Ђолега
Нисам био превелики љубитељ Балашевиће умјетности, можда мало кад сам био млађи, али је апсолутно неспорно његово мајсторство у писању и интерпретацији. На феноменалне стихове, слагао је изузетне лирске слике равнице и наших свакодневних живота. Готово да нема човјека на балканским просторима који се не може пронаћи у неким од његових стихова. Из тога, испливала је бујица текстова, порука, ријечи, жала у протеклим данима диљем бивше нам земље. Као да је Ђорђе био неки заједнички, добри комшо, увијек ту да нас насмије и порине у неку сјету, чежњу, пјевајући о љубавима, неким прохујалим животним моментима и маестрално заустављеним тренуцима које су могли да подијеле и да се идентификују многи од Осијека, Пуле, Ниша, Суботице, Новог Сада, Београда, па до Бачког Петровог Села, Сарајева, Скопља, Сплита и Тузле.
Његовом смрћу, умрла је једна земља, односно један културни простор, како је то лијепо дефинисао Јутарњи Лист. Она безимена земља, што многи не желе да кажу да је Југославија јер им је то пассе и југоносталгично. Она велика, од Вардара до Триглава гдје је Ђоле лагано пролазио као да се родио на сваком од тих мјеста, она земља гдје живе земљаци, ма којих националности били. Раја је то осјећала, ту искреност, присност и отвореност. Као да су његови шорови и салаши на сваком од тих мјеста.
Балашевића човјека, не умјетника, нападала је десна српска струја и чврсти национални корпус, али живим у илузији да га нису најбоље разумјели. Ђорђе је био свој, а уз то и пацифиста што се овде тешко прашта. Јако лијепо је и што се нови Патријарх српски Порфирије честито и људски одредио према прерано преминулом умјетнику и његовом фототипском отиску на мапи балканској. То буди наде у неке нове људе, неке нове везе и покушаје нормализације стварног живота на Балкану.
Неки моменти, насликани његовим стиховима су напросто незаборавни. Рецимо, мангупски смијешак Душка Вујошевића док рецитује стихове
- Џаба вам новци моји синовци ..-
алудирајући на тадашњу јалову спортску немоћ највећег противника.
Или они епски:
- Због жене свог кума је сишао с' ума, сасвим -
који указују како је мало за праву несрећу потребно.
Док сам студирао имао сам љубав у Новом Саду. Та викенд путовања возом до Новог Сада, клацкање и пресиједање у другу композицију, била су незаборавна. Гле чуда, и моја тадашња драга се звала Оливера, а живјела је у једном од студентских домова у Новом Саду, чувеном Исидор Бајић-у чини ми се:
- Друкчији би све имало смисао,
друкчије би живот дисао,
да сам знао да постојиш, Оливера –
Било је и његових стихова од којих смо се негативно јежили као клинци јер смо их бјесомучно понављали наступајући током средње школе локалној и Вокалној групи Арт. Сад их мало више цијеним.
- Живот је море, пучина црна, по којој тону, они што броде –
Било је и оних фудбалских које сам из прикрајка обожавао:
- Најважније њему било да постане лево крило ил' центарфор школско тима –
Па оних љетних, слободних, када смо само маштали да смувамо неку странкињу:
- На станици у Пули, под врелим сунцем љета .. -
И кад сам први пут улазио у приједорске кафиће петком увече, срцем дубоко у петама, заљубивши се у једну Мирелу и њене чаробне очи, тужно ми је на растанку цитирала Ђолета и стихове из Словенске:
- ил' смо само ту, због равнотеже међу звездама -
Док сам радио у банци, имали смо једну колегиницу у зрелим годинама за коју је наш главни шерет Миланче изјавио да је у непрекидном оброку, јер је врло често шушкала кесама, лупкала ладицама и гњечила нешто по устима. Сами стихови непоколебљиво су указивали на њу:
- Носи вруће леба кришке, фафароне, чварке фришке,
Зачас спрема шунке, рена и пихтије сваком
Хеј кад се само сетим, ал' се некад добро јело баш -
Кад човјек гледа снимке данашњег Новог Сада и поменутих улица, прије бих рекао да су стихови – неки нови инвеститори, силеџије ктитори, приличнији данашњици. Вјероватно је и Балашевићево срце било притиснуто оваквом нежељеном и иритантном стварношћу.
- У улици Јована Цвијића сад расту друга деца. Неки нови клинци .. –
И могло би се тако о Ђолетовој генијалности унедоглед. За многе његове стихове закачене су хиљаде и хиљаде успомена, слика, љубави и емоција.
Пјесме као Божа звани Пуб, Д мол, Рингишпил, Девојка са чардаш ногама, Опрости ми Катрин, Дивљи бадем, Не ломите ми багрење, Не волем, Ја нисам лузер, Хоћу једну малу гараву, Словенска, Само да рата не буде, Лепа протина кћи су истински евергрин хитови на нашим просторима и нема много људи који их не знају. Живјеће још дуго у кафанским весељима, тугама и ватрометима емоција.
Мајсторе, хвала ти. Чини се да тло на Балкану још увијек подрхтава након твог пребрзог, тихог, а опет громогласног одласка ..
Огуман
