Oglodala me sećanja
do sutra
do ponovnog pisanja
ali ja ipak kažem da sam srećan
i bez eksplozivnih radosti
Inatim se
ne dam da me sagledaju
ostali i preostali brojevi iz memoara
Sutra
kada sunce dođe po svoje slike
u mojoj tami
neka ne zapazi bore na čelu oplođene
i kosu koja opada
Da mogu promeniti sve one dane
koji ispred sebe ispišu "bio" čim ih pogledam
samo bih više voleo
otvorenije i luđe oči boje mokrog peska
ništa drugo menjao ne bih
ni lipar pred kućom
ni mostove od kamena
ispod čijih tela reka ne protiče
još od onda kada sam otišao ovde
fotografije predela neka ostanu žute
i neka i dalje ćute ćutanja moja
ali ona
neka je volim više
otvorenije i luđe od svih klovnova i pajaca
veći smeševnik neka budem
i neka mi se smeju i oni koji to
nikada činili nisu pred svetom
i neka mi se smeju svi pijanci
i svi koji mogu čitati sa moga lica
neka se smeju do suza
do besa i do zvezda padalica.
A duša moja
duša?
Gde je ona?
Ta žena od emocija sazdana
što me budi svaki put
kada maštam više od snova
i zašto mi uvek sudi kada dajem sebe
korak po korak
ona zastane
i ne da prelazak preko lica
kamena,mahovina i ivica
A ja se gubim tada u sebi
tražim pomilovanje
vlastitog stranca kovanog od odraza
u talasima iskustva
Možda kao putokaz i duša teži
da savlada sve moje tuge
kao što sudbina čini od vajkada
i eto
kažem opet
mada bih radije da slažem
i istoriju
i sebe
i težim da ubedim vreme
da nisam kriv
što želim voleti više
otvorenije i luđe
A bila je....
Ni ime ne smem da joj odam
pokopaće me
ako ga pustim kroz poeziju
da gazi moje ruke nemilice
Kako ću da trajem
da zastajem
i da na sebe lajem
kao keruša iz sela
ako oslobodim ime
a bila je...
Drugačija je bila.
Razlikovala se po boji glasa
kada je pratila gitaru
nije umela da sluti
ni nesreće ni krahove
nije vodila ratove sa sobom sama
prilagođavala se mom zagrljaju
i čitala
dok su izletali orlovi iz neba
nenapisanu pesmu o nama
Ispijala je uvek
po jednu čašu za sebe
po jednu za sve nas
po dve za Boga
i šaptala je :
"ne postoji lepše biće od reke
koja odnosi nemire"
Ćutala je dok sam pisao pod svetlom petrolejke
i nije pitala šta činim
i zašto ličim na pesme
Razumela je jecaj svakog stiha pod vinogradom
i držala me za ruku uvek kad svemir pada
a ja nisam umeo da je volim više
bar ne tada.
Nisu me saslušali po rođenju
ona je čak i to znala
iako nisam govorio ništa
umela je da uzora misli
sa papira
da skida lica
i da prepozna sve osmehe u sebi
i sve ono šta rekao ne bih
nisam umeo
ni danas ne umem da kažem
šta je to prokop srca
da je ona sada ovde
uhvatila bi me za ruku i rekla :
"Ne boj se pesme,
pesma je lek za umetnika!"
I eto dok me briše svaka reč koju pišem
opet sam mlad
i uvek za stolom isto kažem
i stalno bih nešto da dodam
a dobro znam da je završeno još onda
kada je izašla iz pećine
sa bolnim grčem na licu.
Čekao sam je do svakog jutra
ona je i to znala
zato i nije došla.
Izgubila je put do mene
do vinograda
do belog mosta.
Verovao sam da će proći
kroz kestenove u parku
i ošinuti vetre o grane mudrosti
verovao sam
mada nisam smeo čekati dugo da mi se vrati
nežna koža razapeta pod rukama.
Sam u samoći
samotniji od samotnjaka
bojao sam se odškrinutih vrata kolibe
bojao sam se
da nisam dorastao za razgovore ćuteće
dok učim vino.
Gledam u lice
vidim letača nad planinom
par lovaca koji čekaju divljač
u rovovima pod hrastom.
Čemu,
čemu trošiti poslednje vreme
na paučinastom licu
zbog koga
celog veka pijem izmaglicu iz oka
protegnut između dve dileme
neću više ništa
ali pesma je jača od mene
i nastavlja me i boli kao detinjstvo.
Gubim priznajem gubim
isto osećam
želim samo da je ljubim
pod kišom
pod vinom
pod suzama
pod tajnom.
Nje nema.
Osećam jaku tremu
kao da će svakoga časa doći
i ostati do posle ponoći
da se slušamo ispred kamina.
Samo još nešto
da istresem iz dzepova zenica suvih
pomalo mutnih
pomalo ludih.
Preskakali smo šine na stanici
i brojali cvetove lana
vajali od porculana
kolevke za naše duše.
Kiša se kotrlja kroz vazduh
miriše
na opore bolne trenutke
u julu
prvog dana godine koja strada.
ŠTA SADA PESNIK
MOŽE DOK TONE
SEM DA ZAVRŠI PESMU
I POGLEDA U ČASOVNIK NA ZIDU
KOLIKO JE OTKUCALO OD ONDA
KADA SMO BILI VEČNI.
P.S.
Neću više da pišem poeziju
ona me kažnjava
ona te ponovo rađa
ona te kuje iznova
jače no kad si bila čista i mlada.
I zato neću,
neću više da pišem poeziju
samo ću i dalje voleti,
VOLEĆU VIŠE
OTVORENIJE I LUĐE
OČI BOJE MOKROG PESKA.
Eto toliko sam samo hteo da kažem.
Hvala.
