Slovenci su, nezadovoljni neinventivnom Pahorovom politikom levog centra, odbacili ponuđeni Janšin desničarski koncept državnog kapitalizma i izabrali Jankovića, uspešnog tehnokratu, najbogatijeg tamošnjeg tajkuna, kome novac i moć nisu uništili ljudske osobine dobrog komšije. Hrvatski birači su rigorozno kaznili hadezeovsku genetsku bahatost i korupciju, politički kič dostojan Tuđmanove feldmaršalske uniforme. Izabrali su Milanovićev tim sa umerene levice čiji najveći kvalitet jesu iskusni, provereni kadrovi, neretko daleko sposobniji od svog kapitena, koji preuzimaju Hrvatsku na početku njene plovidbe krizom uzburkanim, nemirnim morem Evropske unije.
Dobra vest sa istoka, iz Rusije, za mene je dokaz da građani te velike države pokazuju značajan nivo demokratske svesti, bez obzira što njihovo društvo, dvadeset godina nakon Perestrojke, još uvek nije suštinski reformisano. Partija gospodina Putina je osvojila je čak 25% poslanika manje nego na prethodnim izborima, uprkos zabrani rada partijama demokratske opozicije i masovnim hapšenjem njihovih lidera i aktivista. Mnogobrojne izborne manipulacije, koje neodoljivo liče na Miloševićeve devedesete, i rekordno mala izlaznost dodatno pojačavaju utisak da Rusi sve manje veruju „nezamenjivim vođama“.
U Srbiji, nažalost, ništa novo. Vladajući marketinški tim i dalje pokušava da izmanipuliše građane po sistemu: „Ne veruj svojim očima i svom razumu - veruj nama jer mi lažemo najbolje, stručno i nepogrešivo!“ Ponovo operetski zaplet, pa navodni rasplet oko kosovskih graničnih, pardon, administrativnih, prelaza, disfunkcionalnih carinika svedoka, crvenih linija i belih miševa... Ponovo je Borko pobedio, a razum izgubio, ponovo je ustavna preambula zaštićena tako što je suština Ustava poražena, ponovo se bavimo betoniranim šoderom i balvanima dok kriminal i korupcija jedu supstancu koja je trebalo da bude temelj za život i napredak budućih srpskih generacija.
Još jednom je sveta Srpska pravoslavna crkva zloupotrebljena od strane debeovskih pukovnika u njenim redovima koji su napisali prošlonedeljno saopštenje Sinoda, drhtavom rukom politički i funkcionalno nepismenog počinioca. Na sreću, njen stvarni uticaj se meri brojem vernika koji prisustvuju jutarnjim liturgijama, a ne zabludama o njenom svakolikom prisustvu u srpskom društvu, pa je šteta naneta ovom pisanijom ograničenog dometa. Oprosti im, bože, ne znaju šta rade...
Za razliku od Hrvatske i Slovenije, gde su birači dobro iskoristili mogućnost da biraju između sigurnog zla i potencijalnog dobra, u Srbiji neće biti prijatnih postizbornih iznenađenja. Na izborima u proleće 2012. godine, bez obzira na to koja će lista ostvariti relativnu pobedu, Srbija sigurno gubi. Građani će moći da biraju između aktuelne vlasti, ogrezle u bahatosti i korupciji, nesposobne da pozitivno reši bilo koji od mnogobrojnih akutnih problema ove države, i naprednjačke alternative, one koja je pametnija kad ćuti i korisnija kad ne radi. Ostali, danas poznati, učesnici na sledećim parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim izborima, očigledno jesu male i srednje političko-socijalne agencije za sticanje, uvećavanje i očuvanje ličnih i grupnih statusnih i finansijskih privilegija, te stoga nisu vredni dalje eksplikacije, u lingvističkom, nikako antropološkom, smislu.
Vreme je za nove ljude koji će biti spremni i sposobni da ponude pravu alternativu sadašnjim, na ovaj ili onaj način, isluženim akterima srpske političke scene. Resurs za njihovo regrutovanje je ogroman broj mladih i obrazovanih ljudi koji su zgroženi nad našom svakodnevicom, ali i dalje imaju dovoljno razuma i patriotizma koji ih sprečava da pobegnu iz Srbije. Potrebno je samo da iz pozicije svakodnevnog, ogorčenog, kritičara aktuelnih političara i njihove politike pređu u, za državu, društvo i njih same korisniju, ulogu političkog aktiviste. Najbolji način za to je formiranje lista građana na lokalnim izborima koje bi bile sastavljene upravo od njih, novih i sposobnih, odlučnih i neuprljanih u blatu srpske političke močvare. Ako je njihova rešenost posledica ozbiljne zabrinutosti za njihovu budućnost i budućnost njihove dece, ako im cilj nisu lične privilegije i korupcija, već upristojavanje ove zemlje, siguran sam da ih očekuje izborni uspeh.
Nadam se da je moja procena tačna i da u Srbiji i danas postoje takvi ljudi. Bilo ih je i u gorim i težim istorijskim situacijama, u momentima kada je takva aktivnost predstavljala i smrtnu opasnost, u vreme zimskih protesta 1996/97. godine i petooktobarskih događaja 2000. godine. Bez njih nam nema budućnosti, bez obzira da li ćemo u petak dobiti kandidaturu ili još jedan zasluženi šamar.
Tekst preuzet iz Danasa
