Bella Ciao
Полако али сигурно или langsam aber sicher што кажу некадашњи окупатори, бујају глупост, слуђеност, десничарске снаге, искључивост, примитивизам, себичност ,.. Није то ништа ново и увијек је тако било. Слично као са кандидом. Она је стално у нашем тијелу, само је примјетите када толико набуја или када неконтролисано расте да вас убрзано носи у пропаст. Обично је тада већ касно или су посљедице по здравље озбиљне.
Због тога, али и због тековина антифашистичке борбе која се водила по нашим брдима и доловима, без обзира да ли је била партизанска или неких других, тада поражених идеологија, ова пјесма мора стално да се пјева, да се дух не заборави и загуби, да се фокус поново изоштри. Свим борцима против фашизма идеја о слободи је била водиља, па тако и нама. Мали проблем је што је данашњи непријатељ перфиднији, софистициранији, па тлачи, уништава и поробљава људе на другачије начине. Хибридни су ратови, па пјесма треба увијек дискретно да се пјевуши, као нека мантра или молитва коју често понављамо, готово рутинирано.
Ову дивну пјесму коју су пјевали италијански партизани, па онда и наши, али и вијетнамски борци за слободу и многи други широм свијета, посвећујемо нашим ђедовима и њиховим животима. Нека живе кроз наше нове борбе јер не смијемо престати. Мој кум и ја је носимо најбоље како знамо, све миришући траву са херој планине Козаре и стрижајући ушима ка посестрици Грмечу.
Поткозарје и Подгрмеч, спојени ријеком Саном чине наше сазвјежђе дјетињства, спајају двије половине једног срца. То је наш „Змијањски вез“ живота, ма гдје се налазили тренутно. У ствари, ову пјесму свирају Стјепко и Мирослав Роми, а пјевуше и фићукају Љупче и Љубо, ми смо само канал комуникације. Украшавају је њихова дјеца, наши ујаци, тетке, али и њихова дјеца, па дјеца њихове дјеце. Нећемо да прекинемо низ ..
Напосљетку, ово је изворно радничка пјесма, односно пјесма која освјешћује радничка права, а тек је то нестајућа категорија данашњице.
Ваљда је следећа нека еколошка пјесма устанка. Таква су времена дошла ..
Живјели!
