Opomena
-umesto predgovora-
Da me ne prepoznaš
i da me izbrišeš prstom kao maglu na staklu
da me ne prepoznaš kada zastanem da zagrlim tvoj grad...
Da me nemaš...
Da me nikada ne uhvatiš za ruku
da te ne volim
i
da te ne zagrlim
da se ne sećaš
da ništa ne zaboli...
Pesmom da raširim oproštaj neobjašnjivog i mamurnog
iskrenog i stvarnog ili da te samo još jednom poljubim u oko..
Ali da me ne vidiš.
03.januar 2011 godina
U Beogradu
Svanulo je
ogledamo se
nagi u reci
listovi oglodanih breza na zemlj i portretima tvojim na lik i...
Da te opsujem
najradije bih da te opsujem
da ti kažem :“ Da se nosiš! “ svaki put kada me razneseš
da te potopim u svakom trenutku u kojem mi prostreliš oba oka i...
Da me ne vidiš,da ne poželiš da me zagrliš
da zaboravimo kada je počelo i kada se završilo
kada se osvrnemo da ne vidimo koliko je trajalo
i da li je nešto bolelo ili se samo na trenutak volelo onako...
Kako smo umeli tada...
Da me ne vidiš
da ne čujemo ni ti ni ja dok govorim u sebi krik ali...
Volim te Barabo jedna...
Volim te na sve načine koji nisu normalni
na
jedan
onaj najuvrnutiji nekako najviše
onaj
daleki nestvarni i šarenolik prepun klikera od porculana
a najradije bih da te blokirami
da sa tvog lica obrišem svoje i da te ne osećam kao svog
da budem bilo čija samo ne tvoja pijani,mamurni...Ti...Ludi...
Volim te Barabo jedna i ljutim se što se kroz moju poeziju crtaš sam
i moje tajne i godine dijaloge
najradije bih da te opsujem Bejbe da sa dlanova oderem osećaje dodira tvoje kože
na stotine fotokopiranih sa originala od onda...
Ponoćne utopije,i navike,i zavisnosti
da te opsujem onako kočijaški kako samo dame čine kada osete ugriz na usnama
da te savladam i da te pobedim
da se igraš sam i da te nikada više ne poljubim
da te ne upoznam i kao da nisam ni videla tvoje oko tako da ostanem ovde dok na uglu stojim čekajući tramvaje...
One jebene sedmice koje inače ne kasne ali danas...Eto...Naiđe tako po neki dan u kome sve kasni ili u kome se ništa ne dogodi ili se samo provuče kao da nije ni postojalo , naiđe tako neki dan u kojem se izgubimo ili dopustimo da izgubimo jednostavno se predamo pa poželimo da opsujemo ili da udarimo ili da nestanemo mi sasvim mali nevidljivi ljudi jebeno zaljubljeni u poeziju i...Manji od svega šta se vidi.
Da kažemo da se nikada nismo držali za ruke ni jednom
da slažemo ili da zaboravimo skroz da obrišemo
sve da obrišemo da se nikada ne zavolimo
kao dve zmije da se ne upeletemo nikada i otrovima ne branimo svoja vlasništva
da kažeš kako sam nevažna i da...I da sam samo možda ...Niko.
Da se nismo nikada otkrilii
ispod pokrivača
da smo ostavili svoje košuljice kao ispod kamena da istrunu u nama sa svim osećajima
da nestane svaka slika iz one kutije za dečije igračke u kojoj je pregršt jebeno dobrih osećaja nas dvoje
Barabo jedna...Volim te.
Volim te dok se tuširam i dok se svađam sa taksistom i dok kuvam prvi jutarnjii čaj
dok ispijam tekilu i rukama pokrivam lice pa izgleda kao da plačem
a u stvari zatvorenih očiju tumaram kroz sebe sa željom da te ne vidim
a svuda te ima
zato bih najradije da te opsujem
da te uvredim
da me ostaviš
da svoja krila raširim i da udahnem vazduh u kome duvan slatkasto ne miriše...
Da te nemamu svom prostoru
da prostor postane veliki dovoljno veliki da mogu da trčim u njemu bosonoga i nasmejana
raširenih ili podignutih ruku onako kako želim kao u polju suncokreta
da očima kroz nebo ne vidim tvoje oko...
Mi nemamo ništa baš ništa sem nekih nedelja ti svojih ja svojih
mi nemamo baš ništa i ništa nismo zajedno stvorili
i nemamo razloga da razgovaramo o bilo čemu
ti imaš svoje ukuse ja svoje
oboje imamo svoja udobna dna u kojima se ušuškamo i ne pomeramo glave dok spavamo ne sanjajući ništa kao da ne postojimo
nemamo ništa a kada smo nagi izgledamo smešni i kao klovnovi u mraku baš...Tako.
A kada smo zagrljeni izgledamo kao ljubav
kao ljubav izgledamo a znamo da nismo ni dotakli njene prste
igra se sa nama život jebe mu,kao u šatri prepunoj smešnih ogledala nas dvoje
da ne vidimo jedno drugo onako kako treba izopačeno i naruženo ili izduženo ili ulepšano...
A baš smo se nekada trudili da živimo...
I svet je u nama imao smisla...
Volim te Barabo jedna i mada znam da je nestvarno
ali nekako te volim i možeš mi reći da sam ludača i blesača i nikakva ili da mi ne kažeš ništa ali eto tako...
Ja stojim u sebi,zagrlim te i ćutim.
Volim što si živ,što imaš ruke,usne,stopala,volim što hodaš,volim što imaš crvene cipele i bradu i kosu
volim što imaš dušu punu poezije ali ne umem da je otvorim i oslobodim te pesme kroz tvoje grlo niz koje klizi rakija i sagoreva te vatra
da te nemam eto...Nikada.
Najradije bih da te opsujem dok sam te gladna
da glad ne utolim
da te ne vidim
da te ne čujem dok mi govoriš da ti oprostim
dok te molim da mi oprostiš
dok se tražimo da se ne pronađemo da ...Da te ne volim ...
Ni na jedan način da te ne volim.
Da te pustim da se u pesmama kao u lavirintima igraš sa sećanjima i bolovima
i da miruješ da ne prepoznaš i ne osetiš svoje korake...
Barabo jedna ,
volim te Barabo jedna zato što si živ
zato što piješ kafu kao sedamnaestogodišnjak i vešto motaš duvan levom rukom i mene motaš
smotao si me da izgorim u svojim željama pod prizorom tvojih nesavršenih slika i pod pesmama...
U senci kao travu da me nagaziš da me nema...
Da nestanem da te ne poželim...
Da mi ne bude žao ako propadneš kroz svoje zidove i zezneš stvari ili ja...
Da me ne vidiš ako propadnem kroz svoje pesme i prestanem da postojim i da dišem...
I da plačem...Svoje pesme i svoje dane...
Znaš šta i tvoji i moji dani su jebeno loši i mogli bi biti bolji...
Ali nikako da se pokrenemo...Ništa ne radimo...Ja bolim svoje ti svoje boli...I oni tako prolaze...Prolaze,prolaze mimo nas dvoje...
Staviću jednu veliku tačku na kraju svih pesama i onih nenapisanih
Barabo jedna volim te samo zato što živiš u ovoj zemlji nekako kao da nisi u njoj
dovoljno mi je što živiš što si u svojoj tamo nekoj...Na stranici sopstvenog stripa.
Nacrtan si bojama koje ja volimi ukusima koji su me nekada spašavali
da li znaš koliko tvoj liči na moj život...Nemaš ti pojma...
Držiš svoje flaše kao priznanja i padaš i ne osećaš koliko me boli taj pad...
Nije tebe briga za sebe,ni za lica koja si voleo...Ili meni tako izgleda....
Nemaš snage da zagrliš sebe i dopustiš vazduhu da ti ispuni pluća i izdahne svaku bol...
Mudrost kojom pleniš odliva se u svakom gutljaju
nemam ja prava da te zaustavim i ne posedujem moć da te vratim iz igre
i da ti rukama obgrlim lice i sačuvam ga tako lepog da ne požuti kao koža na prstima...
On me čeka da odemo na večeru,a ja sedim na tvom krevetu...On me voli a ja ne osećam i ne umem da odredim koliko...I nije mi važno...I niko mi nije važan sem tebe juče bio...Pisalo je danas.
Ispravila sam da bi te malo zabolelo kada ne umem da te opsujem onako kočijaški...
Kada već ne mogu da te ne volim danas,i kada sa bolom u rukama pakujem svoje reči koje ništa ne znače - ne nama...
Aplaudiraće možda neki meni strani i tebi strani likovi
istorijski spektakl jedne maestralne na trenutak velike ljubavi...Kakva ironija...
Mi mislimo da volimo svoje živote
varamo se a sve bi promenili
možda ne imena i prezimena, datume rođenja i godine rođenja i gradove...Ili...
Smisao postaje besmislena avetinja u našem dvorištu
vinograde nismo kupil
ni kroz čokote nismo pretrčali
ni vina okusili bela...Ne znam...
Šta radim ovo?
I na koga liče sve scene ako ne liče na nas
da li ja to izmišljam nas dvoje i zamišljam kako se vole razmišljajući da je zdravije od pisanja o ratu
u kojem su nas ubili a da ni osetili nismo koliko su nas puta pogodilii i u glavi napravili velike praznine...
Jebo te...Kako sam ja ...
Kako sam samo lepa dok razmišljam o tebi i kada brinem za tebe i tada sam lepa
i dok ti ljubim ranu na nozi ,i tada sam lepa...I dok mi ljubiš stopala lepa sam...
I ti si lep...Kako smo lepi kada se kao volimo nas dvoje
kada ne mislimo mnogo i dok ćutimo...I dok se ljubimo...
U maloj kutiji u kojoj si me čekao da me zavoliš ili da prestaneš da me voliš
da me srušiš kao vetar da ne postojim...Ili..Da me samo staviš na sebe i da slušaš kako dišem...
Šta smo nas dvoje to učinili?
Htela sam da me dobiješ lako kao na pokeru
da ulogom započneš novu partiju i da ne pokopamo jedno drugo...
Ili sam trebala,trebala sam njemu a ne tebi,da mu dozvolim da mi nalije još vina na obalii da me on ljubi a ne ti
i da mi on kroz kosu usnama napiše kako se zovem
da se predstavim i poklonim nad svojim licem
da te stvarno istinski probudim da se nikada više ne uspavaš...
I da otvoriš svoje stihove da im dozvoliš da lete nemaš prava da im skrnaviš krila ti pijani,mamurni,ničiji...
Ni svoj nisi.
Barabo jedna volim te i ko god me vidi zna da te volim
vidi se izgledam tako kao da sam tvoja do kraja života i do kraja vinograda
do pećine i do vatre
tako izgledam kao da sam tvoja
i dok obećavam da neću više ne ide sila sa snagom i najradije bih da te opsujem
da te ne volim ni na jedan način i na ni jednom mestu
da se okrenem i zatvorim vrata i nikada više ne pružim ruku
i ne poželim da se naslonim na tvoje oko koje sam poljubila srcem ako ne osećaš...
Onda sve zaboravi.
Zaboravi!
Zaboravi kako se izležavam u „šatoru od tvojih dlanova“ i kako postajem važna
i kako pišem usnama o kiši koja pada po nama na tvojim leđima kako se prevrćem i kako brbljam
kako osećam da si za mene napisao ovu pesmu na koricama
i kako kao staklene perle okrećem sebe kroz tebe dok me ljubiš...
Sve da zaboraviš...I moje oči i grudi
i miris na mom vratu koji se uvlači u tvoje nozdrve dok te volim celim bićem,
i kako je počelo i kako se završilo
i kako je prošlo brzo kao smrt kao rađanje
nesvesno podsvest Bejbe možda...
Sve je bolje od svesti...U nesvesti da se odmorim od tvojih usana
i da obećam da neću više nikada da nalijem nebo u sebe koje nas posmatra ovako lude
volim te malim i velikim slovom
Barabo jedna
a najradije bih da ne izgovorim više nikada tuge naše
da nalijem svu poeziju u čaše
da ih prepunimi da ih ulijem u vek
kada nisi umeo da se uliješ u mene i da se razliješ kroz ovo vreme u kojem tonemo moj prijatelju
na daskama od tisovine neprimetno i kao da nismo živeli
otićićemo bez traga i ti i ja jednoga dana...
Sedim na krevetu pored prozora i slušam te kako dolaziš iz početka
na hiljade početaka imam sa tobom
na hiljade krajeva
u nekom veku jednom od ovih ludih koji dolaze
ne ovom našem nekom tamo u kojem neće biti nas
udišem sve svoje smrti dolazim
prilazim izvijam se
povijam se do zemlje i znam da ćeš uspeti da ne čuješ sve zagrljaje koji nam noćas razdiru pluća
slušam te kako recituješ,ti...
Na skici mojih kolena kao da nikada nisam volela tako izgledam sada
ličim na devojčicu koja piše ljubavna pisma ispod klupe na velikom odmoru između dva časa
samrtna za odrasle u ...U kurac!
Ne mogu da se oduprem velikim izazovima
da ne zadrhtim i ne padnem
samo da te ljubimi da ti ne kažem...I da ne vidiš...Koliko...
Barabo,volim te...
Volim te i dalje i nervira me što traje taj osećaj važnosti
i nikako da ti obrišem lice sa svog i...
Priznajem pala sam,pala sam kao pogled kao zreli plodovi lešnika i oraha skotrljala se kroz tvoje oko...
I eto...Lepa sam...Dok te volim,i mada znam da moram otići i da me ne vidiš
da me se ne setiš
da te opsujem najradije bih da se ne vidi ništa i da ništa ne ostane ali...
Poezija je jača od nas dvoje - ona ostaje
zbog svih početaka i emotivnih eksplozija koje su raznele vreme i cveće
da sam te volela pod otvorenim nebom na zemlji sa vetrom i da te nisam zabolela bilo bi smislenije i značajnijei jače...
Ne umem da prestanem i nekako te volim
Barabo jedna volim te,
i zato ova poema nema kraja
izlegla se kurvinski iznad nas da se nastavlja da skroji za dane u kojima nas biti neće nove pokrivače i žute oblake nacrtane tušem na koži plavu kišu i...
Nema kraja...
Barabo jedna nema kraja u lepoti trenutka u kojem smo nas dvoje ličili na ljubavi nema kraja...
Barabo jedna,a najradije bih da te opsujem i prestanem da pišem
da te oteram u ...
I da me ne vidiš ovako lepu
dok sedim pored prozora i u svom prostoru ljubim tvoje oko da ne osetiš...
Da ne zaboli ...Da me ne otkriješ i da me ne zagrliš nikada više...
Da te ne potražim i da me ne pitaju za tebe
i da se vratim kraj sebe dok me on čeka na obali na kojoj sam granama breze kroz zemlju ostavila pesme za tebe da kroz Dunav isteku...
Kao suze...Barabo jedna,
da nikada ni jedna pesma ne bude lepša od svih koje za tebe pišem moja je kazna i moj vek
karcinomski nespokoji...
Sa željama na rukama,da te prevedem na sve ostale jezike i da te nikada ne razumem
samo da te volim kao ulične svirače i stripovei moje Cigane a možda i više
kao vetar
da mi osvežiš lice i uhvatiš me za ruku na zreloj zemlji i sladoledom od malina naše ukuse da izlijem...
Da te ne zavolim više i neka nema kraja
i neka nema više ničega da sve zaboravim
ako se dogodi da me opet privučeš kraj sebe i poljubiš u oko.
Jebeš mi....Bolje nemoj...
