Vuk Drašković o Vukovaru: Poskidati kape i ćutati!

<p><strong>Ne mogu da čestitam vukovarsku pobedu, koju tako euforično slavi ratnom propagandom opijena Srbija. Ne mogu, jer neću da se ogrešim o mrtve, o hiljade mrtvih, a ni o neprolazni bol i nesreću svih preživelih Vukovarčana.</strong></p>

Vuk Drašković / 20. Novembar 2011

 


"Prokleti bili, šta su nam učinili!" - kunu preživeli i Srbi i Hrvati iz Vukovara. Pri tom, najčešće spominju dva imena.

Niko, izgleda, kao žrtva sama ne ume da odredi epicentar svog stradanja. "Neovisna Hrvatska ili smrt" - govorio je T. Federacija ili smrt" - govorio je M. Smrt je bila jedina stanica u kojoj su se ukrštali njihovi vozovi. Neizbežni ishod takve politike je ovo što je ostalo od Vukovara.

To više nije i nikada nece biti Vukovar. On je Hirošima i hrvatskog i srpskog bezumlja.

Prvi crnokošuljaši pojavili su se u tom gradu tek krajem prošle godine i od vecine tamošnjih Hrvata bili su neprihvaceni. Jednom rutinskom akcijom, njih je jugoslovenska vojska mogla da ukloni. Nije to ucinila. Cekalo se da naraste aždaja i da pocnu pokolji.

Tada je, tek tada, vojska krenula. Pod lozinkom spasavanja Srba od ustaša, mesecima je bombardovala grad u kome je bilo mnogo više civila nego ustaša, a medu tim civilima najviše Srba. U Vukovaru su, od ustaša, ginuli mahom Srbi. U redovima armije opet su, uglavnom, stradali Srbi. Tako smo, u ime spasa srpstva, dobili novi Sremski front i novo Jadovno našeg naroda.

Samo, dakle, skrecem pažnju da je Vukovar najveca srpska grobnica u ovom besmislenom i sramnom ratu, što ne znaci da meni i svake nevine hrvatske žrtve nije jednako žao.

Praviti razliku izmedu nesreće Srba i Hrvata ne samo da je nečasno nego je i veoma teško. Skoro polovina Vukovarčana iz mešovitih su srpsko-hrvatskih brakova. A u celoj Jugoslaviji, bivšoj Jugoslaviji, za poslednjih 46 godina skolopljeno je oko 800.000 mešovitih brakova. Blizu sedam miliona ljudi etnički su medusobno izmešani. Crnilom će, sigurno, istorija obeležiti sve one koji su te milione rodaka gurnuli u deobe i uzajamno satiranje.

Svi u ovoj državi koje više nema, a Srbi i Hrvati naročito, preživljavamo dane najveće sramote i pada. Potomstvo će pljuvati na one koji su divni, pitomi i nevini Vukovar uprljali crnim legijama, pa ga, razrušenog i okrvavljenog, još i proglasili hrvatskim Staljingradom. Potomstvo će se stideti i ovog igranja, ovog pevanja, ovog bekrijanja u gradu-grobu, u gradu-kosturu. Treba poskidati kape i barem cutati, a ne slaviti pobedu.

Mali ljudi, mali po dometima svoje pameti, ali beskrajno slavohlepni i vlastogramzivi, požurili su da u sablasnom Vukovaru održe svoju "svečanu sednicu" i da leš negdašnjeg grada, iz kojeg su sa svih strana još dopirali jauci, proglase za - svoju prestonicu. Nisu sačekali ni da se mrtvi sahrane. Ta žurba u ličnu sreću preko opšte nesreće primer je i moralnog i političkog lešinarstva prvog reda.

Iz mrtvog Vukovara ti slavljenici i ti jedini pobednici izdaju komandu: Na Vinkovce, na Osijek! Prohtelo im se, eto, da njihova država-hacijenda bude nešto prostranija, pa su odlučili da krenu na hrvatske gradove. Njih i one koje stoje iza njih ne zanima istina da nikad srpski nisu bili ni Vinkovci ni Osijek. I ne budu li se - prete oni - predali ti hrvatski gradovi, njihova vojska će od tih gradova napraviti Vukovar. Posle Hirošime biće i Nagasaki!

A ta "njihova" vojska su mladići iz Srbije koji su pod sasvim drugim motivima mobilisani. Otišli su u rat da brane srpske zemlje, a ne da osvajaju tude. Otišli su da ginu za srpstvo a ne za sujetu nekih generala ni za megalomanske apetite one srećne vlade iz megalomanskog Vukovara.

Koliko je Srbija u ovom ratu izgubila glava do sada? Zašto se kriju brojke, zašto se taje imena poginulih? Izgubiti danas deset hiljada vojnika isto je što i 1914. izgubiti stotinu hiljada. Tako kaže demografska nauka. Pre osam decenija, srpska kuća je, u proseku, imala po šest puški doraslih mladića. Danas, medutim, jedan vojnik jedva da dode po jednoj porodici.

One koji vladaju danas Srbijom ova statistika ne zanima. Predsednik Republike još ni jednom ne izjavi ni saucešce majkama Srbije. Samo ponavlja da Srbija nije u ratu. Pa, ako nije, izvedite je iz rata, iz smrti, gospodine Predsedniče! Izvucite sve vojnike iz Srbije ispod komande onih koji bi da "oslobadaju" i tude.

Srbiju treba spasavati od sundera koji traže sve više krvi. Od pomracenih umova koji bulazne o nekakvoj granici Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica.

Samo dotle dokle je naše i ni korak dalje. A dokle je naše pokazuje etnička mapa iz 1941, pre ustaškog genocida. Dotle i Evropa i svet moraju da nam priznaju. Predemo li tu liniju, surovo ćemo, kao osvajaci, biti kažnjeni. I mnoge krajine, koje su naše, tada cemo izgubiti.

Strane trupe neizbežno dolaze. Da čuvaju mir ili da ga uspostave. Teško Srbiji ako isprovocira sudbinu Iraka i ako poveruje da je Kina ta sila koja ce moci da je zaštiti od međunarodne i ekonomske i vojničke odmazde.

Za docek "plavih šlemova" i za skoro priznanje svoje suverenosti, Hrvatska se užurbano priprema. Hapšenje Parage, vrhovnog komandanta ustaša, iznenaduje samo naivne. Njemu i njegovim crnokošuljašima ce, zbog sveta i pred svetom, pripisati sve zločine nad Srbima, a žig fašizma skinuti sa hrvatskog obraza. Uverljivo ili neuverljivo, ali u političkom gambitu vuku se i takvi potezi.

A šta se cini u Srbiji? Ovde, gde fašizma nikada nije bilo, režim ga pokušava promovisati za stožernu ideju nacije. U Skupštini sede i sa televizijskih ekrana ne silaze poslanici koji traže da se bombarduje atomska centrala u Krškom, da se sruci tovar napalm bombi na Zagreb, da se i hrvatska deca ubijaju kao "kere uz bandere!"

U parlamentu srpskom se, javno, naručuju politicka ubistva, streljanja, premlaćivanja, hapšenja, progoni iz Srbije. I sve se to i ostvaruje. Član Centralne uprave SPO Branislav Matić - Beli izrešetan je na pragu svoje kuće. Hapse se predsednici stranaka, a poslanici demokratske opozicije teraju na front zbog toga što su ovaj rat nazvali prljavim. Demoliraju se prostorije opozicionih stranaka i novinskih redakcija. Pomračina guta ljude. Književnik Rajko Ðurić, predsednik Svetskog kongresa Roma, morao je da beži u inostranstvo. Emigrirao je, pre neki dan, i književnik Vidosav Stevanović, sa oboje dece i suprugom. Prethodno je pretucen. Fašistički SA odredi osudili su ga na progonstvo iz Srbije.

Vođa tih SA odreda, na sramotu takozvane JNA, vrši smotru njenih jedinica na ratištima!

Otkuda to savezništvo? Otuda što su boljševici i fašisti uvek duhovni i mentalni rodaci, a i od tuda što su ih okolnosti prisilile da se medusobno ispomažu.

Partizanski kadar JNA i vladajuća SPS bore se da sačuvaju i komunističke temelje njihove vlasti i Jugoslaviju. SPS ne može da vlada Srbijom bez pomoci ideološke vojske, a ta vojska ne može da nade sebi novog muža, novu državu, takozvanu okrnjenu Jugoslaviju, bez podrške SPS i provodadžijskih usluga srpskih fašista.

Svi učesnici ovog dvojnog ili trojnog pakta panično zaziru od svega što traži srpska omladina: od demokratije, od neideološke srpske vojske, od neideološke štampe, televizije, pravosuđa...

Taj pakt totalitarizma strepi od vlasti i suda one Srbije koja je 9. marta pokušala da otvori kapije slobode.

Pod okriljem što dužeg i što krvavijeg rata, kao da Srbiju 9. marta treba prorediti i obogaljiti. Srbija prošlosti se sveti Srbiji budućnosti. Mnogim starcima, koji su na ivici groba, preči je spas ideala njihove mladosti od života i mladosti njihove unučadi.

Oni se moraju zaustaviti.


Tekst Vuka Draškovića objavljen je u Srpskoj reči 1991. godine





Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.