Vikend se završio dva dana ranije.
Jeste, dva dana ranije, ono šta sam isplanirala, nije uspelo da stane u subotu i nedelju. Ne znam ko je tako osmislio da se računa vreme, ali jedan dan za vreme vikenda jednom mesečno trebao bi da traje najmanje dva dana. Sigurna sam da će se mnogi složiti sa mnom.
Jutros mi je tako falilo nekoliko sati da se izležavam u krevetu, pijem bez žurbe kafu na terasi, i doručkujem jabuke.
Na posao ljudi ne bi smeli da odlaze dok ne odslušaju tri omiljene pesme, i dok ne otplešu jedan tango. Kada bi se uvelo ovo pravilo svi bi ulazili u svoje kancelarije nasmejani i imali neverovatan učinak.
Čitam na ovim forumima, prelistavam neke tekstove, svi kao znaju kako treba živeti, kako ovo u životu, kako ono, svima prepune ruke "ključeva sreće" a niko da napiše koliko je srećan, zbog čega je srećan. Ma hajde, molim vas, dosta mi je tih nekih "recepta za život", ima ih više nego recepta za dobar ajvar, preterali smo stvarno. Svi su kao nešto mudri, a pojma nemaju o životu. Ja čim ugledam neki naslov koji nagoveštava neke savete za život, udahnem duboku, kažem sebi :
"Dobro je. Sad preskoči, idi na poeziju."
I stvarno pređem na poeziju, pročitam jednu, dve pesme i odmah mi bude manja zbrka u glavi.
Jutro
Nekada sam volela
noć:
zagasitu svetlost,
titranje sveće
zvezde,
išečekivanja sreće.
Sanjarenja
o onome
što će tek da bude.
Nadu koja miriše na nebo.
Čekanja.
Nove ljude.
Al’ sad,
sad volim jutra.
Buđenje.
I pomisao
da je već
počelo
sutra.
Skoro sam guglala recept za špagete, i uz recept o špagetama odjednom kao u horor filmu, skoro ceo ekran je prekrila neka reklama, preparat za lečenje čukljeva. Nešto sam mahinalno kliknula, ili je automatski ta reklama jednostavno programirana, tako da iskače na ekrane. I evo već dve nedelje jedem samo sirovu hranu, postaću vegan, zbog trauma stečenih na interenetu. Stvarno, kada pomislim na špagete, postane mi muka.
Ne znam šta je gore tekstovi "lajf kouča" i onih koji sebe doživljavaju "rasadnicima mudrosti", ili reklame za preparate i konzervirani "delikatesi" koji se prave od otpadaka mesnih tvorevina, papaka i sličnih delova životinja? Smršala sam oko tri i po kilograma, to je jedino dobro.
Ali neću na more na ove godine, smršaću za sebe a ne za more. I ne ide mi nešto se na more ove godine. Iskreno, ide mi se, ali svu ušteđevinu sam potrošila na kupovinu namirnica, sredstava za ličnu higijenu, zbog ove korone u stanu preskačem kese sa tolet papirom, praškom, flaše sa omekšivačima. Pustila sam sve čekove koje sam imala, i sada ih svakog meseca pokrivam. Ovolike zalihe nisam imala ni za vreme rata, onih devedesetih kada sam verovala da će posle rata, biti bar jedan pravi smak sveta, od tolikih "najavljivanih".
Kada pogledam sve te zalihe, izgleda kao da imam jedno devetoro dece, trojicu muževa, da sa mnom u stanu žive najmanje dve sestre sa svojim muževima, i decom pride. Verujem da će mi pasta za zube trajati sigurno do 71 godine. Ili da ću eventualno krenuti povremeno, uz rođendanske poklone da poklanjam i neke stvari iz ovih kutija. Jebo me krizni štab, i sve svetske zdravstvene organizacije, pandemija, pandemija... Maski imam toliko, da će ih biti i za poklanjanje gostima na mojoj vlastitoj sahrani.
I ta korona, svi kao nešto filozofiraju, kao naučila nas je pameti ova situacija, shvatili smo koliko je važna porodica, koliko je važno druženje sa prijateljima, naučili smo koliko je važan zagrljaj i slično... Ma, ništa nismo naučili, ponašali smo se kao totalni idioti. Kupovali smo brašno kao da držimo tri pekare, iščuđavali se zbog pranja ruke, kao da ih nismo nikada oprali.
Protestovali smo na ulicama, bunili smo se protiv vakcina svim silama, da smo se tako borili za Kosovo i Metohiju sada bi sedeli u "Sedmici" i pili kafu a ne bih ja pisala ovaj blog. A i ti antivakcinaši i njih mi je preko glave, vakcine ovakve, vakcine onakve, pričaju o štetnosti vakcina dok piju, puše, motaju dzointe i planiraju kako da dođu do nekih para, kako bi prigrabrili više. Viču na sav glas, pljuju po svemu, a na kraju govora traže donacije, jer njima su potrebna sredstva da bi opstali. Opet mi je muka.
Svi se nešto grabe, svi su nešto alavi, svi bi nešto da... Bože me sačuvaj u šta se pretvaraju ljudi u poslednjih godinu i po dana, neverovatno. Dajemo sebi neka prava koja ne postoje, mislimo da smo mnogo pametni i važni, ne, mislimo da smo najpametniji i najvažniji, mi ćemo kao da menjamo svet a nismo u stanju da promenimo posteljinu, nameštaj u stanu, i počistimo smeće ispred zgrade da nam bude lepše. Ali smo zato za neke izmišljene revolucije. U zemljama bivše Juge, malo, malo, pa bi ljudi opet neke revolucije, proteste, neke mitinge, okupljanja, kao da ne znaju drugačije da se viđaju i druže.
Niko ne pravi žurke, neće da sadi maline, da sa decom igra lastiž ispred zgrade, da preskače vijaču, malo popriča sa mangupima iz kraja zbog čega bi bilo dobro da posle gimnazije upišu neki fakultet... Svi hoće neke revolucije, svima se nešto više sviđa, da stoje po trgovima, i viču na sav glas kako su nezadovoljni ovim ili onim. A svi zadovoljni sobom, i svi tako zadovoljni i prezadovoljni sobom i svojim porodicama, i statusima ne mogu da se uklope u sistem kojim su nezadovoljni.
E, zato ja, da vam kažem pravo, sve to preskočim, jebo i internet, i sve te besmislene sadržaje koji ne prestaju da se vrte, a vrte se da bi se ljudima zavrtelo u glavi. E, ja zato, lepo, uz jutarnju kafu, izguglam poeziju, pa pročitam jednu lepu pesmu, onda skuvam jednu kafu, pa dok pijem kafu, na svim tim portalima gde mi izlete političari i oni antivakcinaši, sve ih jednog po jednog sklonim, očistim lepo ekran od svih njih. Kao u nekoj video igrici kada razbijamo neprijateljsku vojsku, e baš tako. Pa onda izuglam pesme koje želim da čujem, i lepo slušam jednu po jednu...
Evo sad slušam Venesu Mej:
