strahota proizvedena. Ja hoću da balkansku odgovornost izvučem iz zapadnih stereotipa i lokalnih nacionalizama.

Kakvo je Vaše promišljanje o Bosni i Hercegovini? Zemlji koja je opterećena ne/dijalogom i nekomunikacijom prije svega čelnih ljudi, pa nadalje? Odnos „mi“ i „oni“ je ovdje svakodnevna pojava koja opterećuje svakog pojedinca.

Moji prijatelji mi kažu da su ovdje univerziteti 50-ak kilometara udaljeni jedan od drugog, ali da su oni dva sveta i da nema nikakve komunikacije između njih. Kad je svet određivao kantonski sistem kao najbolji model za Bosnu i Hercegovinu napravljena je amaterska greška. Ta greška danas donosi nesreću milionima ljudi. Da bi se  to rešilo Bosna mora da smisli politiku koja joj odgovara, a po mom mišljenju to mogu samo mlađi. Pored toga, paralelno se mora raditi na približivanju Evropi. Te dvije, u suštini suprotne stvari, mogu da sprovode samo pametni ljudi. Pametni ljudi po definiciji moraju biti obrazovani. Bilo bi dobro da se nešto uradi na planu da pametni, obrazovani, kompromisni ljudi dobiju šansu za formiranje politike i to bi dalo rezultate. Za Bosnu je ključno i da se mlađi istraživači počnu baviti onim što se falsifikuje na sve strane, a to je kulturna istorija Bosne i Hercegovine. Trebali bi da izađu iz akademskog ukočenog modela i da pokažu da to što se smatra tim, nije više to. Počev od Andrića, da ne govorim o Kusturici.

U Bosni i Hercegovini gotovo da ne postoji društvena kritika od strane univerzitetskih profesora, ili kako oni sebe vole nazvati – intelektualaca. Šta Vi mislite o toj nekritičnosti?

Ne stavljam odgovornost na one koji uvode sistem u kojem se ne može govoriti, nego stavljam oštricu kritike na glave onih koji bi to mogli da primete, a neće. Intelektualci treba da deluju unapred, a ne unazad. Oni se moraju pojaviti ranije, primetiti prve znake određenih pojava i na njih reagovati tako što će ih napasti i kritikovati. To se ne dešava zbog uobičajenog problema akademske zajednice, a  to je da je pothranjena.  U svakom pogledu, i fizički i intelektualno. U takvoj situaciji trebaju se pojaviti škole i grupe ljudi gde će se formirati određeno mišljenje koje će biti uticajno, a da li je to moguće u Bosni i Hercegovini, ja ne znam.

Kako gledate na jednu novu pojavu društvenog aktivizma, popularno nazvanu „facebook protestima“?

Od poruke na facebooku do pobune je jako dug put na kojem se nalazi jako mnogo krivina. Tu ne postoji direktna linija. Ne može se iz facebooka praviti revolucija, ali dobro je to što bar u urbanim prostorima gde se ljudi mogu jako brzo sakupiti facebook može da deluje. Zapravo je savršena prilagodljivost twittera, facebooka, mobilnih telefona i ostalih tehnika u gradu. To još ni jedna tajna služba nije uspela da uništi i zbog toga se budi nada da postoje metode koje još nisu dovoljno iskorištene.

Jedna Vaša rečenica veoma slikovito opisuje stanje u današnjim medijima „uskoro ćemo imati i šou u kojem ćemo moći saznati da li dobrovoljac briše svoje intimne delove toalet papirom levom ili desnom rukom“ (Oholokratija, 2009.). Da li ova situacija u medijima pomijera fokus sa stvarnih problema građana na šou, zabavu, glupost?

Dobar deo uloge medija je upravo u tome. Tako je bilo i ranije, to nije nešto novo. Mediji su jedan dobar deo svoje aktivnosti uvijek posvećivali prenošenju takvih sadržaja i radili su na zaglupljivanju, socijalnom i političkom uspavljivanju, razvijanju neosetljivosti umesto da rade na razvijanju osetljivosti. Jeda manji dio medijskog prostora bio je zaokupljen buđenju svesti, političkih inicijativa i intelekta. To je nešto s čim moramo računati i verovatno nećemo ništa drugo doživeti osim još veće banalizacije medijskog prostora.

Živimo li mi u vremenu banalizacije života? Danilo Kiš je na jednom mjestu rekao: „Banalnost je neuništiva kao plastična boca“. Kako se boriti protiv toga?


Sasvim sigurno su istinite te Kišove reči. Banalnost je neuništiva kao plastična boca, ili kao antička vaza, jer ima veoma banalnih antičkih vaza koje svedoče o tome. Banalnost će uvek biti prisutna, ali ono što je ključno je koliko je banalnost uključena u sistem razmišljanja o drugom. Nemam ništa protiv banalnosti koja je nevidljiva i koja se tretira, gde jedan deo te banalnosti može biti obojen tako da bude posvećen razumevanju banalnosti drugog. Banalnost u tom smislu može biti benigna. Međutim, kako ćete obojiti banalnost i koji javni diskurs će banalnost poprimiti to je već drugo pitanje. Bojim se da je na našim prostorima banalnost uglavnom bila obojena crvenom bojom krvi. Na nivou banalnosti se raspravlja ko sme da živi, a ko ne.

Kakav je položaj žene na Balkanu. Koliko se njena uloga promijenila u odnosu na neka prošla vremena?


Recimo u odnosu na socijalizam, broj i kvalitet zakonskih propisa kad je riječ o ženskim pravima je manji. Na Balkanu me zabrinjava to da žene još uvek nisu našle saveznike u borbi za svoja prava. Ženska prava se ostvarju uz pomoć drugih, većinom uz pomoć vladajućih, a ako već vlada patrijarhat, trebali bi naći saveznike u patrijarhatu. Danas imamo situaciji da su svi politički korektni, ali niko ništa ne radi na polju prava žena.


Arhiva BUKE

 

 


Buka preporuka

Intervju

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.