Теоријски безбjедносне појаве у основи разврстају се у двије групе: појаве стварања безбjедности и појаве разарања безбjедности[1], које се сагледавају кроз призму система безбjедности и појава угрожавања безбедности. Логиком да угрожавање условљава системско штићење безбједности, на првом кораку морамо анализирати укупна дешавања на простору бивше Југославије (СФРЈ) у протеклих 30-ак година. Супростављајући се наметању перцепције о „распаду“ Југославије Ковачевић је децидан: „Југославија је разбијена и то у крвавом рату“[2], на бази одлуке Сједињених Америчких Држава (САД) донесене још 1982. године[3]. Након дугогодишње дестабилизује југословенске заједнице финансијским путем, врхунац слиједи примјеном познатог Бушовог сецесионистичког закона (Тhe Foreign Operations Appropriation Law 101-513) из 1990. године, којим је обустављена финансијска помоћ Југославији[4]. „Сасвим је евидентно, да је овим мјерама америчка Влада потпалила фитиљ на Балкану. Три седмице послије изгласавања поменутог закона о санкцијама, 5-ог новембра 1990-те ЦИА је, у средствима информисања, објавила извјештај да ће се ‘Југославија дезинтегрисати уз грађански рат могуће већ наредне године’.”[5] Међутим, тек је директно оружано дјеловање током 1995. и 1999. године у потпуности „демаскирало“ стварне намјере и облике дјеловања Сједињених Држава и њених савезника. САД-е и савезници су на овим просторима дјелимично остварили сопствене хегемонистичке циљеве, међутим, криминалистика нас учи да тежину злочина примарно мјеримо према произведеним штетним посљедицама. Њихово оружано дјеловање манифестовало се у еквивалентно немјерљивим штетним посљедицама: највећим етничким чишћењем[6] у новијој историји, употребом монструозних средстава[7], масовним страдањима и разарањима, изазивањем тешких физичких и психичких обољења и поремећаја и ино.[8] Посљедице неоружаних дејстава су једнако страшне: успостављање „вазалних“[9] односа и протектората; успостављање економског ропства; уништавање привреда и финанцијских система; тешка национална, идеолошка, културна, образовна и етичка дезорјентација;[10] распрострањен еколошки криминалитет[11] и бројне друге тешке посљедице.
На сљедећој разини анализе, ради спознаје објективне истине, морамо уобзирити и чињеницу како су предње описана дешавања на простору СФРЈ само мањи сегмент укупних глобалних „пројеката“. Стратегију да се нападнута држава или народ прво дестабилизује дјеловањем јединственог политичко-финанцијско-обавјештајног апарата Британци су осмислили још почетком 19-ог вијека, а средином прошлог „братски“ подијелили са Англо-американцима.[12] Потом, највећи глобални генератор оружаних сукоба САД-е су током 1970-их битно редефинисале[13] безбједносну политику и геостратегије са циљем урушавања Варшавског пакта и испуњавања сопствених хегемонистичких циљева[14]. Управо овдје проналазимо извориште фамозног пројекта глобализације у свјетском поретку, заснованог на принципу детериторијализације[15]. За „демаскирање“ пројекта глобобализације довољно је мишљење америчког геополитичког стратега Бжежинског[16] о „праву и обавези“ САД-а да овладају човјечанством. По његовом мишљењу запосједање простора Евроазије[17] у суштини значи владавина Свијетом, док Ценоморски регион (укључивши и „традиоционални“ Балкан) дефинише као полазну тачку у овом освајачком походу.[18] Истражујући етиологију и феноменологију пројекта глобализације[19] уочено је како су бројни оружани сукоби у оквиру истог хегемонистичког плана реализовани према готово идентичном „сценарију“ у три корака:
- први, стварање „хаоса“ обједињеним политичким, финанцијским и обавјештајним дјеловањем; инструментализовање (финансирање, наоружавање, обука) паравојних и екстремистичких организација и њихово усмјеравање против владајућег државног апарата; изазивање оружаних „сукоба ниског интензитета“[20].
- други, техникама информационог ратовања[21] стварање претпоставки за укључивање у постојећи сукоб[22]; директна војна интервенција на страни паравојних организација и „рушење режима“; успостављање контроле над дијелом или цјелокупном државом; запосједање природних, привредних, финанцијских и инфраструктурних ресурса нападнуте државе.
- трећи, успостављање нове власти и друштвених односа; стварање „слабе државе“[23] подређене интересима агресора, а неспособне за стварање квалитетног система безбједности; стварање претпоставки за будуће изазивање сукоба на освојеној или сусједној територији.
Даљим слиједом анализе долазимо до злоупотребе међународног права током оваквих оружаних сукоба. Перципирајући како „многи теоретичари одбацују тврдњу да је међународно право доиста право јер не располаже потребним апаратом принуде[24]“, САД-е (тренутно највећа оружана сила) злоупотребљавају ово право у правцу остваривања сопствених хегемонистичких интереса. Ипак, треба апострофирати једну посебну околност кршења међународног права у виду „правосудног позоришта“. Након сваког ратног похода САД-е и савезници ad hoc организују међународни или национални суд[25] са задатком да „утврди“ како су на одређеном подручју заиста чињени злочини, а као „оправдање“ за извршено подстрекавање на рат, изазивање рата и/или агресију. Осим тога овакви судови треба да „превиде“ и чињенице о употреби забрањених средстава (осиромашени уранијум, графитне и касетне бомбе), затим кориштење терористичких метода[26], учествовање САД-а и савезника у најтежим злочинима и ино. Оваквим стварањем лажних „правних извора“ обезбјеђују пресумпцију невиности стварним прекршиоцима међународног права и претпоставке за касније прекрајање историје.
У анализи постојећег система безбједности БиХ, прво се морамо вратити на систем какав „баштинимо“ из бивше СФРЈ. Некадашња држава је безбједност развијала на практичном, научном и теоријском нивоу. Квалитет тог система можда најбоље осликава чињеница да је више деценија успјешно штитио државу и друштвено уређење од разноврсних тешких облика спољних и унутрашњих угрожавања, само дијелом предње описаних. Са друге стране актуелни систем безбједности БиХ можемо оквалификовати као систем карактеристичан за „слабе државе; а створен према преднје представљеном сценарију. Овакав систем је развијен у довољној мјери да штити интересе хегемона, међутим, недовољан да на унутрашњем плану испуни основне функције: безбједност, јавна добра и владавину права. У Б-Х случају поратни протекторат дјеловао је двосмјерно: прво, наше претходне безбједносне доктрине и праксу „прогласио“ је недемократским и оспоравао је њихову примјену; друго, најквалитетније кадрове је удаљио из праксе. У данашњем тренутку тешко је створити „рецепт“ по ком ће ово друштво развијати систем безбједности, међутим, у сваком случају треба умањити утицај држава и организација[27] какве су нас довеле до оваквог хаотичног стања ради испуњења сопствених хегемонистичких циљева. Идејна рјешења, искуства и помоћ треба црпити примарно од ЕУ и појединих држава чланица ове организације, али и од држава попут Русије која је успјела одбранити се од хегемонистичких напада креатора глобализације, нормално уз изналажење властитог идентитета и стварање адекватне праксе и доктрина.
[1] безбjедносно-конструктивне и безбjедносно-деструктивне појаве, даље Ристић, стр. 1
[2] опширније у Брацо Ковачевић и сарадници, Конфликти, зборник радова, Европски дефендологија центар, Бања Лука, 2012.,
[3] Директива бр. 54 Савјета за националну безбједност и Директива НСДД бр. 133 из 1984.г. под назовом „Политика САД према Југославији“
[4] у посебном одјељку је експлицитно наглашено да се из финансијске блокаде изузимају демократске партије, покрети и организације које промовишу „људска права и хуманитарне активности“.
[5] Трамошљанин, Боро, Узроци националних сукова у другој Југославији, Европски дефендологија центар, Бања Лука, 2011. стр.130
[6] група грађана из Чикага, под називом „Крајинске жртве геноцида“, тужила је суду у Илиноису компанију Л-3 Комуникејшнс јер је МПРИ (данас дио холдинга Л-3) обучавао и опремао хрватске снаге, као и учествовао у планирању и провођењу акције „Олуја“ из 1995.г., па тиме учествовао и у спровођењу геноцида. Недавно је објављено како се суд државе Илиноис огласио надлежним, чиме су створене претпоставке за суђење.
[7] мисли се на употребу пројектила са осиромашеним уранијумом, графитних и касетних бомби, те других забрањених средстава, каква изазивају немјерљиве посљедице по људе и животну средину, шире: Пантелић, М., Голубовић, Д., Утицај осиромашеног уранијума на здравље становништва и човјекову околину, http://www.tfc.kg.ac.rs/
[8] опширније: Радовић, Бора, Југословенски ратови 1991-1999 и неке од њихових друштвених последица, у Тортура у рату, посљедице и рехабилитација, зборник радова, http://www.ian.org.rs
[9] Бжежински геостратегију САД-а заснива на постулатима Римског Царства: „основна три императива империјалне геостратегије су спречавати завјере и сачувати безбједносну зависност међу вазалима, одржавати зависне територије покорним и заштићеним и пазити да се варвари не удруже.“, даље Бжежински, стр. 41-42.
[10] Куљић, Теодор, Измишљање прошлости на западном Балкану, http://www.kczr.org
[11] шире о појму еколлошки криминалитет: Бошковић М., Бошковић А,. Еколошки криминалитет, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010. стр. 48. Према стратегијама САД нуклеарни отпад “одлаже” се код “пријатељских” земаља економским и политичким средствима или кроз оружане сукобе на начин да се оваква средства стављају у муницију намијењену “непријатељу”, шире: Ендал 2008.б, Све чешће може се чути квалификација како су САД у предње наведеним сукобима водиле „нуклеарне ратове ниског интензитета“.
[12] даље Ендал 2008.а., стр. 13. Британска тајна служба СИС (Secret Intelligence Service) је током II св. рата директно обучавала америчке кадрове који су касније формирали Средишњу обавјештајну службу – ЦИА (Central Intelligence Agency) (стр. 108. Овдје је потребно посебно истаћи како је британско-америчка склоност ка преварним договорима/уговорима, непоштивању или кршењу договореног, нуђењу крајње неприхватљивих споразума и слично аморално понашање, а све на бази пријетње или примјене бруталног насиља, у ствари дио њихове стратегије.
[13] овдје је видљиво супростављање тезама о револуционарној промјени како се то често дефинише у стручној литератури [(Револуција у војним пословима – РМА, „Маршалов план“ - твррац Ендрју Маршал ( Andrew Marshall) звани Једи (Yoda)]. Уобзиривши 200-годишње континуирано британско-америчко настојање за успостављањем глобалне хегемоније долазимо до оцјене како је у питању само усавршавање претходних стратегија, прилагођено тадашњим техничко-технолошким, општедруштвеним и интересним условима. Шире: Ендал, Вилијам Стољеће рата II, Тајни геополитички план америчке Владе, Детекта, Загреб, 2008.б.
[14] да би дефинисали хегемонију као основу и средство успостављања свјетског поретка морамо уобзирити једну специфичну научну дисциплину „о сучељавању цивилизација“ – Геополитику: Дугин, Александар, Основи геополитике, књига 2, Екопрес, Зрењанин, 2004, стр. 181. Британски геополитичар Петер Тејлор (Peter J. Taylor) истиче како је без појма хегемоније немогуће анализирати свјетски поредак: Taylor, P. J. Political Geography, Longman Scientific & Technical, 1993., Essex. Амерички географ и геополитичар Соул Кохен (Saul Bernard Cohen) дијалектички анализира свјетски поредак кроз призму система у којима владају ред или неред, односно равнотежа или неравнотежа: Cohen, S. B. Geography and Politics in a World Divided, Random House ,New York, 1963., p. 56-87.
[15] за разумјевање принципа детериторијализације потребно је објаснити претходни процес територијализације, започет Вестфалским споразумом из 1648.г. као претпоставком стварања националних држава на постулатима поштивања територијалне суверености. На поштивању принципа територијализације засновано је и међународно право, тако да детериторијализација/глобализација у основи представљају кршење овог права. Вестфалски споразум је карактеристичан и по признању самосталности Протестантске цркве у односу на Ватикан. Извор: Фридрих Хегел ( Georg Wilhelm Friedrich Hegel ), Филозофија повјести, Kултура, Загреб, 1951, стр. 391. Говорећи о узроцима и резултатима тридесетогодишњег рата Хегел посебно наглашава како су протестанти у крви утврдили темеље Енглеске, Холандије и Њемачке (каснијих највећих колонизатора и хегемона). Интересантно, за славенске народе Хегел истиче како је њихова ратарска орјентација, заснована на односу слуга – господар, довела до много касније спознаје „субјективне самосвјести“ као идеје водиље у стварању националне државе тог доба ( стр. 379 ). Национални и вјерски аспекти Вестфалског споразума су од изразитог значаја за касније стварање свјетског поретка.
[16] Збигњев Бжежински (Zbigniew Kazimierz Brzeziński), Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 2001. стр. 41-42
[17] „Еуроазија је назив за велику копнену земљану масу на којој се налазе континенти Еуропа и Азија. Географски, Еуроазија се може сматрати за континент. Израз Еуразија је највише у употреби у Русији почевши од времена Совјетског савеза, јер се Русија не сматра ни посве европском, а ни азијском земљом.”, Интернет: http://sh.wikipedia.org/wiki/Eurazija,
[18] Јефтић, Невенка, Геополитика Црноморског региона, часопис Међународни проблеми бр. 2-3, Београд, 2007., стр.308-321
[19] аутор тренутно врши истраживање на тему „Методе и средства успостављања глобалне хегемоније“ које обухвата 200-годишње британско-америчко настојање да овладају човјечанством. У том периоду ове државе реализовале су десетине глобалних или локалних оружаних сукоба каквима су обезбјеђивали сопствене хегемонистичке циљеве. Индикативно је да су у свим случајевима каснијим „прекрајањем историје“ успјеле себе представити као „спаситеље човјечанства“ од сопствених креатура попут: Хитлера, Садама, бин Ладена и бројних других заблудника.
[20] „сукоб ниског интензитета“ Пентагон је у Правилу ФМ 100-20 из 1976.г. дефинисао у оквиру примјене нешто шире стратегије ФИД операција (Foreign Internal Defence) или “Унутрашње одбране пријатељске земље“, извор: Комарчевић,М., Пејановић, Љ., Живојиновић М.: Технологија примјене ФИД - операција у процесу разбијања Југославије, http://kpolisa.com
[21] шире о појму информационог ратовања: Вулетић, Дејан, Информационо ратовање, http://www.itvestak.org.rs
[22] постоји одређена дијалектика у стварању „изговора“ за војну интервенцију: од спречавања „агресије“ на суверену земљу у Кувајту, преко спречавања „хуманитарне катастрофе“ у земљама бивше Југославије, „штићења човјечанства“ од тероризма и биотероризма као у Авганистану и Ираку, па до „штићења демократије“ у тзв. Арапском прољећу.
[23] опширније о систему безбједности „слабих држава“ даље Кековић, стр. 166
[24] Лукић, Радомир, Увод у право, XII измијењено издање, Службени лист СРЈ, Београд, 1993. стр. 345
[25] често се намеће назив „трибунал“ како би мистификовали или прикрили стварни карактер
[26] шире о терористичким методама: Шикман, М., Тероризам, Факултет за безбједноsт и заштиту, Бања Лука, 2009. стр. 205. Бројне су оптужбе да ЦИА у односу на међународни тероризам користи тактику „истицања лажних застава“ ( средњевјековна војна варка) према којој инструментализује маргиналне терористичке групе за извршење тешких терористичких напада, а да починиоци и нису свјесни како им је ЦИА „налогодавац“. Ово се посебно односи на напад од 11.септембра, гдје велики број стручњака тврди како починиоци нису имали довољан организациони, технолошки и персонални капацитет за такав подухват, даље Ендал 2008.б, стр 129. У контексту оваквих стратегија треба истраживати случајеве: Маркале, Сребреница, Рачак и друге тешке злочине, а криминалистика садржи довољно капацитета за откривање објективне истине.
[27] мисли се на САД, Велику Британију, НАТО, интересне групе попут Билдерберг групе и сл.
