Uticaj nepovoljnog istorijskog nasleđa na aktuelna zbivanja u BiH
''SVE SE TO DOGODILO NA PUTU ZA LUDILO''
1. Narodi u BiH (i njenom okruženju) nisu ništa gori od drugih,
ali su (do daljnjeg) ''osuđeni'' da žive u gorim okolnostima
Za unutrašnji dogovor u BiH nisu potrebni nikakvi medijatori sa strane, međunarodne konferencije, sastanci po tuđim ambasadama, hotelima, vojnim bazama i slično, niti je nužan snažniji spoljni pritisak, iako je on u nekoj meri neizbežan. U stvari spoljni pritisak je, ali bez grubog nametanja odluka, čak i poželjan, ako bi pri tom relevantni međunarodni faktori zajednički podsticali političke faktore u BiH na brže usaglašavanje stavova. Dakle, da se deluje u okviru zakona i Ustava te zemlje i njenih entiteta, s namerom da se domaći političari trgnu iz postojeće samoblokade i počnu odgovornije raditi svoj posao. A suština priče bila je i jeste na dobroj volji domaćih političkih faktora i njihovoj spremnosti da u međusobnim odnosima deluju na liniji prevage opšteg i zajedničkog, u odnosu na posebnosti. I to bez skrivenih namera i niskih udaraca, u ime sopstvenih uskih interesa.
Nedostatak dobre volje nije obeležje samo aktuelnih političkih dešavanja, već je to bila u nekoj meri hronična boljka, manje-više tokom cele novije istorije, u političkim odnosima svojevremeno ''zbratimljenih'' a potom krvnički razbraćenih južnoslovenskih naroda i narodnosti. Zato baš i ne čudi što je takvo ponašanje još ''omiljen specijalitet'' kod mnogih političara na svim stranama u BiH, a donekle i njenom okruženju. Dosadašnji epilog toga je više nego tragičan: što se više ''udaralo'' i razmenjivala ''žešća vatra'', među političarima, naročito kad se ''brane nacionalni interesi'', to se automatski preslikavalo na ''nižim nivoima'', pa je utoliko gore i jadnije bilo po njihove podanike koji su u svim tim sukobima korišćeni kao ''potrošni materijal'', radi tuđe koristi, a prostori na kojima žive još više zaostajali za državama iz srednje i zapadne Evrope.
Ova priča o niskim udarcima i raznim drugim oblicima iracionalnog ponašanja u političkom delovanju na južnoslovenskim prostorima vuče svoj koren, u naglašenijoj formi, od vremena nastanka famoznih nacija, u savremenom smilu značenja tog pojma. Dakle, od onda kada većina ljudi neke zajednice počinju da poseduju svest o sebi kao pripadnicima određene nacije, odnosno jedne šire zajednice međusobno srodnih i raznim drugim interesima povezanih ljudi. Pre toga pravo na nacionalnu pripadnost imao je samo vladajući društveni sloj. Tako je priča o naciji, kao zajednici u širem opsegu, na južnoslovenskim prostorima počela da uzima maha sredinom 19.veka, s obzirom da su se slične stvari, u sklopu istovetnog procesa, već nešto ranije bile pokrenule na prostorima većeg dela Evrope.
Kako su tada u srednjoj i zapadnoj Evropi modernizacioni procesi relativno brzo zaživljavali u privredi i društvu, jačajući time njihovu materijalnu osnovu, oni su samim tim otvarali prostor i za brže menjanje svesti ljudi u progresivnom smeru. Uostalom, tamo su se u narednih stotinjak godina (do 1945.g.), nacije uglavnom formirale, a držve i društva stabilizovali, osim u nekim manjim enklavama, u kojima ova priča još teče i gde ima sporadičnih pojava nacionalizma. Ali to ne menja suštinu stvari da se gotovo sve nacije solidno snalaze u vremenu i prostoru. Iznutra su pristojno organizovane, pravovremeno se i znalački prilagođavaju savremenim okolnostima i izazovima, a da pri tom, sem u nekim manjim slučajevima, ne ulaze međusobno ni u žešće političke, a kamoli oružane, sukobe oko bilo čega, a pogotovu ne oko pitanja koja se tiču njihovog identiteta, statusa i teritorija.
Za to vreme na jugoistoku evropskom kontinentu situacija je i do 1945.g. bila prilično zamršena i burna, a ponegde je vrilo kao u košnici. Nacionalističke ''igrarije'' su tekle u punom jeku do kraja prošlog veka. Od tada se već (kako-gde), posle mnogo iskušenja, prolivene krvi i sukoba, stvari počinju smirivati, a tenzije opadati. Ovo bez obzira što ponegde još neke važne stvari oko nacionalnog pitanja, odnosno statusa, identiteta teritorija i međunacionalnih odnosa nisu dovoljno razjašnjene, što ponajpre važi za BiH.
Očito je da su u BiH (do daljnjeg) nacije još ''nedovršena priča''. Preostalo je puno nepoznanica, sa različitim stremljenjima, zbog kojih postoje određena previranja unutar samih nacija, koje se samo naizgled čine homogenim, kao i nedefinisan odnos jednih prema drugima i još prilično međusobno neraščišćenih računa. Ovo podjednako važi za sve tri brojnije nacije na tom tlu: srpsku, hrvatsku i bošnjačku, koje su poodavno, dakle, pre 150 godina počele, a još nisu uspele da se u punoj meri formiraju kao stabilne nacionalne zajednice, sa jasnom predstvom o tome: ko su i šta hoće, kako same od sebe, tako i jedne od drugih, u vremenu i prostoru svog egzistiranja.
Srpska i hrvatska nacija su na tlu BiH svojevremeno krenule u proces svog formiranja mahom kao ''produžena ruka'' ili ''rep'' nacija iz susedstva, da bi služile kao filijale svojih centrala, i to, na osnovu istovetne verske pripadnosti i povezanosti (na pravoslavnoj, odnosno katoličkoj osnovi) sa stanovništvom Srbije i Hrvatske, a u ime prevashodno političkih interesa tih dveju zemalja na račun BiH. I kao takve srpska i hrvatska zajednica dobrim delom još funkcionišu. Dakle, u mnogim segmentima, na štetu subjektiviteta i integriteta BiH, kao svoje domicilne zemlje, sa viševekovnim pravno-političkim kontinuitetom svog postojanja. Međutim, srpsku i hrvatsku nacionalnu ideologiju nastalu u Beogradu i Zagrebu ta vrsta priče nije nikada mnogo zamimala. Polazeći od toga da se zemlja mora identifikovati po narodu, iako to nije baš svuda u svetu slučaj, jer ima i obrnutih primera – odnosno uspešnog koegzistiranja u okviru jedne države pripadnika različitih etničkih zajednica – ove idelogije su sve doskora vodile bespoštedan rat oko toga čija je BiH: srpska ili hrvatska, pri čemu su obe dok su mogle svojatale b-h muslimane kao svoje sunarodnike islamske veroispovesti.
Svojevrsnu priču za sebe predstavlja slučaj treće, odnosno muslimansko-bošnjačke nacije u BiH. Ona je još rigidnije nego prethodne dve utemeljena na verskoj osnovi, dakle, kao zajednica vernika islamske veroispovesti sunitskog smera. Ovu religiju je deo stanovništva BiH svojevremeno prihvatio tokom zaposedanja ovih prostora od strana Turaka Osmanlija. Za b-h muslimane je oduvek bila primarna verska pripadnost, a potom i vezanost za svoj lokalni prostor (BiH), u odnosu na nacionalno identifikovanje, gde su se pokazali, izrazito nestabilnim i prevrtljivim. U zavisnosti od toga kako je koji režimski vetar duvao, oni su često prelazili iz jedne u drugu naciju. Za čitavo ovo vreme od sredine 19.veka muslimani iz BiH su prolazili kroz razne faze lutanja. Svoje nacionalno opredeljenje menjali su kao francuska sobarica gaćice, s obzirom da su od tada prodefilovali kroz desetak nacija, a trenutno im je u modi bošnjačko nacionalno ime.
Sve ovo samo po sebi govori koliko je priča o nacijama na tlu BiH još zamućena i neizvesna, s mnogo mogućih varijacija u daljem toku događanja i neminovnom nestabilnošću, bar za još neko vreme u sferi etničko-verskih odnosa, dok se sve tri nacije malo ne presaberu i bolje sagledaju sebe i svoje međusobne odnose, sa realnim pogledom i bar malo vizije o sebi i svojoj zemlji, u vremenu i prostoru svog ''dunjaluka''. Razlike u veroispovesti su jedini bitan kulturološki faktor koji ih razdvaja još od vremena turske vlasti na tim prostorima (1463-1878). Problem je što su još od samog početka priče o nacijama, dakle, pri kraju turske vladavine, verske razlike u BiH počele da se izrazito politizuju, pošto se u to vreme otvorilo pitanje daljeg statusa ove zemlje. Verske razlike su od tada, u kombinaciji sa raznim velikodržavnim ambicijama, i nesporazumima koji se sa više strana javljaju oko toga kome će BiH pripasti, počele da proizvode težak i dugoročan politički razdor između sve tri domicilne grupacije, čiji odnosi ni do tada nisu bili nešto naročito snošljivi. Ovaj razdor se, bez obzira na sporadična smirivanja situacije, u suštinskom smislu još nije prevladao.
U takvom ambijentu bilo je neminovno da se, zajedno sa otvaranjem priče o nacijama, pojavi u startu snažan nacionalizam, sa više strana, koji se uglavnom kao takav i manifestuje u BiH, manje zbog razlika u veri i kulturi, a mnogo više iz političkih razloga. Nacionalizam je od tada prosto neizostavan faktor u gotovo svim političkim dešavanima u toj zemlji. Jer, sve je nekako bilo i prošlo, ali priča o ''našoj vjeri i naciji'' kao vrhunskoj vrednosti, koja određuje način i smisao života ljudi, spletom okolnosti, u BiH je opstala i nadživela sve potonje, kao što još nadjačava i aktuelne, civilizacijske potrebe ljudi i njihovih zajednica, ali i razne novotarije koje se povremeno nameću ili preuzimaju iz savremenog sveta. Bitno je pomenuti da je još za vreme osmanlijske vlasti (1463-1878), a potom i u doba austrougarske vlasti (1878-1918), kada su nacionalisitičke vatre počele još jače da plamte širom BiH, bilo nekoliko različitih tendencija u migracionim kretanjima. Međutim, nakon toga, dok je BiH bila u sklopu jugoslovenske države (1918-1992) polako se ustalila tekuća praksa, koja je vremenom sve više uzimala maha, da se Srbi i Hrvati uglavnom iseljavaju, a muslimani iz okolnih zemalja mnogo više useljavaju u ovu zemlju nego što se iz nje iseljavaju.
Otkako je otpočeo proces formiranja nacija, etničko-verske zajednice u BiH su bile i još su izložene uticaju raznih nepovoljnih okolnosti društveno-ekonomskog i političkog karaktera, bez obzira što su se tokom vremena neke od tih okolnosti, menjale prirodu i intenzitet svog ispoljavanja. I upravo je ovo nepovoljno istorijsko nasleđe bitan razlog što se u BiH i sada, više nego u zemljama iz njenog okruženja, uporno istrajava na ''brižnom'' negovanju u mnogo čemu izopačenog poimanja nacije i njenih obeležja, o prirodi i veličini njoj potrebnog životnog prostora i nacionalnim interesima koji bi na njemu trebalo da se ostvaruju. Dakle, reč je o pojavi dugog trajanja. Nacionalizam je u BiH starija i jača pojava od svih drugih političkih ideologija i društveno-ekonomskih sistema koji su se u međuvremenu izredali u poslednjih 150 godina.
Veoma srodan razlog s prethodnim, tj. s nepovoljnim istorijskim nasleđem, a delom i kao posledica toga, jeste prenaglašeno manipulisanje s nacionalnim osećanjima njenih naroda i građana od vremena kraha socijalizma, u ime koristi za pojedince i grupe iz vladajućih redova na svim stranama u BiH, s tim da se slično dešava i kod njenih suseda. Pomenute grupe i pojedinci to svesno čine, kroz razne zloupotrebe etničko-verske pripadnosti svoje ''klijentele'' u političke svrhe, kao svojevrsni vid profitabilne aktivnosti, radi lakšeg izvlačenja svakojake koristi za sebe i one koji ih okružuju, po interesnom ili familijarnom osnovu. Dakle, ovde se nacionalni egoizam koristi kao manipulativno sredstvo iz vlastoljubivih pobuda, na uskointeresnoj osnovi. Nacionalizam se ne dešava zbog toga što se sa pozicije vlasti prave (kao) nehotične greške, zbog nečijeg nesnalaženja i zaslepljene ljubavi prema svojoj naciji i prevelike želje da se ona unapredi, a pri tom druge nacije ne diraju. Nacija je ovde tako samo sredstvo za zadovoljavanje vlastodržačkih prohteva, a ujedno i žrtva svakojakih rabota, koje u ime svoje koristi, nosioci vlasti svesno obavljaju preko leđa, a ponekad i samih života, pripadnika ''svoje voljene nacije'', a još je ''slađe'' ako se to može i preko ''tuđih'' naroda.
U takvim okolnostima rešavanje egzistencijalnih pitanja nužno ostaje u drugom planu, iako je ljudski organizam svima i svuda isti. Čovek jeste složeno biće, ali (valjda) postoje neki prirodni i logični prioriteti u zadovoljavanju njegovih potreba, a oni su slični svuda širom sveta. Tamo gde ima nekog unutrašnjeg reda i sistema širi slojevi stanovništva ne mogu biti žrtve nacionalističkih manipulacija, jer takva politika u tim društvima nema prođu, niti su ljudi i nacije primorani da beskonačno čekaju na donošenje nekih važnih političkih odluka i da mnogo trpe zbog svakojakih iživljavanja vladajućih struktura nad životima ljudi i ostalim nacionalnim resursima. Iako ni u zemljama sa uređenim unutrašnjim sistemom, nije baš sve idealno, nego ima i problema, ponekad i veoma teških, činjenica je da se tamo politička energija društva usmerava u pravcu njihovog rešavanja; dok su u BiH, a delom i njenom okruženju, pomenuta iživljavanja, uobičajena pojava s obzirom da je na tim prostorima još uvek primarno političko manipulisanje u odnosu na rešavanje egzistencijalnih pitanja ljudi i njihovih zajednica.
I upravo zato kakav god da je trenutni ustavni aranžman u BiH (jer je to kao najveći problem u toj zemlji), on u njoj, kao i ustav u svakoj drugoj zemlji, vrlo malo može biti kriv za upropaštenu ekonomiju, visoku nezaposlenost, opštu nesigurnost, prezaduženost, kleptomaniju i razne druge široko rasprostranjene devijantne pojave. Uostalom, jednim Šveđanima, Holanđanima, Česima, Slovacima, Švajcarcima i ostalim civilizovanim malim narodima (po brojnosti sličnim ovdašnjim), takvim kakvi jesu, nijedan Ustav ne bi bio loš, niti bi ih neko mogao zbog toga, ili bilo čega drugog, naterati da se međusobno mrze, urnišu i kolju. I to je tako, bez obzira što ljudi u preostalom delu Evrope nisu ništa bolji i vredniji od običnih ljudi sa ovih prostora, ili bolje rečeno ovi odavde nisu ništa gori od drugih, po svojim ličnim sposobnostima i vrednostima, ali su (do daljnjeg) ''osuđeni'' da žive mnogo lošijim životom, kako zbog jakog dejstva negativnog istorijskog nasleđa, tako i nekih loših ustaljenih navika skorašnjeg porekla i nepovoljnih sistemskih rešenja.
2. Uticaj nekih negativnih pojava iz kriznih razdoblja
u okviru jugoslovenske države (1918-92) na tadašnja i aktuelna zbivanja u BiH
Južnoslovenski narodi su predugo bili pod tuđom vlašću, s kojom su se neki za to vreme bili veoma srodili, dok su, opet, neki drugi, tokom 19.veka bili tek poluslobodni, ali pod jakim pritiskom spoljnih faktora, tako da se nisu mnogo pitali ni o sebi, a kamoli da su mogli da definišu svoj odnos prema drugima. I to se tako vuklo do 1918.g., kada u mnogo čemu nastaju nove okolnosti, koje se ogledaju i u tome što od tada južnoslovenski narodi počinju sami da ''pletu'' svoju priču. Iako su potom ispoljene neke nesporne vrednosti i postignuti značajni rezultati u mnogim oblastima života tokom narednih 7-8 decenija, vreme je pokazalo da su ovi narodi (u političkom smislu) tako dobro ''pleli'' svoju sudbinu da bi za sve njih bolje bilo da se nisu nikada ni ''spleli'', odnosno da se nisu našli u okviru zajedničke države. Mnogo bi bolje prošli da su tih meseci kada se ušlo u završnu fazu njenog stvaranja u jesen 1918.g. nastale najmanje dve države, kao što je izgledalo da će tako i biti na osnovu Ženevskog sporazuma od 9.nov. 1918.g. Uz sve što je tada bilo dogovoreno, deklaracija kojom je to i potvrđeno nije bila zakovana. Ostavljena je i mogućnost određenih modifikacija, u daljem toku događaja. A najbitnija vrednost tog akta je u tome što je pokušao promovisati dogovorni pristup u rešavanju ključnih pitanja oko izgleda i karaktera zajedničke države, na osnovu uravnoteženog odnosa snaga i podjednakog uvažavanja interesa svih strana u njenom okviru, unutar koje bi se razvijali ravnopravni partnerski odnosi, a ne odnos između neprikosnovenog pobednika i bespomoćnih podanika.
Međutim, sporazum iz Ženeve je već za koji dan iza toga u Beogradu bio olako i nepromišljeno suspendovan, odnosno faktički odbačen. Vojno-monarhistička klika se prepala da će joj preostati ''malo parče'' vlasti i teritorija, pa je odmah podigla veliku galamu kako su Pašić i ostali u Ženevi navodno izdali bitne državne interese i pogazili silne žrtve koje su pale za slobodu i ujedinjenje. Ove optužbe su usledile, da bi u se, u ''patriotizmom'' obojenoj klimi, na bahat način i uz pretnju sile, lakše odbacili Ženevski sporazum i u svom ''pobedničkom zanosu'' nastavilo iz Beograda sa preuzimanjem vlasti nad svima i svemu širom buduće jugoslovenske države. Taj postupak se ubrzo pokazao veoma štetnim, ali i zlokobnim nagoveštajem o tome u kom će smeru krenuti dalji odnosi među južnoslovenskim nacijama. Učestala politička trvenja, tokom kojih su sa raznih strana raspaljivane nacionalističke strasti, sa povremenim krvavim razračunavanjima, bila su neminovan ishod nametnutih rešenja, ili pokušaja da se ona nametnu, na uskointeresnoj osnovi, zbog nečije megalomanije i želje da se dominira nad drugima. Dakle, sa tim se praktično krenulo još pri stvaranju zajedničke države, da bi se potom ova težnja, u grubim oblicima, uvek manifestovala u kriznim razdobljima, tokom njenog postojanja do 1991/92.g.
Mnogo je šta moglo i trebalo da bude drugačije i bolje, i bilo bi, otkako smo se ''spleli'' pod istim državnim krovom, da se nije pribegavalo praksi nametanja, ili pokušaja da se nametnu jednostana rešenja. A sve je krenulo naopako još od samog početka, tj. od rušenja Ženevskog sporazuma i brzopletog ujedinjenja, nametanjem tzv. Prvodecembarskog akta iz 1918.g., da bi se potom – posle mnogo pretumbacija, sa izmenjenim ulogama, u odnosu na nosioce i žrtve takvih postupaka – neslavnoj praksi nametanja nepovoljnih rešenja, ili pokušaja da se ona nametnu, udarila definitivna ''glazura'' na ''samrti'' Jugoslavije, održavanjem referenduma o tzv. nezavisnosti BiH.
Ovaj famozni referendum koji se u BiH održao 1.marta 1992.g., nije uopšte toliko bitan zbog teme i ishoda, koliko zbog načina na koji je održan. Rezultat mu se ionako unapred znao, a ''nezavisnost'' BiH, kojoj su se neki tada silno obradovali, tim činom nije ostvarena, kao što je uostalom još nema, s obzirom da je ta zemlja još uvek pod spoljnim poluprotektoratom, a uz to prošla je kroz težak rat sa oko 100.000 ljudskih žrtava i raznim drugim oblicima stradanja i razaranja. BiH je iz tog rata izašla u veoma ''havarisanom stanju'' i sa bitno izmenjenim unutrašnjim poretkom u odnosu na vreme kada je referendum održan. I šta se onda uopšte ima s tim u vezi proslavljati?! Ono po čemu će taj referendum ostati trajno upamćen u svesti objektivnih ljudi jeste da je on predstavljao grubu demonstraciju političke samovolje, odnosno zajednički pokušaj dveju strana (muslimanske i hrvatske) da putem preglasavanja nametnu svoju političku volju u vezi statusa, a posredno i karakera BiH, trećoj (srpskoj) strani, bez njene saglasnosti, računajući da će joj se time zadati snažan udarac, posle kojeg će bitno oslabiti njena snaga i uticaj u BiH. Iako će za neke stvari tek vreme reći svoje, ono što je izvesno to je da je taj referendum ostao zabeležen kao neuspeo pokušaj uspostavljanja zajedničke dominacije dveju strana nad trećom na tlu BiH. A sve što je nakon toga usledilo neminovno je produbilo krizu, koja je ubrzo prerasla u tragična ratna dešavanja u toj zemlji, posle kojih je ona u nekim segmentima zauvek promenila svoj izgled.
Da je bilo više razuma i umerenosti do tog i takvog referenduma ne bi ni došlo, jer se posle svega ne vidi kome je on to i kakvo dobro doneo. To se već onda moglo naslutiti, da se – od strane dvojice na račun trećeg – nije htelo uzurpirati više vlasti i teritorija nego što se na to raspolaže pravo. Umesto takvog izjašnjavanja za sve bi bilo bolje da se tih dana i meseci iskreno tragalo za zajednički prihvatljivim rešenjem o modalitetu unutrašnjeg uređenja u BiH, pa tek onda eventualno održi referendum, ako je u postojećim okolnostima, možda i bilo najbezbolnije da, kako druge članice dotadašnje jugoslovenske (kon)federacije, tako i BiH krene putem državne samostalnosti.
Ovako kako je ispalo, u slučaju da se, posle svega, nastavi postojeći trend negativnih dešavanja na tlu BiH, nije isključeno da će se jednog dana za taj jednostrani referendum meritorno utvrditi da je, uz sve drugo, predstavljao i prelomnu tačku nakon koje je otpočeo proces trajnijeg zamiranja života u BiH i njenog srozavanja, po odgovarajućim kriterijumima, na samo dno evropske civilizacije, dakle, iza Albanije a u perspekivi možda i Kosova.
Potreba da se drugima nameću rešenja jasno se videla u svim političkim krizama na području bivše Jugoslavije. To se naročito manifestovalo u nekim prelomnim momentima, kada se kod onih koji su se trenutno osećali jačom stranom, umesto ''kočenja'' sopstvenih apetita, pribegavalo ''dodavanju gasa'', u nadi da će se baš tada oni što su slabiji lakše ''satrati'', ili bar značajnije ugroziti njihova politička prava i pozicije u postojećoj konstelaciji odnosa. Tako je bilo počev od 1918-21, pa nadalje 1929-31, 1934-35, 1939-41, 1944-45, 1967-74 i 1990-92.god. Dakle, to se dešavalo uvek kada se odlučivalo o važnim pravno-političkim pitanjima vezanim za status i karakter jugoslovenske države, kao i prilikom sličnih sporova na neuralgičnim tačkama tokom njenog raspada i u potonjem raskusurivanju na terenu oko Kosova 1998-99.god. Ključno obeležje na unutrašnjem planu u svim pomenutim slučajevima uvek je predstavljao nedostatak političke volje za umerenim i razumnim rešenjima, zbog čega se potom lako sklizavalo iz loših u još gore političke situacije. Ovim se ne zaboravlja da su tokom čitavog razdoblja postojanja jugoslovenske države značajnu ulogu u zbivanjima na njenim prostorima imali i neki spoljni faktori. To naročito važi za razdoblje ratnih dešavanja 1941-45. Oni su se dosta pitali i u vreme presudnih događanja na vojno-političkom planu 1944-45 kada su (ili nešto ranije) donete presudne odluke političkog karaktera za dalje razdoblje u postojanju Jugoslavije. Međutim, posledice nekih od tih problematičnih političkih odluka osetiće se tek za koju deceniju kasnije, odnosno one će se manifestovati sa odloženim dejstvom.
Gledano u celini, sva nametnuta politička rešenja, kao i pokušaji da se ona nametnu, kojih je bilo u priličnoj meri, na političkoj sceni, tokom postojanja i u vreme raspada Jugoslavije, osim što su dalje podsticala ionako hroničnu i sveopštu zaostalost ovih ''krajolika'', u odnosu na ostali deo Evrope, redovno su rezultirala i brojnim drugim negativnim efektima. Iz njih su u dva navrata (1941. i 1991/92.) proistekle nepotrebne i ogromne ljudske žrtve, razni drugi oblici stradanja ljudi i velika materijalna razaranja, odnosno mnogo teže posledice nego one koje bi se imale u ratu 1941-45, do kojeg je došlo spoljnom agresijom na Jugoslaviju. Ratne posledice su potom sporo prevladavane u mirnodopskim uslovima života, kada su svakojaka izopačenja uzimala maha i ometala istinsko smirivanje situacije i izmirenje među ljudima. Dakle, ''sve se to dogodilo na putu za ludilo'', kako inače glasi stih iz jedne pesme. A dogodilo se najviše zato što kod najvažnijih domaćih političkih faktora, u datim situacijama, u okviru i ''prve'' i druge'' Jugoslavije, a zatim i tokom njenog raspada, nije pravovremeno bilo dovoljno dobre volje da se putem dogovora i kompromisa rešavaju sporna pitanja, kao što toga (još) nema ni sada u BiH, dok se u njenom okruženju na tom planu već primećuju i neki pozitivni pomaci.
Posle svega što se izdešavalo ne postoje razlozi da se između bilo koga u BiH (i u njenom okruženju) i dalje vodi, javno ili potajno, borba za životni prostor. Da je bilo više političke zrelosti na svim stranama, do toga ne bi ni došlo. Ali to što se desilo sada se ne može ispraviti. Mogu se samo neke pouke iz toga izvući. Istrebljujući se međusobno u borbi za teritorije, kroz dugotrajnu razmenu mučkih udaraca, ovdašnji narodi su, živeći u večitom strahu jedni od drugih, nakon poslednjih sukoba, stigli dotle da je, svuda gde se nedavno ratovalo, situacija sada takva da na tim prostorima svaka nacija ima više teritorija nego stanovništva. A sve je započelo još sredinom 19.veka zbog navodno velike ljubavi prema ''svojoj naciji''. Međutim, i ovo naroda što je preostalo sve se više proređuje, pri čemu dosta mladih i kreativnih i dalje odlaze na druga prostranstva širom sveta, dok to što je ostalo postaje populacijski sve starije, odnosno u takvom stanju da prevagu polako preuzimaju oni kojima su, u odnosu na njihove vršnjake iz zemalja sa uređenim sistemom, prevremeno ''o'šli živci'', ponestala snaga, is(h)lapela pamet i zahvatila ih sveopšta oronulost. To je vrlo obeshrabrujuće po izazove koji predstoje, ali bi ''unatoč svemu'' neki proces postepenih promena mogao (a valjda i trebalo) da se pokrene, ako se pokaže da za tako nešto kod unutrašnjih faktora odlučivanja, ima dovoljno dobre volje. To posebno važi za BiH, s obzirom da se u njenom okruženju, u poslednjih nekoliko godina, neke pouke iz prošlosti počinju izvlačiti, a tekući procesi vidljivije pomeraju u pozitivnom smeru, dok ona još tavori u svojevrsnoj samoblokadi.
27.marta 2013.god.
tj. na dan kada je 1941.g. jedno fatalno domaće ludilo,
koje su drugi podmetnuli, Kraljevinu Jugoslaviju odvelo u ratni pakao,
koji se u posebnoj oštrini ispoljio baš na tlu BiH.
Zoran Kovačević
