U subotu sam, navecer, kao i mnogi drugi, gledala film o kojem se tako mnogo i tako različito govori. Spremila sam sebi grickalice i čašu vina, za uz film. Nisam takla ni jedno ni drugo. Nisam čak zapalila ni cigaru. Ništa. Dva sata sam nepomično gledala u ekran.
Ja sam ona osoba koja plače uz filmove, serije, knjige i malo kvalitetnije napravljene reklame. Uz ovaj film nisam plakala.
Noć između subote i nedelje bila mi je duga, isprekidanog sna i u potrebi da se sklupčam i sakrijem duboko ispod pokrivača i nikada više odatle da ne izađem. U polusnu, bila sam zahvalna što je noć i što je tiho i pusto, bez ljudi. Samo bez ljudi.
Nedelja je trebala biti obična, lenja nedelja. Nije bila. Umesto laganih filmova gledala sam Dnevnik Dijane Budisavljevic. Kad sam već u temi. Nisam plakala.
Onda sam pogledala i film Quo vadis, Aida. Ni uz njega nisam plakala.
O čemu govore ovi filmovi? Govore o zlu. Neskrivenom i nedvosmislenom zlu. Ne o nečemu što su učinili ovi onima zarad neke strašne ideologije, nego o zlim ljudima koji su zarad zadovoljenja svoje lične psihopatologije mučili i ubijali druge ljude. Nema tu nikakve ideje i nikakvog većeg cilja, ma kako pogrešnog, samo čisto zlo koje je samo sebi i svrha i cilj.
Ni jedan od dva obrađena događaja nisu mi nepoznati. Ipak dozvoliti da te toliko zlo preplavi, ne bežati mu nego se s njim suočiti, potpuno je drugačije od pukog znanja nekih podataka. Kao da sam ušla u memorijalni centar i ugledala i osetile tužne duhove koji tu žive. Kao da posežem da nekom obrišem suze a ne mogu da ga dohvatim.
Već dva dana čitam komentare na oba filma, komentare ’’običnog’’ sveta i komentare ’’učenih’’ ljudi. Moj utisak, od obe vrste komentara, je da mi svi zajedno, opet mrcvarimo i ubijamo već jednom mučene i ubijene. Imam potrebu da ih branim, i one žrtve s početka prošlog veka i one s kraja istog. Imam takvu silnu potrebu da se isprečim ispred njih i viknem ’’ne dam’’.
Čitam i da treba deca da gledaju ove filmove, ’’da znaju’’. Pitam se šta da znaju?! Bilo bi lepo i vrlina da svi pogledamo, da pročitamo, da znamo da se ne bi zaboravilo, da se ne bi više nikad ponovilo. Međutim, plašim se da se ovo ’’da znaju’’ ne odnosi na to. Plašim se da se to odnosi na to da treba da znaju ko im je neprijatelj. Treba deca da znaju koga da mrze. To su poruke u komentarima naroda ovdašnjih. Kako je moguće, stalno se pitam, da na zemlji tako natopljenoj krvlju, i dalje žive ljudi krvi žedni?! Odakle tolika monstruoznost i čemu?!
Pita Dara, u filmu, kako znaju ko je ko kad smo svi isti. Aman, svi smo isti! Kaže jedna gospođa, preživelo Dijanino dete, u Dnevniku Dijane Budisavljević, ubijaju te i muče zarad neke religije koju nisi tražio niti znaš šta je, zato si ti zaslužio da umreš a onaj drugi da živi. Čekam da mi neko ovo objasni pa da poverujem da je u redu, moj um dotle ne doseže.
Da li su Dara i Aida propagandni materijal? Ako si krvožedni nacionalista što mrzi sebe do podne a svet od podne, ili političar skupljač poena na niskim strastima, svakako da jesu. Ako si ljudsko biće s trunkom empatije, to su umetnički prikazi čistog odnosno najprljavijeg zla koje se može zamisliti a koje se zaista dogodilo. Opomena su i spomenik. I nisam plakala gledajući ih jer neke stvari nadilaze suze, neke stvari vas samo zalede, u prostoru, u mislima, u vremenu. Toliko su strašne.
Da li su Dara i Aida filmovi koji zaslužuju Oskara? Pa, hajde da, mi, filmski kritičari, lišeni subjektivizma, kompetentni i visoko obrazovani, o tome raspravljamo?!
Na kraju, ili je to ipak početak i suština svega, u mom svetu ipak pobedila je ljubav. Otišao je Đorđe Balašević i svi zajedno, i prvi i drugi i treći, plačemo za njim, u neverici, duboko potreseni, kao da je otišao neko naš. Opevao nam je i sreće i tuge i buntove i poniznosti, bolje nego što bismo i sami umeli. I zašto plačemo za njim? Plačemo zato što je simbol zajedništva i ljubavi. A to je jače od svakog zla. I neka sam utopista.
’’Kad padnu snegovi i duvaju hladni vetrovi, usamljeni vuk umire, ali čopor preživi’’ – George R.R. Martin
