Piše: Slobodan Martinović
Minimalac
Minimalac u veštačkoj ekonomiji je samo prost zbir cena komunalija, životnih namirnica, odeće, obuće potrebnih za goli život na mesečnom nivou. On se zove socijlani. Niko sa preciznošću ne može da ustanovi koliki je zarađeni minimalac, u jednačini prihoda i rashoda. On se zove ekonomski. Država, u predstavi sa sindikatima, sve to prikazuje građanima, u procentima bez podataka stvarnog prihoda i rashoda.
Da li naša ekonomija može da isplati predviđenu minimalnu zaradu? To niko ne zna. Presipanjem iz šupljeg u prazno, sve se kamuflira. Realno bi trebalo da postoje dve minimalne cene rada, jedna u državnoj upravi a druga u privatnom sektoru. Državna uprava je u povlašćenom položaju, ima moć nad finansijama i može bez kontrole da troši novac svih nas. Nasuprot njoj, privatni sektor u Srbiji je u stalnom testiranju sopstvenih kapaciteta, jer nemamo tačne indikatore uspešnosti.
Disbalans pokriva politika.
Kada se u sve uplete korupcija na svim nivoima, onda je priča o minimalcu čista statistika koja služi da bi se javnost zamajavala. Procenat više manje nebitno.
Dok čekamo minimalac i neku ozbiljniju sindikalnu rekaciju, dotle ovi što drže državni novac nemilice ga troše na projekte koji će u budućnosti biti propali spomenici jednog zaludnog vremena u svakom pogledu.
