Sjednem ja tako da malo odmorim, nazovem roditelje da vidim jesu li od penzije uspjeli kupiti hljeb ili su kupili samo pola hljeba. Jučerašnjeg, za životinje; u pola cijene. I to za par dana da traje..
Nazovem, kad ono začuh neko šuštanje, piskutanje, vanzemaljske zvukove dok neko nestvarnim, neljudskim glasom ne progovori: - Dobili ste glavnog, odlučili smo vam ispuniti jednu želju, samo recite šta želite.
Na to odgovorih da me razgovor sa predsjedavajućim ne interesuje i da meni on nema šta ispunjavati želje, osim možda jedne, a znam sigurno da tu neće ispuniti.
Glas mi odgovori: - Znamo mi za njega, spremamo dosta iznenađenja kad on dođe kod nas.
Aa, zagolica mi to maštu, koga li sam dobio onda, kaže da je glavni, mislim se. Da nije ko iz federacije ili republike srpske, ali i jest mi tamo biti glavni neka fora....
Rekoh ja glasu da ne želim nikakve usluge, vjerovatno ću ih morati debelo otplatiti na ovakav ili onakav način. Na to glas reče da on samo čini dobra i ispunjava želje i da ništa ne traži zauzvrat i da ništa ne želi sa sebe, već samo želi da pomogne ljudima.
I tu me onda nađe, shvatim da to da onda nikako ne može biti niko od političara iz moje zemlje, pa onda niko od direktora, pa u zadnje vrijeme i prijatelja i slično.
I onda se sjetim, Djed Mraz, pa se lupim po glavi, jer ljeto je, nema šta on sad ovdje da traži.
I dalje razmišljam, ništa da mi padne na pamet i uzviknuh: -O bože dragi.
Reci - reče glas.
Molim? – rekoh ja.
Reci, pogodio si ko sam. Hoćeš li reći želju ili da ja idem nekog drugog pitati?
I tu se ja prenuh, rekoh - imam želje evo.....
Želim da nam svima u zemlji bude bolje.
Žalim, ta usluga trenutno nije na raspolaganju za BiH - reče glas.
OK, želim onda da svih nekoliko miliona ljudi bude sretno i zadovoljno – može li to barem?
Žalim, ni ta usluga nije na raspolaganju za BiH – odgovori.
U redu, želim onda da svi mogu kupiti novo auto nakon godinu dana teškog rada.
Glas se nasmija i reče - Baš si otišao u krajnost, da iz sadašnjeg stanja gdje ljudi nikako ne mogu kupiti novo vozilo pređeš odmah u stanje da to možete uraditi nakon godinu dana rada. Pa to je nemoguće. Mogu ti dati da ljudi mog kupiti novo vozilo nakon 15 godina rada – opet dobih odgovor.
Mislim se ja nije ni to loše, puno je bolje ikad nego nikad, al mislim ja mogu ja bolje i ne zadovoljih se ovim.
Ne - rekoh - nije nam to dobro.
Možda, da imamo hrane u izobilju, da niko ne bude gladan?
Glas reče - ova usluga je već iskorištena i u primjeni je, samo je niste dobro i pravilno primijenili. Aha, ne znadoh - rekoh.
A šta mislite onda da smanjimo nezaposlenost, jel može to?
I to je neko prije tebe već tražio to smo završili, kaže glas. Pa kako- rekoh - ima toliko ljudi koje ne rade a žele raditi.
A da li ima ljudi koji (ne)rade više poslova i zarađuju i po nekoliko prosječnih plata - upita me glas. Pa ima – odgovorih - tu su političari, direktori, predsjednici, doktori i da ne nabrajam više. Eto vidiš - glas reče - i ta usluga je primijenjena, samo niste je rasporedili kako treba. Pa jest - rekoh sam sebi.
Već pomalo počinjem da se meškoljim, rekoh - pretpostavljam i da ste već aktivirali usluge brige o socijalno ugroženim, zdravstvenoj zaštiti za sve - je li tako?
Da, sve su te usluge već aktivirane i postoje - odgovori glas.
Pretpostavljam onda da je normalno da dobar dio ljudi kod nas umjesto da brine normalne brige, poput one na koji fakultet upisati dijete, koju marku auta kupiti, gdje otići na more a gdje na skijanje, u koji restoran jednom mjesečno odvesti porodicu, moraju voditi brigu šta će sutra pojesti, kao i to da neki ne da nemaju prazan frižider nego ga nemaju nikako, jer nemaju što u njega staviti – što će im onda, već pomalo drsko pitam.
Da, pravu si - reče glas, a ja se već obradovah da se glas slaže sa mnom, međutim on nastavi - i ta je usluga aktivirana. Ali nije dobro raspoređena - ironično se ubacih.
Glas mi odgovori - Da, tako je, dobar dio ljudi ima po desetak, možda i više frižidera, tako da proporcionalno tome, isto tako dobar dio ljudi ne može imati frižidere. Sve je to matematika – doda on.
Meni to više liči na protunarodnu odbranu i društvenu protuzaštitu, odnosno napadanje naroda i zaštitu pojedinca od društva- snađoh se da odgovorim.
Već počinjem polako da se nervozim i da gubim živce – kad me ono par razgovora međugradskih košta mjesečno 50 KM, mogu mislit koliko će me ova vanzemaljska komunikacija stajati.
Da skratimo – rekoh - evo želje: recite mi koje onda to imamo usluge za našu zemlju na raspolaganju i da još uvijek nisu u primjeni tako da ja sljedeći put kad se čujemo mogu odmah aktivirati i da ne trošim ovoliko impulse.
Tu, tu, tu, tu..............
