Idem na Savu,potreban mi je taj mir.Ovih dana su overili sa vestima zbog kojih možeš samo da opsuješ sve političare redom,i da se udaljiš od agresivnih diskusija.Kao iznenađeni smo a već deceniju i više "bezolovni" nam serviraju škorpije za poneti sa silikonskim prelivima od izdrkanih parcijalnih rešenja o napredovanju.Jeftini rezovi za užeglu masu,zamajavanje nezaposlenih i sniženje patika od 100%.Da poboljšaš situaciju dovoljno je da oteraš politiku u tri pičke materine i da izguglaš svoj pravac.Malo pospremiš emocije,spakuješ gužvu za smeće…
Promenila sam način svakodnevnog života i ozbiljno razmišljam da raskinem sa Dzonom i sa Goce Delčevom…Mada priznajem rastanak ću osetiti, najbolja mesara,uvek sveže pečenje, najbolje torte u "Gali",od maksija prema Dunavu jednostavno je obavezno zastati na nekoj destinaciji...Na terenu imate sve šta je potrebno,fotokopiranje,šiš ćevap sa odličnim prilozima,univerzitet...Ovde prekidam,da ne bih dodala još neko sranje i pokvarila utisak o našem savršenom kraju.
Odbila sam posao u UNICEF-u po drugi put bez većeg razmišljanja,prvo ne treba mi toliko para,a drugo ne treba mi toliko posla.I ono treće od metropole mi postaje skroz muka.Prevelike provincije lično teško podnesem,one manje mogu,u njima se lepše osećam,prijatnije,emotivno toplije.A susedi su gostoljubivi,dobijete uz njih i mačke po par komada a ni jedna ne grebe,razgovori su iskreni i neopterećujući a pogledi koje razmenjujete okrepljuju i znače.U malim provincijama imate prostor za pisanje,za muziku,skiciranje ,za otkrivanje nečeg novog,za učenje,za lično edukovanje.Tako da je raskid biti neminovan.Mislim da već napredujem,smršala sam četiri kilograma,trebam još toliko,manje pušim,sa tri prešla sam na dve kutije.
I krenem ja sve ovo ali znatno opširnije da ispričam Dzonu,pošto sam već htela da se bunim zato što nema uličnih svirača ali na keju se vade stvari pa možeš da ih slušaš dok jedeš kokice na klupi.Pustim korake,jebeš osamdeset osmicu,lagano pešaka...Od pijace ka reci...Prvo mirisi ruža,i lala u svim bojama,pa one polovne stvari na tezgama koje sa strašću prevrnem ne bih li našla nešto zanimljivo...
Kod "juge" je već drugačija klima,ali je gužva,izašli ljudi na kej,bašte su prepune,pije se kafa,prepričavaju iskustva,neki se trezne,klinci voze bicikle,rolere...Muzika je očajna, sveobuhvatan cirkus radi kao hitna non stop...I šta preostaje?
Razmenimo poglede ja i Dzon,i opet se kresnemo drugarski ,na brzinu.Ćuteći i bez emocija mada smo se gotivili na neki čudan način u Delčevoj ... I kao pravi iskusni ljubavnici odmah smo se rastali.Nisam stigla da mu kažem da sam odlučila da raskinemo,da ću se ovog puta stvarno,ali stvarno preseliti,da ću dolaziti mnogo ređe,i da više neću kupovati šiš ćevape.Nisam mu rekla da mi taj seks nikada nije značio,da odajem poštovanje zagrljajima,da umem da apstiniram i da mi je super bez tih uzajamnih slabih orgazmičkih razmena.Zaboravila sam da mu kažem da postajem domaćica,da sam uspešno počela da kuvam,i da iskreno više ne mogu da podnesem kako psihotično truli ona sloboda koju smo halapljivo udisali dok je hotel imao ornuo izgled...
* * *
Spakovala sam stvari,uredno,sa kartama za poker i izlizanim farmericama.U jednoj papirnatoj kesi sam odložila najdraže knjige,i pozvala taksi.Sigurna da neću plakati ušla sam u lift.
Adaptacija sledi.Prošlo je vreme kada je Srbija imala gradove.
