Neprimereno povezivanje događaja iz dva poslednja rata u službi dnevne politike
SARAJEVSKO UPORNO RUGANJE ANTIFAŠIZMU
1. Sarajevo je u Drugom svetskom ratu mnogo više bilo leglo
ustašluka i ''baliluka'' nego što je imalo veze sa antifašizmom
Posle poraza jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu i sloma Kraljevine Jugoslavije Sarajevo se u preostalom delu Drugog svetskog rata (22. aprila 1941 – 6. aprila 1945.g.), nalazilo u okviru marionetske NDH i njenog pokrovitelja nemačkog nacističkog okupatora. Novu vlast su, odmah čim je u Sarajevu uspostavljena u startu jednako zdušno prihvatili gotovo svi muslimani i Hrvati iz tog grada, a u sklopu proslave tog čina zabeležene su i pojave mahalašog halakanja, šenlučenja i mahnitanja nekih grupa. Nova vlast je odmah pokazala svoje pravo lice i otpočela sa hapšenjima i progonima pre svega Jevreja, ali i znatnog broja Srba, pogotovu onih nešto imućnijih, kojima je oduzimana i pljačkana imovina, a oni zatvarani i potom uglavnom bili likvidirani. Malo ko zna da su Srbi i Jevreji do 1941.g. bili vlasnici većine zanatlijskih i trgovačkih radnji na Baščaršiji, da bi posle toga njihove radnje preoteli mahom lokalni muslimani. Od ''silnih'' antifašističkih aktivnosti koje su se tih godina u Sarajevu dešavale zna se da su ilegalci jednom prilikom podmetnuli požar u Željezničkoj ložionici, zatim, su u nekoliko navrata po gradu rasturali letke, biltene i drugi štampani materijal, a stigli su i da napišu poneku parolu masnom bojom po zidovima.
I dok su se Nemci, kako svuda tako i u Sarajevu, uglavnom odnosili strogo vojnički prema svima i svemu što ih je okruživalo, sa jasnom svešću o vojničkom zadatku zbog kojeg su tu gde jesu, dotle su brojni muslimani i Hrvati, uključeni u lokalne ustaško-domobranske ''postrojbe'' i muslimanske policijske formacije, praktikovali drugačiji model ponašanja tokom četiri ratne godine u tom gradu. Taj model je već od ranije bio poznat u Sarajevu iz nekih kriznih vremena (pomalo već 1875-78, a naročito 1914-18), kada je lokalno srpsko stanovništvo bilo izloženo ubistvima, premlaćivanju, pljački i raznim drugim oblicima maltretiranja od strane lokalne mahom muslimanske, uz nešto katoličko-klerikalne, rulje i fukare. Dakle, to što se dešavalo u Sarajevu tokom Drugog svetskog rata, u odnosu na Srbe možda је čak za nijansu bilo i blaže nego u prethodnom ratu, ali je u svakom slučaju to bio nastavak već sličnih aktivnosti iz nekih prethodnih vremena.
Tipična balkanska posla. Jedan te isti ološ čim je dobio priliku za nastup i nekažnjeno činjenje nedela prema drugima i nezaštićenima, ovaj put uz nezapamćen pogrom nad Jevrejima a delom i Srbima, nije propustio priliku da zadovolji svoje pogane strasti. To je postalo toliko grozno da se i samo muslimansko stanovništvo uskoro već od kraja 1941.g. počelo u Sarajevu pomalo distancirati, ali ne i aktivno suprotstavljati politici aktuelne vlasti. Od tada su u nekoliko navrata usledili neki papirnati protesti (rezolucije) od strane dela viđenih muslimana kod vojnih vlasti u tom gradu i na centralnom nivou NDH. Ovo tim pre što su vremenom tokom rata u grad počele da pristižu i muslimanske izbeglice iz istočne Bosne, gde su četnici u odmazdi počinili neka klanja nad muslimanima, pa je tako situacija u gradu postajala još napetija i ispunjenija velikim strahom u očima običnih ljudi od onoga šta ih još sve može zadesiti. .
Ustaški bojovnici i njihovi saučesnici iz muslimanskih formacija znali su ponekad u Sarajevu, da sebi priušte prijatne trenutke, kroz ''malo slađu relaksaciju''. To se najčešće dešavalo neposredno posle kakvog dobrog ''ulova'', odnosno akcijа oko zatvaranja, deportovanja i likvidiranja sarajevskih ''čifuta'' i ''Vlaha'', ali i ostalih, koji im iz bilo kog razloga nisu bili po volji; ili se dešavalo po povratku iz sličnih akcija na terenu izvan Sarajeva, naročito na prostoru Pala, Sokoca, Han Pijeska i okoline, gde su išli po zadatku da se bore protiv vojski iz oba antifašisička tabora: jugo-komunističkog i ravnogorsko-četničkog, ili u akcije uperene protiv srpskih civila. Jer, posle kakve ''učinkovito obavljene zadaće'' valjalo se malo i opustiti. Logika takve pameti imala je svoje pravilo da nije merak zulum učitniti, već to treba znati proslaviti, a kako već drugačije, nego uz dernek, halakanje i šenlučenje. Ustaški bojovnici i nјima srodni ''ahbabi'' obožavali su i znali sebi da prirede razna veselja kroz igru i pesmu, uživajući u piću, bureku, ćevapima, jagnjetini, ''živom mesu'' i raznim drugim gurmanlucima ovog ''dunjaluka''. Ovde treba pomenuti da takvo ponašanje nije bila odlika samo tog vremena i prostora, već је bilo neizostavan pratilac u sličnim stuacijama tokom novije istorije širom Balkana. Ovo tim pre što recimo ni ravnogorski antifašisti tih godina nisu u tome mnogo zaostalali, ali se to nikad i nigde nije tako morbidno odvijalo kao u okviru NDH. Tako je i u Sarajevu bilo puno više kojekakvih morbidnih derneka nego nekakvog antifašističkog bunta i delovanja. Istina je da to nisu činili svi, nego pojedinci i grupe, ali su oni tih godina u tom gradu bili mnogo ... mnogo ... brojniji nego antifašisti. Znaju to sve Sarajlije, mada aktuelni sarajevski ''antifašisti'' ne vole da se toga prisećaju. Dosta toga o svemu govori i činjenica da je samo manji broj pojedinaca i grupa do kraja 1943.g. napustio taj grad i otišao u partizane. Dakle, do tada je ustaški režim imao priličnu podršku u lokalnom miljeu, a Sarajevo do pred sam kraj rata u vojno-političkom smislu predstavljalo pravo leglo ustašluka i ''baliluka''. Ovo bez obzira što se usled raznih okolnosti situacija kasnije počinje značajnije da menja, pa se od 1944.g. i osetnije povećava broj onih koji odlaze iz grada u partizanske jedinice, da bi se do kraja rata dosegla cifra od oko 4.500 Sarajlija kao učesnika NOB.
Za ukupan broj stanovnika Sarajeva koji su poginuli tokom tog rata, na razne načine, a uglavnom kao civili, nema preciznih podataka. Iznose se razne cifre, obično 10-11.000 ljudi i pri tom naglašava da je svaki 7-8 stanovnik tog grada pao kao žrtva antifašističkog terora. Jedino se u javnim nastupima uglavnom ''zaboravlja'' reći nešto konkretnije, odnosno da su to bili gotovo svi pripadnici jevrejske i dela srpske zajednice u tom gradu, uz nešto malo žrtava i na ostalim stranama. I još nešto: ove žrtve nisu mnogo postradale od Nemaca, već su ih uglavnom likvidirali oni domaći muslimani i Hrvati koji su bili uklučeni u razne formacije u okviru NDH.
Istine radi, treba reći da su tokom rata u Sarajevu zabeleženi i brojni primeri da su neki odvažni muslimani i Hrvati, uz priličan rizik po svoju bezbednost, uspeli da sakriju, ili da pomognu u bekstvu, nekim od svojih komšija i prijatelja, sarajevskih Jevreja i Srba, i tako im spase živote. To treba pamtiti, ali ne i preuveličavati, a pogotovu ne zloupotrebljavati u dnevno-političke svrhe, što se najčešće čini kroz podmetanje ovog detalja kao navodno čvrstog dokaza kako je Sarajevo i u vreme onog rata bilo primer multietničke koegzistencije, pa je kao takvo navodno ostalo do današnjih dana.
Opšta situacija u i oko Sarajeva pred njegovo oslobođenje nešto se više uskomešala tek od kraja februara 1945.g. Tada počinju u okolini grada da padaju i prve brojnije žrtve u otvorenim okršajima zaraćenih strana. A neposredno koji dan pred oslobođenje okupator i ustaše su i dodatno pojačali represiju prema civilima i sumnjivim licima. Pored ostalog tih dana ustaše su u aleji kestenova na Marin-dvoru obesile 55 muškaraca i žena. I to je, dakle, cela priča o antifašizmu u Sarajevu, neposredno pred oslobođenje tog grada.
Kada je koji dan iza toga, odnosno 6.aprila Valter ''branio'' Sarajevo, upadajući s vojskom sa okolnih brda u taj grad, to se dogodilo u situaciji kada su Nemci već bili doneli odluku o napuštanju tog grada. I tek kad su za to saznali partizani su počeli da ga (kao) opsedaju, što su činili i u većini drugih mesta, prilikom njihovog oslobađanja. Dakle, tek pošto bi se saznalo da se Nemci spremaju za odlazak, partizani bi otpočinjali da se pripremaju, a onda, obično sa ''junačkim pesmama'' na usnama, kretali u silovit juriš, ili kako su već stigli, da ''nešto'' i oslobode.
.
U vezi omiljene teze sarajevske intelektualno-političke elite da se oslоbođenje iz 1945.g. dovodi u isti politiki kontekst sa karakterom dešavanja u nedavnom ratu treba pomenuti da ondašnji ''Valterovi antifašisti'' nisu uopšte bili branioci, nego napadači i ''oslobodioci'', pri čemu su neki od njih i hrabro poginuli, ali pri tom niko od njih, pa tako ni Valter, nije pao kao šehid. Valterovci su nastupali u ime ideologije i države koji nemaju nikakve veze s potonjim Kljujićevim ili Šiberovim ''braniteljima'', Alijinim ''gazijama'' i Nijazovim ''zlatnim ljiljanima'', čiji su ideološko-politički prethodnici u tom ratu (1941-45) bili upravo na suprotnoj strani od Valterove, ili su otišli u partizane pri kraju rata, odnosno od kraja 1943.i tokom 1944, dakle, tek kad su videli koja će strana pobediti.
O snazi i veličini antifašističkog otpora u Sarajevu, valjda nešto govori i to da za vreme rata u tom gradu, sve do koji dan pred njegovo oslobođenje, od strane komunista ili skojevaca, nije ubijen nijedan Nemac ili ustaša, niti bilo koji od lokalnih paša i hajvana. Štaviše, oni su se tada u tom gradu osećali vrlo udobno i odomaćeno. Doduše, slična situacija je bila i u Beogradu i Zagrebu, takođe našim slavnim ''gradovima-herojima'' iz Drugog svetskog rata. Silnih li gradova i ''antifašista'' ... a bez ijednog ubijenog okupatorskog vojnika (do pred samo oslobođenje), od strane partizana. Ipak, postoji sumnja da su tokom tri i po godine rata beogradski ilegalci, o čijim su ''podvizima'' snimane i brojne serije, uspeli da likvidaraju jednog nemačkog vojnika, pre nego što će Crvena armija doći i početi da, uz pomoć domaćih partizana, forsira završne borbe za oslobođenje Beograda. A kad je u pitanju Zagreb, zna se dobro da su posle žestokog bombardovanju Beograda, koje je bilo 6.aprila 1941.g., četiri dana nakon toga, dakle, ''deseti travnja'' Nemci trijumfalno dočekani u Zagrebu, i to, uz veliko narodno veselje, mnoge suze radosnice i posluženje s vrućim krofnama. U atmosferi koja je u naredne četiri godine vladala u tom gradu, teško da se neko usudio da ''ove oslobodioce'' iz 1941.g. barem реpopreko pogleda, a kamoli da nešto drugo pokuša učiniti nekom Nemcu, ili ustaši i domobranu. Uostalom, oslobođenje sva tri ova antifašistička ''grada-heroja'', kao i preostalog dela Jugoslavije, uz manje izuzetke gde je bilo određene gužve, obavljeno je gledano suštinski, ili tuđima snagama, odnosno dejstvom jedinica Crvene armije, kao npr. u slučaju Beograda u oktobru 1944; ili se to dešavalo mahom nakon kratkotrajne opsade i puškaranja od po nekoliko dana, počev od jeseni 1944. pa do oslobođenja Zagreba 8.maja, kao i završnih borbi na tlu Slavonije i Slovenije u narednih nekoliko dana, tog nešto svetlijeg i obećavajućeg proleće 1945.g.
2. Paradoksi tekućeg sarajevskog ''antifašizma'' u raznim nijansama ''zelene boje''
U Sarajevu se povodom svojevremenog Dana oslobođenja tog grada iz 1945.g. (u okviru države koje više nema) još uvek početkom meseca tradicionalno organizuju višednevna ''Šestoaprilska sijela'' i ''derneci''. A kako je i april iz 1992.g. bio po mnogo čemu bitan za sve u tom gradu i širom BiH, onda se ova podudarnost učestalo koristi i za pravljenje raznih paralela i povezivanje karaktera događanja u tom gradu u aprilu iz 1941, 1945 i 1992.g.. Iz tih razloga se već dvadesetak godina svake godine po Sarajevu, u periodu od početka aprila, pa do negde 9.maja, kada se obeležava Dan pobede nad fašizmom, razvlače brojne manifestacije u kojima se javnost podseća na događaje iz nekog od pomenuta tri aprila, a najviše iz 1992.g. U tih mesec i nešto dana mnogi sarajevski političari i intelektualci se oglašavaju češće nego obično na temu antifašizma, fašizma, agresije, okupacije, opsade Sarajeva i slično.
U vreme dok je još postojala Jugoslavija širom te države, skoro svako mesto, a gradovi pogotovu, pompezno su obeležavali svoj Dan oslobođenja od fašizma , iako je za neke to bio prevashodno ''Dan uspostavljanja komunističke vlasti'', odnosno prelazak zemlje iz stanja ratne okupacije tokom 1944/45.g. u komunističku diktaturu, u mirnodopskim uslovima života. Raspadom Jugoslavije pomenuti Dan je uglavnom postao prevaziđen i malo gde se još drugačije obeležava, osim skormnim polaganjem cveća na spomen-obeležja u čast palih žrtava. To je i logično, s obzirom da je zajedno sa slomom sistema došlo i do raspada (ili razbijanja) jugoslovenske države, pa su tako i ove manifestacije nekako izgubile svoj smisao.
Ukoliko se ponegde još obeležava ''bivši'' dan oslobođenja iz bivše države i bivšeg sistema, to se čini uglavnom tiho i dostojanstveno, bez buke, politizacije, praznorečivih sedeljki, dodeljivanja nagrada i zavetovanja u ime nastavka ''slobodarskih tradicija'' svog grada, na liniji ideala pod kojima je on svojevremeno bio oslobođen 1944/45.g, a potom i odbranjen u proteklom ratu (1992-95). I upravo se sve to dešava u Sarajevu svake godine već skoro dve decenije u razdoblju od početka aprila do sredine maja. Ovde nisu problem manifestacija koje se priređuju u znak sećanja na žrtve i njihovo stradanje u Sarajevu niti bilo gde drugde tokom oba poslednja rata. A nije sporno ni da svako ima pravo na svoj politički stav i slanje određenih poruka, u odnosu na ratna dešavanja, jer je i to u ovim situacijama neizbežan deo posla kojim se bave političari i inteligencija.
Ono što se primećuje to je da se u Sarajevu stavovi i poruke konstruišu uglavnom na prizeman i providan način, tako što ljudi iz vlasti i intelektualci iz tog miljea namerno prave neumesna poređenja i uz selektivnu istinu plasiraju stavove koji su vrlo iskrivljeni, a ponekad čak nemaju blage veze sa stvarnim karakterom određenih ratnih dešavanja. A sve to čine u ime nekih svojih aktuelnih političkih ciljeva. Tako je recimo učestala pojava iznosi uopštena kritika na račun ustaškog agresora i nacističkog okupatora na BiH i Sarajevo tokom Drugog svetskog rata, potom prazno samohvalisanje u vezi Dana oslobođenja, odnosno 6.aprila 1945.g. pa onda tek prelazi na glavnu stvar: neumesno procenjivanje prirode i karaktera dešavanja iz oba poslednja rata, kroz selektivan i izvrnut prikaz mnogih događanja. A sve to u nameri da se sopstvena politika tokom poslednjeg rata poveže s nekim navodno slobodarskim idealima, zasnovanim na tekovinama antifašizma.
Primetno je takođe da kod nekih bošnjačkih i ostalih političara pod skutom bošnjačke politike, postoji napadna potreba da se, u pravljenju paralela sa ratnim događanjima iz dva poslednja rata, sopstvena politika zakiti nepostojećim perjem antifašizma. Dakle, ne tuđim nego – NEPOSTOJEĆIM, tj. nečim čega skoro da uopšte nije ni bilo na tlu bivše Jugoslavije, tokom Drugog svetskog rata, a i ono malo što ga je bilo skoro da nema nikakve veze s tadašnjim dešavanjima u Sarajevu, koja su u to vreme imala dominantno drugačije obeležje. Postaje skoro pa dirljivo posmatrati napor i dovitljivost kojom se se neki sa bošnjačke strane trude iz petnih žila da svoju stranku, pa čak i celu bošnjačku naciju, prikažu vernim nastavljačem oslobodilačkih antifašističkih težnji iz vremena Drugog svetskog rata. To je sve jedna prosta samoblamaža retko viđena bilo gde na kugli zemaljskoj, u inače veoma zaprljanom i nemoralnom svetu politike, i to svuda, a pogotovu na ovim jadnim balkanskim prostorima. Istina je da su tokom Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije postojala dva anfifašistička pokreta, od kojih je jedan bio jugo-komunistički, a ujedno i pobednički, i do kraja 1943.g. dominantno srpski; a tu je i drugi, ravnogorsko-četnički, ali i gubitnički, koji je tokom celog rata bio skoro isključivo srpski, i po svom karakteru takav da nije ni zavređivao podršku nesrpskog stanovništva, s tim da su ga na kraju i Srbi odbacili.
U bošnjačkom političkom miljeu često se razglaba o navodno herojskom otporu snaga antifašizma u gradu Sarajevu za vreme Drugog svetskog rata protiv fašističkog okupatora i njegovih ovdašnjih sluga. U praznom samohvalisanju ide se i dotle da se iznose i takve besmislice, u kojima se pravi paralela između onih koji su u poslednjem ratu navodno herojski branili Sarajevo, sa oslobodiocima tog grada iz Drugog svetskog rata. Čak se stavljaju i u istu, ili blisku ideološku ravan, pa se tako naglašava da su skorašnji ''branitelji'', ''gazije'' i ''zlatni ljiljani'' Sarajeva, i ondašnji Valterovi ''oslobodioci'' zajednički i dosledno pripadali snagama antifašizma. Ovo tim pre što su, po njima, i ondašnji uglavnom (imaginarni) ''okupator'' i njegove sluge ''svih boja'' – kako vole da kažu, bez njihovog konkretnog identifikovanja – kao i skorašnji, ali konkretno imenovani, ''srboćetnićki genocidni agresor'', takođe bili pripadnici iste, i to, fašističke ideologije. Uz to, još se može čuti i da je razlika između ovih neprijatelja samo u tome što je ondašnji okupator svoj vek postojanja ubrzo skončao, tj. 1945, dok je nedavnom ''agresoru'', voljom sveta, koji ''nam'' nije dao da ga pobedimo, ostavljeno još neko vreme na raspolaganju da skoro pola BiH nesmetano drži pod svojom okupacijom, na ''našoj zemlji'', a u okviru ''svog'' entiteta, koji je ''nastao na zločinu i genocidu'', s tim da su sarajevski antifašisti i ostale bosanske patriote svih nijansi zelene boje odlučni u tome da ni ''Genocidija'' neće još dugo postojati.
Uz navedeno, najgore se optužbe redovno iznose na račun Srba i Srbije (a nešto manje i Hrvatske) kao zločinačkog genocidnog agresora na BiH u poslednjem ratu. I sve se vrti u krug, kao po ustaljenom obrascu, svi duvaju u istu tikvu. Nigde nikog u Sarajevu da se oglasi sa drugačijim mišljenjem o tim događajima. Tako nešto se moglo razumeti u prvih 5-6 godina nakon rata, ali ne i sada. Takvog jednoumlja kao što ga još ima u tom gradu kada je u pitanju odnos prema ratnim temama nema ni približno u drugim centrima iz država na tlu bivše Jugoslavije. Odgovornost političkog Sarajeva je utoliko veća što ono time kao ''glavni grad'' daje vrlo loš primer ostalima širom BiH da ga slede u raznim politizacijama i simulacijama.
Tačno je da se u Sarajevu i širom BiH ništa ne obeležava na pravi i dostojanstven način, mada je slično i u okruženju. Ali kada je reč o poslednejm ratu u BiH, tu se ima šta dostojno obeležiiti, ako se to hoće, ali se nema šta dostojno reći o tadašnjim politikama, jer u tom ratu nikakvog dostojanstva skoro da nije bilo ni na jednoj od strana učesnica, a pogotovu ne među njihovim vojno-političkim vrhuškama. Vredi se samo pokloniti i s poštovanjem odnositi prema svim žrtvama na svim stranama u tom ratu, а pogotovu senima dece, kao i onih koji su poput Srđana Aleksića postradali u pokušaju spašavanja ljudi druge vere i nacije; ili ponešto reći i zapamtiti o onima koji nisu postradali, odnosno imali su sreću da prežive rat, a istakli su se u sličnim aktivnostima, ne bitno koje su vere i nacije.
Za sve u BiH i šire jako je važno da se svako obeležavanje ratnih dešavanja iz poslednjeg rata obavlja bez politizacije, u smislu iskrivljenog tumačenja ondašnih događanja, a pogotovu radi njihovog korišćenja u ime bilo čijih aktuelnih političkih ciljeva. U tome svih ovih godina otkako se taj rat okončao, prednjači upravo bošnjačka strana. Možda upravo zato što na toj stani još ima dosta takvih koji veruju da je taj rat samo privremeno obustavljen, dok se sarajevski ''antifašisti'' i ''patriote'', odnosno ''zlatni ljiljani'', ''gazije'', i ''branitelji'' (ako ovih poslednjih uopšte više ima u ''šeheru'') još malo ne pripreme za nastavak borbi. Ovo tim pre što su se mnogi među takvima u Sarajevu i zavetovali da će kadli-tadli preći Kozju ćupriju i nastaviti svoju džihad-misiju sve dok 100% BiH ne bude ''oslobođeno''.
Izvesno je da deo političkih faktora iz Banjaluke i Mostara, u svom ponašanju dosta oponaša političke faktore iz Sarajeva. Evidentno je da se i u ovim dvema sredinama politička enegrija ''po potrebi'' rasipa za kojekakva neumesna preterivanja i selektivna podsećanja najčešće iz ''junačke istorije'' srpskog, a ''kulturne povijesti'' hrvatskog naroda, pri čemu nepotpuna podsećanja i pristrasno vrednovanje Otadžbinskog, odnosno Domovinskog rata, imaju posebno zapaženo mesto u kolektivnoj memoriji stanovništva tih sredina. Iako u tome ima i nekog uticaja spolja, a pre svega iz susednih zemalja Srbije i Hrvatske, izvesno je da su pomenute pojave prevashodno refleksija na negativne talase koji se prema tim sredinama tako uporno emituju iz političkog Sarajeva, s obzirom da se upravo u ''šeher-prestonici'', za celo ovo vreme u postdejtonskoj fazi, a naročito u poslednjih 6-7 godina, nalazi glavno začepljenje većine problema u BiH. Način na koji se politizuju Dan oslobođenja Sarajeva i uopšte ratne teme iz tog grada i širom BiH predstavlja eklatantan primer zloupotrebe žrtava i slobodarskih idela iz jednog minulog vremena, u svrhu nečijih dnevno-političkih ciljeva, čime se s jedne strane skrnave žrtve, a na drugoj dodatno truje ionako loša politička klima u tom gradu, celoj BiH, a delom i njenom okruženju.
A što se Sarajeva tiče ono je iz mnogo razloga tokom novije istorije bilo najneposrednije poprište svih naših antagonizama i paradoksa. Iskustvo je pokazalo da oni nisu bili smetnja da se ponekad, u ''pauzama'', dok su nacionalističke strasti primirene, u jednom momentu u doba socijalizma dogodi, poput neočekivanog udesa, ozbiljan uzlet ovog grada u mnogim oblastima života. Ali to nije moglo dugo da traje, jer su posledice svega kako dobrog tako i lošeg iz tog sistema, izgleda morale baš u Sarajevu, zbog njegove prirode, biti nešto naglašenije nego drugde, recimo u Beogradu, Zagrebu ili Ljubljani. Za to vreme svoju šansu da izađu na scenu strpljivo su čekale i neke druge snage, koje u svom biću nešto naglašenije baštine naše antagonizme i paradokse. One su u međuvremenu pritajeno delovale u okviru postojećeg sistema, ili su se kao alternativa iz ''srca i duše'' svake nacije iz pozadine spremale za trimumfalni povratak na političku scenu. Do toga je u BiH praktično došlo već prilikom kampanje uoči održavanja prvih posleratnih višestranačkih izbora u nov.1990.g., a situacija se nakon njih konstantno pogoršavala.
Što se tiše daljih obeležavanja događaja iz ratne prošlosti vezanih mahom za april mesec, ako će se oni i ubuduće politizovati, onda bi s punim pravom, ako im to nešto znači, vlasti iz Istočnog Sarajeva mogle adekvatno da odreaguju na taj izazov. Drugim rečima, one ''ne bi smele'' da aktuelni cirkus oko sarajevskog jednobojnog ''antifašizma'' posmatraju pasivno, već bi valjalo da ga malo prošaraju i sa ''našim bojama'', pa da barem cirkus postane multietnički, kad već u drugim i životno bitnijim stvarima toga skoro da i nema. Po toj logici mogle bi ubuduće i sa ''naše strane barikade'' od početka aprila, pa do Dana pobede, da se organizuju odgovarajuće ''svečanosti'', na kojima bi se evocirale uspomene iz ''naše slavne antifašističke prošlosti'', i to, u oba tabora. Jer, nisu valjda potencijalni džihad-ratnici, odnosno sarajevski ''antifašisti'', ''patriote'' i ''hanume sa nikabom'' (a sve ih je više i sa ''hiđabom'') bliži idealima i verniji sledbenici i ono malo jadnih snaga i ideala ''antifašizma'', sa tih prostora, u odnosu na paljanske ''antifašiste sa šubarom'' i ''rumene ravnogorke'' sa okolnih brda (ako ih još tamo ima).
3. Ima li možda i neke krivice muslimansko-bošnjačkog nacionalizma
za izbijanje rata u BiH u proleće 1992.g.
Licitaranje na temu ko je kome i kada na ovim našim prostorima više naneo zla je omiljena tema svuda gde se doskora ratovalo, a u BiH se izgleda najviše spore različita gledišta oko broja žrtava, načina njihovog stradanja, a pogotovu karaktera proteklog rata na tom tlu. Tako je upadjlivo nastojanje mnogih u Sarajevu da za ljudske žrtve koje je taj grad podneo u proteklom ratu govore da su one daleko nadmašile ustaške zločine koje je Sarajevo imalo tokom Drugog svetskog rata, iako baš i nisu. Ali ono što je još bitnije to je da se ovim sugeriše da su za sarajevske žrtve u ondašnjem ratu bile odgovorne samo ustaše i njihov nemački pokrovitelj, tj. zvanični Zagreb i Berlin; a za žrtve u skorašnjem ratu oni koji su držali grad pod opsadom, tj. ''srboćetnički agresor'' pod komandom zvaničnog Beograda. Dakle, ima tu mesta sa svakoga ko ''nam'' je nekada nešto bio skrivio, samo nigde nikoga da je za bilo šta u vezi odgovornosti za zločine u ozbiljnim razmerama imao i neko iz muslimansko-bošnjačkog tabora, ni onda (1941-45), a ni kasnije (1992-95). E, to je već, klasično ''baliluk-kamufliranje'' i izvrtanje svega i svačega, uz bezočno ruganje na račun tuđih žrtava i uopšte antifašizma i nekih slobodarskih ideala, u korist političke opcije jedne od strana u tekućim mrcvarenjima u BiH.
I dok se u okruženju BiH o svemu što se na tim prostorima dešavalo tokom poslednje decenije prošlog veka polako već počinje razgovarati sa prilično različitih stajališta u umerenom tonu, pri čemu su teze koje se iznose solidno potkrepljene uverljivim argumentima, toga u BiH skoro da i nema. Za tako nečim nema većeg interesovanja ni na jednoj strani, a najmanje ga ima u bošnjačkoj javnosti, gde još uvek gotovo svi političari i intelektualci kao vrapci ponavljaju neke svoje ''zahrđale lagarije''. Prosto je dirljiva upornost kojom se silni sarajevski ''antifašisti'', političari i intelektualci, još trude da svoje teze o okupaciji i agresiji kao navodno karakterinim obeležjima proteklog rata što duže zadrže u opticaju u nadi da će im to pomoći (a neće) u realizaciji nekih aktuelnih političkim ciljeva.
BiH u aprili 1992.g. nije došla ni pod čiju okupaciju, već se kao epicenter mnogih naših paradoksa i antagonizama tada našla u nemogućoj situaciji da se nagomilani i životno važni problemi ne mogu i ne žele mirnim putem razrešiti. Zbog svojih specifičnosti BiH je više i žešće upala u vrtlog građanskog rata koji je već bio otpočeo u procesu raspada jugoslovenske države, i više od ostalih bila izložena najgrubljim oblicima nasilja. Tačno je i to da su se u taj rat na tlu BiH, kao zvani ili nezvani gosti, umešali i mnogi sa strane, a ponajviše susedne zemlje Srbija i Hrvatska, ali je srž problema bila u iscrpljenim mogućnostima da se u daljem toku događanja, zbog nedostatka političke volje, postojeće razlike mogu i žele prevazići dogovorom svih zaintreresovanih strana. Istina je i to da je taj rat isprovocirala bošnjačka strana, a da ga je srpska prva započela, u momentu kada bošnjački i srpski nacionalizam nisu mogli dalje da mirno koegzistiraju na istom prostoru. Jer, da Alija i njegovi nisu oko nekih važnih pitanja, u kontinuitetu od skoro dve godine, bili namerno nejasni, dvolični i prevrtlivi, tj. da nisu ''gorštačkog međeda štipkali po zadnjici'', ne bi ni on, kad je primetio da se s njime zavitlavaju, i da im se to štipkanje osladilo, jednako se namerno i naglo ''ritnuo'' i počeo da razulareno razvaljuje i obara sve oko sebe.
Bez zalaženja u dalju prošlost, svako ko je objektivan jasno mu je da je ovo ''štipkanje'' započeto sa porukom izrečenom na predizbornom mitingu SDA u Foči pred izbore 1990.g. kada je ''Dedo'' posredno rekao da ta stranka želi islamsku BiH; drugi momenat bila je najava prihvatanja pa odbacivanje Historijskog sporazuma sa Srbima iz avgusta 1991.g.; zatim, treći momenat, kada je 15.okt. 1991.g. muslimansko-hrvatska većina u Skupštini, mimo volje srpskih poslanika, donela Akt o suverenosti BiH; pa četvrti momenat, u vezi donošenja, po istom obliku ponašanja, odluke o održavanju referenduma o tzv. nezavisnosti BiH (25.jan.1992.g.), као i njegovo održavanje 1.marta 1992.g. i peti, presudan momenat, bilo je prihvatanje pa odbijanje Kutiljerovog plana. E pa, što je mnogo, mnogo je, tim pre što situacija na terenu nije trpela dalje odlaganje. I pitanje je da li bi i u jednoj zemlji sveta rivalski nacionalizam, koji je jači po snazi, a uz to i u određenom vremenskom cajtnotu, takve stvari mirno posmatrao i takvo ponašanje oprostio drugoj (slabijoj) strani. To pogotovu nije realno očekivati na politički trusnom prostoru kakav je Balkan.
Umesto daljeg optuživanja drugih da su nam bilo kada i tek tako nešto veliko skrivili, svima bi u BiH i šire bilo bolje da se malo više pozabave sopstvenim nacionalizmom i štetom koju je on naneo u proteklom ratu svom, ali i ostalim narodima u BiH, a delimično i šire. U tom smislu i Bošnjaci će jednom, ako to budu hteli, shvatiti da su u tom ratu bili više žrtve sopstvenog podmuklog i kamufliranog ''baliluka'', odnosno bošnjačkog nacionalizma u raznim nijansama zelene boje, bez obzira koliko se on ponekad i vrlo napadno skrivao ispod raznih maski, poput navodnog antifašizma, lažne multietničnosti, građanskog koncepta i sl. floskula; nego što su Bošnajci bili žrtve stvarnih razmera tuđe agresije, koja je u nekoj meri zaista i postojala. Isto tako su i Srbi u BiH u tom ratu bili žrtve prevashodno ''guslarskih bravura'' svojih nacionalnih virtuoza, pojačanih svakojakim ološem i profiterima iz ''voljene matice'', u ime čijih velikodržavnih projekcija je pred rat i pokrenuto ''paljansko guslanje'', u obliku kopije davno već poražene ideologije ravnogorskog junaštva i ''antifašizma''; nego što su ''balije'' i ''ustaše'' tog prokletog proleća 1992g., sve i da su htele, stvarno mogle na naprave reprizu događanja na tim prostorima iz 1941.g., čеga su se b-h Srbi smrtno bojali, da će im se dogoditi ako se raspadne Jugoslavija.
U vreme kada su se ''srboćetnici'' početkom aprila 1992.g. zaista našli pred vratima Sarajeva, njih je na te prostore, pored sopstvene iluzije i želje da se realizuje projekat ''Velikog srbaluka'', dobrim delom na ta vrata dovela i pogrešna politika tadašnjeg bošnjačkog rukovodstva. Nacionalistička logika bila је neumoljiva da na prevrtljivi i podmukli ''Multietnićki baliluk'', mora da odgovori svom žestinom njjegov ideološki pandan, sirovi ''Srbočetnički guslaruk'', i to, onako kako on to u postojećim okolnostima zna i može: dakle, ''TORPEDOVANJEM LEGLA BALILUKA''. Jer, kada se protivrečnosti do te mere nagomilaju da stvari izmiču kontroli kasno je za povratak u normalnost. Kad se dođe dotle da je stani-pani između ''baliluka'' i ''guslaruka'' se problemi ne mogu drugačije nego silom razrešavati. Između ta dva tabora nema i ne može nikadа biti mira, pomirenja, građanskog suživota, multietničke idile i sl. Mogući su samo, ili rat do istrebljenja, ili dva getoizirana tabora. Ali ima i nešto bolje, a u stvari i jedino normalno: neutralisanje razloga koji provociraju pojave nacionalizma, ponajpre tako što će svaka strana čistiti svoje dvorište, uz pravo da se pogleda i u tuđe. Ovo tim pre su nam dvorišta međusobno mnogo čime povezana i zavisna jedna od drugih, ali bez pretencioznih žalopojki samo na prljavštinu koja se nalazi, ili nam se učini da je ima u tuđem dvorištu.
Istina je da su se u minulom ratu, svi u BiH i šire, debelo ogrešili jedni od druge, a u vezi Sarajeva ponajviše oni koji su sa okolnih brda torpedovali grad i činili razna druga zlodela nad civilima. Ali nije ni do toga tek tako došlo, samo od sebe, ili ''zbog zločinačkog i genocidnog karaktera srpskog naroda'', ili pak neodgovornih grupa i pojedinaca samo u tom narodu, već je pozadina toga mnogo ... mnogo ... mnogo ... dublja. O tome će tek naredne generacije, ako im se to bude dozvolilo, a i one same to htele, moći da steknu neku celovitiju sliku. A do tada će, ako se nastavi po starom, svako na osnovu fragmentarnih saznanja, političkih i drugih interesa i moralnih ubeđenja imati neku svoju parcijalnu priču, prepoznatljivu najčešće po etničko-verskim bojama ''bosanskog dunjalukа''.
Dana 7.aprila 2013.g.tj. dan posle svojevremenog praznika,
kao bivšeg Dana oslobođenja, jednog (po duhu i karakteru)
bivšeg grada, u okviru jedne bivše države. I to iz poštovanja
prema svim žrtvama, a pre svega civilima, sa svih strana
u tom gradu i njegovoj okolini tokom oba poslednja rata. ZORAN KOVAČEVIĆ
