Žarko Korać za BUKU: Vučiću ne prija Dodikovo ogromno oslanjanje na Rusiju

Dodik je svako malo u Srbiji, potvrđuje da je Vučić patriota, a Vučić legitimizira Dodika kao nekog omiljenog partnera Beograda. Ja lično mislim da on nije tako omiljen partner Beograda, a razlog je prilično trivijalan....

Buka intervju / 27. Oktobar 2018

Žarko Korać je srpski političar, narodni poslanik i psiholog. Bio je osnivač i predsjednik Socijaldemokratske unije. Bio je zamjenik premijera u Vladi Srbije između 2001. i 2003, i nakratko premijer (17-18. mart 2003.), nakon što je ubijen Zoran Đinđić.
 

Njegov boravak u Banjaluci na konferenciji “Kultura sjećanja” na kojoj je bio jedan od uvodničara, iskoristili smo za razgovor za portal BUKA.

 

Gospodine Korać, da li je po Vama tačna definicija naših društava koja kaže da„bolesni nismo, a zdravi još manje“?

Uvek je vrlo atraktivno na takav način govoriti o društvu, možete se uvek pozvati na uticajnu, i nekada veoma popularnu knjigu i u bivšoj Jugoslaviji Eriha Froma „Zdravo društvo“, gde je on učinio veliki napor da pokaže kakvo bi bilo neko idealno društvo. Knjiga je imala puno tiraža, neki su mu zamerili da koristi medicinske termine kad opisuje društvo, možemo postaviti pitanje da li je uopšte primereno govoriti o bolesnom i zdravom društvu. Neka društva zaista deluju bolesno, ali je to medicinska definicija društva koja sad iziskuje jako komplikovano objašnjenje. Postoje drugi bolji izrazi za društva, a kad kažemo društva, onda mislimo na to što dominira u društvu.  Ne govorimo o u političkom sistemu, stepenu demokratije, poštivanju ljudskih prava, nego o tome šta je u glavi ljudi, to je ono što me pitate, šta ljudi zapravo veruju i šta je dominantno u tim vrednosnim stavovima ljudi. Nema nikakve sumnje da postoje trenuci kada neka društva počinju da deluju bolesno, zato što u njima uglavnom dominira mržnja, netolerancija i ekstremni stavovi.  Nikada to nisu svi i uvek postoji jedan značajan broj ljudi koji ne misle tako, ali oni ćute i ne usuđuju se da govore. U našim društvima već veoma dugo dominiraju nacionalistički i šovinistički stavovi i iskrivljene predstave o drugim narodima, pre svega o susedima, i to je jedan krug stavova iz kojeg neša društva ne mogu da izađu. Ja, naravno, najbolje poznajem srpsko društvo, Srbiju, i nema nikakve sumnje da istraživanja pokazuju da je to već vrlo dugo jako izraženo. Ispituju se te stavovi prema različitim narodima i pokazuje se da je u Srbiji jako izražena netolerancija prema Hrvatima, zatim Bošnjacima, Albancima. Moglo bi se reći  da je etnička distanca najveća prema Hrvatima i Albancima, a najbliži srpskom narodu su Grci, Rusi, čak i Rumuni. Ranije su bili Crnogorci, ali više nisu na prvom mestu otkad je Crna Gora samostalna država. Pojavljuje se nešto vrlo zanimljivo, a to je takozvani pravoslavni krug, gotovo svi narodi za koje većina Srba misle da su im bliski, u stvari su pravoslavni narod. Kao da se pravi civilizacijski krug, što je veoma neobično, ali je zabrinjavajuća netolerancija prema Hrvatima i Albancima iz dva razloga, prvo što i Hrvati i Albanci žive u Srbiji, čak i van Kosova, na primer u čuvenoj opštini Preševo, gdje su 95 posto Albanci. U Srbiji još uvek žive Hrvati, iako su mnogi otišli, a i Albanci i Hrvati su nam susedi. Bivši finski predsednik je rekao jednu pametnu stvar da pametni narodi imaju prijatelje blizu, a neprijatelje daleko. Mi svi na Balkanu imamo neprijatelje blizu, a svima nama su prijatelji daleko, Srbima su to Rusi, Kinezi, narodi koji su jako daleko.

Pominjete Finsku, nedavno je bio jedan skup ambasadora skandinavskih zemalja,  i kada su ih pitali da pričaju o ljepotama ovih zemalja, svako od njih je pričao o ljepotama onih drugih,  Finac o ljepotama Danske, Danac o ljepotama Švedske, Šveđanin od Norveškoj itd. Da li je to utopija kad govorimo o zemljama regije?

Nije utopija, to je isto jedna karakteristika ljudi. Vrlo je teško imati stalno stavove mržnje i onda, paralelno sa tom netolerancijom, vi uvek u te stavove malo dodate i nešto pozitivno. Ima ljudi koji mogu stalno osećati mržnju, to su ideologije mržnje, ali većini ljudi  to malo ublaži i onda oni obično istaknu nešto pozitivno.  Na primer, ne vole Rome, ali će reći ’oni imaju smisla za muziku, jako su vedri’ itd. To su isto predrasude kao i ova mržnja, ali time malo ublažavate to. Za Hrvatsku će reći ’ali Hrvatska ima divnu obalu, to je vrlo lepa država, Hrvati su solidarniji nego Srbi, uspešniji u tome da brane svoje nacionalne interese’. Za Albance će reći da su vezani za porodicu, hoće jedan za drugog puno da učine itd.

Jedna stvar je sigurna, mi nismo stigli do te tačke, mi smo centrirani na sebe i naše nacije. Mi to i zovemo etnocentrizam, vi stalno ističete vrednosti svoje nacije, mi imamo kulturu koja iz raznih razloga nije uspela da postigne ono što je mogla, ali ona je super... Hiljadu puta ćete čuti da je ćirilica najsavršenije pismo na svetu, što nema nikakvo utemeljenje u istini, da je naš fonetski pravopis najidealniji, što opet nije istina. To je uvek jedno precenjivanje vlastite nacije i potpuna koncentracija na vlastitu naciju, kao da nema prostora za onog drugog.  Ako niste negativni, onda ste indiferentni, vi često ističete da su Nemci vredni, radni, Talijani su vedri, veseli, ali isključivo govorite o svojoj naciji.

 

 

Da li je iz istog razloga teško priznati zločine koje su počinili pripadnici vlastitog naroda?

Ja ću vam reći nešto duboko pesimistično, vi kad radite istraživanja u ovoj oblasti, svi ispitanici kada vrednuju narode stavljaju svebe na prvom mesto. Da ne bude zabune, ljubav prema vlastitom narodu je uobičajena stvar. To je normalno, to je samopoštovanje, prihvatanje vrednosti sopstvene nacije. To će zbuniti mnoge koji su antinacionalisti, ali mi to dobijamo istraživanjima i to je realno. Ono što ovde nedostaje, to je da vi budete kritični prema istoriji vlastitog naroda. Mi smo potpuno nekritični. Citiraću jednog srpskog humoristu koji je rekao da su Srbi narod koji s optimizmom gleda u prošlost. Mi smo hrabri, herojski, ali mi nikad ne govorimo o realnosti. Nedavno sam vodio jednu polemiku oko Prvog svetskog rata, u Srbiji nema toliko nedoumica u vezi sa tim ratom, Srbija se vidi kao žrtva, da je napadnuta, što je potpuno tačno, od velike sile Austrougarske, posle toga od Nemačke. Pošto je porazila austrougarsku vojsku dva puta, na sramotu austrougarske, vi nikada nećete čuti koliko je bilo dezerterstva, samo herojske priče. Nećete čuti da je najveći deo stanovnika Srbije nastradao od tifusa, a tifus je posledica rata i to nije uopšte sporno, ali većina je umrla od tifusa, ne u samim borbama. Ti podaci ostaju negde po strani, čak i ovakvi podaci koji ne bacaju nikakvu sumnju na uspeh srpske vojske i tragediju Srbije u Prvom svetskom ratu.  Vi nemate taj kritički odnos i kad govorimo o suočavanju sa zločinima. Vrlo malo naroda je to uradilo, ja moram da kažem da je primer Nemačke zavaravajući, oni se jesu suočili sa svojim zločinima, nisam sreo mnogo pristojnih, obrazovanih Nemaca koji su branili Hitlera. Često sam u Nemačkoj, poznajem dosta ljudi, intelektualaca i nikad nisam čuo da je neko hvalio Hitlera, ali vi nemate taj odnos Austrijanaca prema svojoj prošlosti, sve su krivi Nemci, iako su Austrijanci sa oduševljenjem primili naciste. To nisu uradili ni Japanci. Oni ne pišu o stravičnom zločinu koji je japanska vojska počinila u gradu Nankin.  Niko živ ne zna koliko ljudi je ubijeno, cifre idu od 100 000 do 200 000 ljudi. Japanski oficiri su se takmičili ko će više glava da poseče, ko će prvi doći do 100. Imate te fotografije u japanskim novinama. Primer iz našeg okruženja je Turska, koja nikada nije priznala genocid nad Jermenima, a to je nesumnjivo bio genocid. Turska i danas to negira iako ne samo danijedan čovek više nije živ koji je to počinio, nego je tačno sto godina od kada se to dogodilo. Turska čak preti zemljama koje žele to formalno da označe kao genocid. To ne znači da mi ne treba da tražimo suočavanje, ali greška je misliti da će to biti potpuno i trenutno. To se tako ne dešava a razlog je taj što narodi vole o sebi lepo misliti i misle. Amerikancima je trebalo 30-40 godina posle Drugog svetskog rata da priznaju da su Japance, ne koji su došli u Ameriku, već Japance  rođene u Americi, držali u logorima, u strahu da će Japan da napravi invaziju na Zapadnu obalu, Kaliforniju,  i da će oni biti peta kolona. Držali se te ljude u logoru bez ikakve sudske odluke i razloga.Narodi teško prihvataju da postoje tamne stranice njihove istorije i ja skidam kapu svakom narodu koji hoće kritički da govori o svojoj prošlosti.

Jedan od ključnih uslova za to je politička volja. Vidite li političku volju  u sadašnjem rukovodstvu Srbije  da normalizuje odnose? Meni se čini da odnosi sa Kosovom nikad nisu bili gori, iako traje dijalog sa Prištinom, a čini mi se da su odnosi sa Hrvatskom takođe jako loši. Vučić jedino ima dobre odnose sa Miloradom Dodikom, a i to je upitno. Koliko sve ovisi o aktuelnoj političkoj volji?

Da je bilo suočavanja sa prošlošću, Aleksandar Vučić ne bi nikad ni bio izabran. Veliki problem je što je on čovek koji vodi proevropsku politiku, a da nikada nije rekao ništa stvarno o prošlosti.  On jeste rekao ’promenio sam mišljenje, ne mislim više tako’. Ali je mnogo interesantniji Ivica Dačić, koji je bio portparol Miloševića za vreme rata, bio je mlad, ali svejedno. On i danas na pitanje šta misli o Miloševiću kaže ’istorija će reći’. Ja lično mislim da je istorija već svoje rekla, ali mene interesuje šta ti imaš da kažeš. To je standardni odgovor vrha Socijalističke partije Srbije koja je u vlasti koalicioni partner. Građani Srbije i ne traže to, a razlog je banalan, zato što bi onda i oni morali sa svojom savješću da izađu na kraj. Rat je bio popularan u Srbiji, to je bilo jedno strašno licemjerje, oni su hteli da ginu tuđa deca, a ne njihova. Ljudi su svoju decu spašavali od rata, ali su navijali za rat i gurali tuđu decu rat. I srpsku decu, a kamoli decu drugih nacija.

Prosečan građanin Srbije nikada se nije do kraja suočio sa tom politikom, šta su njeni rezultati.  Mali broj je čak spreman na razgovor i interesantno je ovo što je rekao Vučić,  a sad kaže da nije rekao, na Kosovu, u inače lošem govoru koji je održao Srbima u Mitrovici, da je Milošević veliki političar koji je imao dobre namere, ali nije umeo da ih realizuje. Ako je imao dobre namere, mora tačno da mi kaže koje su to bile dobre namere, ja ne znam koje su. Taj govor Vučića najbolje pokazuje ono što je u glavi prosečnog građanina Srbije, jedna ambivalencija prema tom ratu,  prema ljudima koji su vodili taj rat. Ne kažem da je Milošević danas heroj srpskog naroda, ne bi ga baš hvalili, ali indikativno je da se o njemu nikad ne govori. Imate utisak da ga nikad nije ni bilo, iako je on bio neprikosnoveni lider srpskog naroda nekoliko godina.

 

 

Kakvu u tom pogledu politiku vodi Aleksandar Vučić?

Vučić vodi jednu politiku koja je politika veće hrabrosti nego kod Tadića. On je otišao u Brisel i sedeo s Tačijem, Tadić se nije ni usudio s njim da sedne. Sedeo i pregovarao i zato ima podršku Evropske unije, zapadnog sveta, sveta, jer ima spremnost da reši odnose sa Kosovom. Da li će on to uraditi, ja ne znam. Meni se čini da njemu polako ponestaje i vremena i hrabrosti i on, po mom mišljenju, daje izrazito protivrečne izjave, to je ključni problem Srbije. Što se tiče odnosa prema Dodiku i RS, to je vrlo sličan odnos kao što je imao i Tadić, koji je slao svog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića da učestvuje u predizbornoj kampanji Milorada Dodika, sve sa Cecom Ražnatović. Jeremić je stajao na bini u Banjaluci i cupkao sa Cecom. To ja zovem uzajamna legitimizacija, Dodik je svako malo u Srbiji, potvrđuje da je Vučić patriota, a Vučić legitimizira Dodika kao nekog omiljenog partnera Beograda. Ja lično mislim da on nije tako omiljen partner Beograda, a razlog je prilično trivijalan. Dodik se u velikoj meri oslanja na Rusiju, a Vučić, iako će on sledećeg meseca ići u Moskvu da vidi Putina, on pokušava da bar prividno zadrži neku ekvidistancu,  malo Zapad, malo Putin. Dodik, koji sad ima i sankcije SAD-a, više ne igra na tu kartu evropskih integracija. On i dalje govori nešto apstraktno, ali je puno više oslonjen na Rusiju. Sad je bio ministar spoljnih poslova Rusije ovdje - koji je doduše dao balansirane izjave, ne zaboravite da je RS ipak samo entitet unutar jedne države - tako da ne verujem da Vučiću baš mnogo prija to ogromno oslanjanje na Rusiju.  To bi onda delovalo da Vučić indirektno podržava ruske aspiraciju u regionu, a bojim se da Vučić to ne želi, jer bi to izazvalo reakcije na Zapadu.

 

Vi ste žestoki kritičar nacionalizma u Srbiji, jedan ste od žešćih kritičara vlasti. Kako je biti opozicionar kada tabloidi objavljuju najveće bljuvotine protiv lidera opozicije, kako je uopšte živjeti u takvoj sredini? Čini se da mediji bombarduju izjavam o Vučiću i da je opozicija stavljena u zapećak, da i nema neki kanal kojim bi se obraćala javnosti.

Nikada od 2000. god. nije bio ovakav odnos pozicija-opozicija. Vučić apsolutno kontroliše većinu medija, pre svega glavnih medija, a i svi tabloidi su manje-više u njegovim rukama. Od nezavisnih medija, u Srbiji imate dva nedeljnika, to su Vreme i Nin, zatim dnevni list Danas, i imate relativno objektivnu televiziju N1, ali sumnjam da je tiraž Nedeljnika i Nina zajedno veći od 10-12 hiljada. Najtiražniji tabloid Informer je jedna mašina za vređanje svakoga, to je potpuno proruski list, naši tabloidi su svi izrazito proruski i vrše jednu koordiniranu propagandu za Vučića protiv opozicije. Za mene je to zabrinjavajuće, ne u medijskom smislu, nego za politički život. Oni praktično rade ono što je radio Milošević, oni delegitimiziraju opoziciju, vraćaju jednopartijski sistem.  To podseća na Staljinovo vreme, samo nema gulaga i ubijanja, nadam se da toga zaiste neće biti. Oni delegitimiziraju opoziciju u smislu da je ona smetnja, da je ona izdaja najboljih namera vlasti i Vučić stalno govori o nezahvalnosti opozicije i to stvara takvu atmosferu u Srbiji da ogroman broj ljudi više neće da politički nastupa i da politički brani opoziciju. Svaki čovek bira svoj put kroz život i, kad izabere taj put, mora da stoji iza njega. Iskreno, mnogo mi je lakše danas, nego 90-ih godina, kad ste stvarno glavu mogli da izgubite. Režim Miloševića je pred kraj postao ubilački režim, ubio je Ivana Stambolića, Ćuruviju, on je počeo da ubija, to je bila atrofija jednog režima koji je video da više nema podršku. Naravno, pašće i Vučić, nema nikakve sumnje, ljudi će se zasititi njegove propagande, preterivanja, neprekidne pretnje svima, kukanja da ga ne vole. Ljudi koji su u opoziciji zaista se u ovom trenutku nalaze u veoma teškom položaju, to su praktično poternice na njihov račun, one su napisane na jedan jezivo brutalan način. Postoji jedan problem sa Srpskom naprednom strankom, ona u obrazovnom smislu predstavlja najmanje obrazovani deo stanovništva u Srbiji. Ona je stranka gubitnika tradicije, ljudi između sela i grada - tako je počelo, sad ona ima veće biračko telo, drži monopol vlasti – i donela je jezik koji mi dosad nismo imali, ovo je ipak brutalnije nego kako je to inače i onda čoveku bude muka. Sedim u Skupštini i ja sam jasan i nekada vrlo odlučan kada govorim, ali ja ne vređam ljude, kada vređate ljude, to je kraj razgovora. Nama nedostaje u Srbiji moć da saslušamo drugoga i kada se sa njim ne slažemo. Ideju da to nije tvoj politički protivnik, već neprijatelj SNS je dovela do kraja, oni sa kojima se politički ne slažemo, to je neprijatelj. Naša politička kultura je inače niska, ali mi se ne možemo na nju izvlačiti, ona je sada dovedena na najniže grane.

 

Dosta pojedinaca iz političkog i kulturnog života kažu da ovo u Srbiji ne valja. Sergej Trifunović kaže ’otpor je jedino što nam preostaje’, Goran Marković je rekao ’vreme je pobune’... 

Goran je moj drug iz detinjstva , jako talentovan kao reditelj, nisam stigao da razgovaram s njim o tome, on je bukvalno rekao da nam ostaje pobuna, on je predložio vanparlamentarni način menjanja vlasti. Ja sam jednom učestvovao u Petom oktobru posle izbora. To je svinjarija da je to bio puč, mi smo dobili te izbore, ali Milošević nije hteo da preda vlast. Dakle, nije bio nikakav puč.  Kad smo shvatili da mi više ništa ne možemo, mi smo pozvali narod u Beograd.  Mi smo izbore dobili, e sad je na narodu da traži da se rezultati izbora priznaju. Međutim, ja nisam naklonjen nasilnom, vanparlamentarnom načinu. On sam po sebi inherentno nosi veliku opasnost,  ne bih voleo da navijači Beogradom razbijaju izloge, iz toga može mnogo loših stvari da se rodi. Ali vi ste u pravu da se pojavljuje sve više kritičkih glasova popularnih ljudi, što pokazuje da raste gnev u Srbiji koji se ne vidi u medijima.  Ja sam u nekoliko intervjua rekao da ljudi ne shvataju da je za vlast bolje da ima alternativu, jer kad vlast pada, mislim na izbore, ko preuzima vlast? Da Petog oktobra nije postojao DOS koji je preuzeo vlast, vlast bi se valjala po ulicama, a to ne bih poželeo nijednoj zemlji, a kamoli svojoj. Za vlast je bolje da ima organizovanu opoziciju, kada ona silazi, to je njoj spas, a ako toga nema, onda se ne zna koje grupe će pruzeti vlast i koja je ideja iza toga. Razbijanjem opozicije, vi ugrožavate državu, jer treba da postoji vlast i opozicija i one se smenjuju....

 

Razgovarao Elvir Padalović

 


Buka preporuka

Intervju

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.