Kada sam počela da sarađujem sa Danom Karić moj način rada i sam život dobio je sasvim novu dimenziju radosti koju samo ona zna da unese u ljudskо srcе. Jedinstvena, originalna, odgovorna, kreativna, multitalentovana, puna razumevanja za druge, humana, potpuno iskrena, prirodna i vesela Danica Dana Karić. Ona slika, piše, komponuje, peva, voli, isceljuje, ona je puna ideja, inspiriše, uči, edukuje, organizuje, nesebično deli svoja znanja sa svima koji žele više da znaju. Ona je mama jednog divnog veselog dečaka Petra sa kojim svakodnevno stvara nove čarolije. Sa Danom danas o roditeljstvu, majčinstvu, odgajanju dece, strahovima, slobodi, ljubavi i življenju u trenutku “sada”.
Jedina si majka koju sam upoznala a koja se porodila sa osmehom na licu, osećajući neopisivu radost zbog donošenja na svet života. Sam porođaj je fizički bolan proces, ne osećati bol je potpuno neverovatno. Kako si se pripremala za porođaj I kako si uspela da porođaj učiniš tako lepimi i prijatnim?
Iskreno, to je neobično ali moguće. Kada sam čula o nečemu šta se zove “orgasmic birth” ili orgazmičan porođaj, bila sam fascinirana. Počela sam odmah da istražujem, da čitam o tome, da gledam dokumentarne filmove. Želela sam da vidim šta je to u stvari, da li je moguće da bola tokom porođaja nema i da je stvarno porođaj nešto lepo, a da sam proces porođaja stimuliše deo mozga koji se stimuliše i kada se vodi ljubav, znači nešto što je divno ustvari, divota jedna. Tako smo moj suprug i ja krenuli da istražujemo, sa verovanjem da je sve to izvodljivo. Shvatila sam da je bezbolan porođaj moguć, da ima dosta žena koje su imale prijatno iskustvo na porođaju i želela sam da doživim takvo iskustvo, porođaj koji je lep, koji je prirodan, i koji će na najradosniji način da dovede našeg sina na ovaj svet. Nisam želela da se naš sin rodi u nekoj drami, panici , strahu nego da se rodi u trenutku u kojem mu majka stvarno peva i pokazuje ljubav i radost i stvarno je bilo tako. Nekako je neverovatno, ali ljudi koji su bili sa mnom na porođaju znaju da je to zaista bilo tako. Babica je rekla posle porođaja: “Ja u životu, a 25 godina radim, nikada nisam videla da se žena porađa i peva svom detetu”. Pažljivo sam se pripremala psihički, morala sam da ignorišem dosta ljudi, dosta saveta i dosta sadržaja o porođaju da bih mogla sebe da pripremim za to šta sam ja želela, jer mnogi ljudi prosto ne mogu da veruju u to i govorili su mi “Dobro, videćeš ti, videćeš ” a ja sam im odgovarala : “Ne govorite mi ništa, hvala, neću da vidim, ja hoću da pokušam šta ja želim, ako Bog da biće tako.” I zaista je tako bilo, pre porođaja primenjivala sam tehnike disanja, opuštanja, meditacije. Ništa preterano, opet kažem, ali tog jutra sam pustila na telefonu i slušala meditaciju koja meni prija, i sa njom sam prošla kroz kontrakcije. Posle kada je porođaj došao, to je bilo najlepše nešto. To je bio jedan tako opuštajući osećaj, tako da mi je baš prijao… Daj Bože, da bude samo još bolje sledeći put.
Kada si došla kući sa Petrom da li si kao svaka mama ponela iz porodilišta i neke strahove, dileme, nesigurnosti? Koliko tada znače saveti i koji je najbolji savet koji si dobila?
Kada sam se porodila osećala sam se radosno, i to je trajalo oko mesec dana. Sam čin prirodnog porođaja bez epidurala je meni doneo to šta sam iščekivala i želela, a to je jedan divan osećaj snage i moći koji nam je Bog dao. Bila sam bukvalno na sedmom nebu, mogla sam sve, nisam se bojala, nisam strahovala, jer sam znala kad sam mogla da ga rodim znači mogu da ga čuvam. Međutim kasnije, kada se ti hormoni malo promene, onda dođu i strahovi i to je normalno za svaku majku. Sasvim je u redu da malo brineš, kao svaki roditelj kad beba spava gledamo da li diše i to je prirodno. Ja sam imala pomoć oko bebe, imala sam bake, naravno one su mi pomogle i bez njih definitivno ne bih mogla. Ali videla sam da što više uradiš sam rasterećenija si i možeš sve. Mislim da što manje pomoći oko bebe ima jedna majka u smislu da se oko bebe što više sama angažuje, da slobodno uči i razvija svoje veštine, samopouzdanje postaje veće, baš kao i njena samostalnost.
Kako pratiš Petrovu radoznalost, da li i sama budiš svoju radoznalost kroz njegovo odgajanje? Čemu ga učiš a čemu on uči tebe?
Petar je radoznao kao svako dete njegovog uzrasta, on ima sada dve godine i zaista to su najslađe godine, takođe, mislim da je svaka godina koja dolazi sve lepša i lepša. Ja sam inače vrlo radoznala, mnogo volim decu, volim da budem i sama kao dete ako mogu što duže, da što više učim, i da to znanje pokazujem svom detetu, jer deca uče od nas. Čvrsto verujem da je dete koje rodimo božje dete a ne isključivo naše, mi ga rodimo ali dete ima svoju ličnost, i već od malih nogu jasno pokazuje svoju volju, svoje želje, na nama roditeljima je da ga podstičemo i podržimo u razvoju i rastu. Da se potrudimo koliko možemo, da ne preusmeravamo previše detovo napredovanje ka svojim željama i očekivanjima, zato što dete jeste opet kažem jedinstveno ljudsko biće koje treba da se osamostaljuje uz našu podršku, ali da se ta podrška pruži u vidu rasterećenja a ne strogim nametanjem. Vođena time, ja se trudim da Petru što više dozvoljavam da on sam istražuje, da se on igra kako on želi. Petar je senzibilno dete, rado sluša, divan je, energičan, pravi je dečkić, i juri i žuri, i skače i padne i slobodan je da pokušava, da isprobava šta je za njega najprijatnije u nekim situacijama i aktivnostima. Trudim se da mu budem podrška kada mu je potrebno a kada neke stvari može da uradi sam tada mu ne namećem svoju pomoć i podršku. Dešava se, moramo priznati, i to često da mi roditelji namećemo deci pomoć kada im ona nije potrebna, a takva ponašanja dovode do prezaštićenosti koja sputava razvoj njihove samostalnosti. Iskreno verujem da decu treba pustiti da sve šta mogu sami otkriju, shvate i nauče. Isto tako kada na primer uče da hodaju, treba malo i da padnu, i da sami ustanu kada se to desi, i sasvim je u redu da dete nekada i malo plače jer dete treba da upoznaje i obogaćuje svoja osećanja, da kroz razvoj jača. Ja volim kada deca spontano uče, i trudim se da moje dete što manje namenski učim novim veštinama, a ja od njega učim da živim zajedno sa njim u sadašnjem trenutku. Biti u sadašnjem trenutku je deci lakše nego nama, za njih je to prirodno, a kada mi naučimo to sa njima shvatamo da je to nešto najdivnije i najbezbrižnije. Za sebe mogu da kažem da sam zaista srećna majka, i trudim se da takva i ostanem a dete to oseća i samo postaje srećno. Naravno kada je reč o učenju, dete treba da nauči osnovne stvari, da je pristojan, da je kulturan, da bude fin prema ljudima, ali opet kažem deca uče ono šta vide od nas, tako da mi moramo biti sve što želimo da naše dete bude. Da bi to postigli decu ne treba učiti na silu, izbegavati komplikovanost i jednostavno lagano i s ljubavlju podržati dete, i pokazati mu ljubav kroz podršku. Ljubav iznad svega je najbitnija za dete, to je moja deviza, znači samo ljubav, a kroz dobijanje iskrene ljubavi dete oseća da mu želimo najbolje, i da mu dozvoljavamo da uživa u svojoj slobodi.
U jednoj od svojih emisija si rekla da dozvoljavaš Petru da padne, da ustane, da krene dalje, kako po tebi roditelji najlakše mogu da izbegnu tu zamku prezaštićenosti deteta koju si već spomenula?
Nije uopšte lako roditeljima da decu puste da padnu, da plaču, da se povrede. Roditelji imaju jaku potrebu da decu štite a tada su napeti, razmišljaju stalno o tome kako detetu da obezbede što bolje uslove za igranje , za razvoj motorike i uopšte kompletan razvoj. Ja sam zaista od kada sam postala mama bila spokojna i opuštena i jesam i danas takva. Kada je Petar počeo da istražuje svet oko sebe i u sebi, kada je počeo tek da diže glavu, prednji deo tela, da ustaje, pa kasnije da hoda, dozvoljavala sam mu samostalnost. Nisam pomerala nameštaj u kući, a znamo da svi roditelji kada dete uči da hoda strahuju od stolova, njihovih ivica. Dešavalo se da mene moja majka upozorava da pomerim sto, da se ne bi slučajno detetu smetao, ali ja sam podsticala Petra da se navikava na svoju okolinu, da uči gde se šta nalazi, gde može da se igra a gde ne. Najbolji način da dete uči je da samostalno upoznaje granice. Kada malo padne na primer, on će znati da tu ne ide dok ne bude siguran da može, ako se udari malo, znaće da izbegava mesto na kojem je naišao na prepreku. Detetu trebamo da verujemo, jer kada mu mi verujemo ono veruje sebi, ako veruje sebi osposobljavamo ga da uči iz svog iskustva. Ja kao majka mogu da mu kažem milion puta “Nemoj to Petre udarićeš se”, ali on ako ne uradi to šta je naumio i ne oseti sam prepreku zbog koje dođe do onog šta ja zovem “mali bup” ili mali pad, on će koristiti svaku priliku da nastavi da pokušava i pokušava ono šta mu zabranjujem, a ovako malo padne, i lakše nauči. Sam shvati “aha, boleće me guza” i ne radi to više. Takođe verujem da deca koja uče iz iskustva postaju jača, i ako padnu nekada nije strašno, deca razvijaju motoriku, i jačaju svoje mišiće, baš kao i kod nas starijih, ako vežbate vi ste sve jači i jači i jači. Tako i kod dece, njihovo telo jača prilikom svakog pokušaja dok hodaju niz stepenice, a ako decu nosimo da se ne bi mučila da hodaju na stepenicama mi ih prezaštićujemo. Jako je važno da ih pustimo. Ili kada hodaju na ravnoj podlozi, dešava se da padnu, i dete treba da nauči kako da padne, kako da se zaštiti prilikom pada. Ima dosta dece koja ne znaju kako da padnu, ne znaju da treba ruke da podignu samo zato što uvek ih je neko uhvatio i nije im dozvolio da reaguju refleksno ili instiktivno kako bi se sami zaštitili, a dete prirodno ume da se zaštiti, da podigne rukice, da se zaustavi, da se okrene, da sedne na guzu kada oseti da će pasti. Ja sam Petru dozvoljavala da padne čak i u onim situacijama kada je meni bilo “malo uh”, gledam ga pa se malo zabrinem ali u sekundi on se okrene, ja vidim njemu nije ništa, padne, podigne se i nastavi dalje. Ali ja u tim situacijama nisam reagovala burno, nisam govorila “jao” nego sam samo bila tu, a on me pogleda vidi da sam ja smirena i on odreaguje smireno. Naravno ako je nešto opasno svaki roditelj zna da bude obazriviji ali ima i situacija da ono šta mi mislimo da je opasno za njih stvarno nije rizično i vrlo retko se dogodi da se deca ozbiljno povrede. Ja verujem u Boga, sigurna sam da on decu čuva, da smo mi tu da prepoznajemo potrebe dece, da njihov razvoj pažljivo pratimo, i da im dozvoljavamo da se osamostaljuju i da razvijaju svoje životne veštine.
Koliko je važno po tebi usklađivanje vaspitnih stavova između roditelja?
Ja mislim da je to neophodno iskreno, ako roditelji nisu usklađeni oni različitim vaspitnim stilovima koje nude detetu mogu da ga zbune i izazovu konfuziju u njegovom psihofizičkom razvoju. Pored toga što je jedan roditelj uvek više prisutan i više aktivan u vaspitanju do konfuzije ne mora da dođe. Sasvim je prirodno da jedan roditelj bude dominantan, uglavnom je to majka ali ako su otac i majka usaglašeni neće biti značajnih problema u procesu vaspitavanja jer opet naglašavam dete uči od roditelja ono šta vidi to i primenjuje samo. Kad se roditelji slažu mnogo će lakše biti detetu da prihvati neke novine i da prihvati nova znanja, gradi vredonosni sistem, pravi razliku između dobrog i lošeg. Ja i moj suprug Nikola se zaista trudimo da se uskladimo a i prirodno nam je to uklapanje, nas dvoje imamo ista verenja, isto volimo i idetično mislimo kada je reč o deci tako da mi potpuno spontano i prirodno učestvjemo u vaspitavanju. Mislim da je mnogo važan sklad između oba roditelja koji jeste jedna od osnova za razvoj dece. Pošto smo naveli primer za to kada dete padne, na primer kada bi Petar pao a ja bila uznemirena pokazivala zabrinutost, pritrčavala detetu, uzimala ga a ako bi Nikola bio smiren i opušten dete ne bi znalo šta da radi, kako da reaguje, a ovako, kada se desi da se Petar padne pogleda nas, mi smo oboje opušteni, dete stiče jednu sliku i jasan doživljaj o tome da nije ništa strašno, ustane i nastavi dalje. Verujem da sklad pomaže kako u odgajanju dece tako i u samom partnerskom odnosu jer pruža kvalitet, stabilnost i jasnoću.
Kada se slušaju saveti baka i deka?
Iskreno saveti baka treba da se slušaju ali svaki roditelj mora da vaspitava dete onako kako misli i oseća da treba. Kada kažem da saveti baka treba da se slušaju to ne mora da znači da će roditelji primenjivati metode koje su identične ili slične onim koje su primenjivale naše majke ili očevi ali ja dosta toga primenim baš iz sadržaja saveta koje dobijam. Kada mi treba savet uvek ga tražim ali isto tako dosta toga i ne primenim iz sadržaja saveta jer jednostavno drugačije je vreme, način života, razmišljanja, naše dete je drugačije i ne slažemo se sa nekim stvarima, ne možemo da ih uklopimo u sadašnji trenutak, i ne trebamo da ih uklapamo po svaku cenu. Svaki roditelj treba samostalno da odluči šta će usvojiti od saveta a šta ne i na koji način će vaspitavati svoje dete ali naravno kada nešto ne znamo trebamo da pitamo. Ja uvek pitam prvo naše majke, nekada pitam sestre, jer saveti ne moraju i ne trebaju da nam daju gotova rešenja ali nam pomognu da proširimo vidike i inspirišu nas da osmislimo kako ćemo nešto najbolje uraditi. Treba sve saslušati i svaki savet oplemenjuje naše znanje i nadograđuje ga ali ne treba svaki savet poslušati jer i mi roditelji baš kao i deca trebamo da razvijamo vlastitu samostalnost i da napredujemo.
Šta bi ti dala kao dva osnovna saveta roditeljima i ljudima koji će postati roditelji ?
Prvenstveno je važno da roditelji veruju sebi, da veruju u svoje sposobnosti da veruju da mogu i da će Bog da im pomogne da pruže najbolje svojoj deci, a sve će im biti lakše ako žive u sadašnjem trenutku. To je već drugi savet. Znači ako ostanemo u sadašnjem trenutku mnogo je sve lakše sa decom, zato što najveći problem imamo kada strahujemo za budućnost ili kada iz smo pod teretom događaja iz prošlosti pa onda puno brinemo . Tako da mi trebamo da živimo u sadašnjem trenutku jer deca žive u sadašnjem trenutku. Sadašnjost eliminiše napetost i samnjuje starhove i one slutnje kada se pitamo “šta ako se desi ovo ili ono ” a ako se stalno tako nešto pitamo, onda strahujemo, i ako se tako mi ponašamo i dete će naučiti da se plaši i onda će i ono početi da odrasta uplašeno, i neslobodno. Zbog toga je korisno da se mi kao roditelji prvenstveno osećamo smireno, da imamo dovoljno samopouzdanja da bi dete i samo bilo slobodno, spontano, dovoljno smelo da istražuje, upoznaje, veruje u sebe, prihvata… Znači dragi roditelji samo verujte sebi, verujte svojoj intuiciji svom srcu naravno a ako vam trebaju saveti uvek ih potražite jer oni jesu korisni, lepo je da znamo više, da učimo iz različitih izvora, da čitamo knjige, da se pitamo roditelje, bake, deke, da razgovaramo sa tetkama, lekarima, pedagozima, da čujemo šta misle ljudi kojima verujemo, koji za nas predstavljaju autoritet i da uporedo dok kontinuirano napredujemo i učimo živimo u sadašnjem trenutku jer zaista kada smo mi u sadašnjem trenutku i kada smo svesni toga kada nemamo brigu vezanu za budućnost onda možemo detetu da omogućimo da se oseća bezbrižno, da uživa sa nama i mi sa njim i to je nešto najlepše u životu.
