Saleta sam uživo vidio tek nekoliko puta, u dva navrata kako, u zagrljaju Miše Tumbasa, vadi novčanice i daje ih prostodušnom navijaču Parnog valjka.
Treći susret je bio na Autokomande zamolio sam ga da postigne gol na narednom derbiju, a on je onako tiho, u svom maniru odgovorio - daću sve od sebe.
I dao je, dao je savršen pas koji je Leonardo pretvorio u gol, erupciju oduševljenja. Dao je pas za još jedan kamenčić mozaika lijepog sjećanja.
Ta asistencija, jedna od milion njegovih kvalitetnih pasova, stotine golova, više stotina utakmica i opet, sve je to statistika zbog koje nije veliki.
Veliki je Ilić zbog sprinta u 41 godini, a svi koji smo ga pratili znamo da su mu i u 20-oj "ispadale oči" i gušio se od mnogo trčanja.
Veliki je jer nikada nije uvrijedio protivnika, poslao otrovnu strelicu na drugu stranu brda.
Veliki je jer nikada nije zadao udarac ispod pojasa i veličao sebe.
Kada su ga jednom, na SOS kanalu pitali za makazice rekao je skromno: Svaka čast onima koji mogu to da izvedu, ja bih kičmu polomio.
Veliki, a kao i svi veliki uvijek će za sobom vući breme promašaja protiv Reala, kao što će skromno pričati da je za noć u Njukastlu zaslužan tim, a najzaslužniji je bio upravo on.
A najveći je jer je nakon lutanja po inostranstvu skromno zaključio da je kod kuće ipak najbolje, vratio se pognute glave, istrpio neke zvižduke i nastavio da krči put ka besmrtnicima koji su nosili crno-beli dres.
Danas će poslednji put istrčati na svoj JNA, biće špalir, aplauzi pokislih navijača, biće i nezadovoljstva jer je sezona tmurnija od ovogodišnjeg maja, ali biće i ponos.
Ponos što smo svi koji živimo za ove boje, u teškim godinama, u rasulu sistema i vrijednosti, imali moralnog gorostasa koji nas je oduševljavao znanjem i kućnim vaspitanjem.
Možda još neće obasjati sunce iznad Humske ulice, ali mi, partizanovci, i kako li sebe već zovemo, možemo unucima da pričamo da smo živjeli u teškom vremenu kada je jedan fudbaler sa brojem 22 čivao našu čast.
Pričaćemo o bravurama, magičnim golovima, asistencijama, zadihanom fudbaleru sa dječijim osmijehom...
A opet, svi se nadamo da ćemo (u finalu kupa) nazdraviti poslednjem trofeju, nadamo se da će možda i Sale dati gol, ali, u jedno smo sigurni, toga dana aplaudiraće mu i sjever i jug, ponosni što su, u prethodnim decenijama, razvili obostrano poštovanje.
22
