ЕТНОНАЦИОНАЛИЗАМ У ЈАВНИМ ПРЕДУЗЕЋИМА

ЕТНО-НАЦИ

lex1973 / 10. април 2019

 

Заступљеност етнонационализма у јавним предузећима почела је с почетком рата 1992. године, а незаустављиви развој је попримила послије Дејтонског споразума. Одласком једних и доласком других, ( мислим на људе различитих етнонационалних припадности ) попуњавала су се упражњена радна мјеста јавних предузећа. Своју шансу за успјех у градовима видјели су многи који су тих послијератних година замијенили село за град. Пријератни радници који су били на радној обавези у граду, напредовали су заузимајући упражњена мјеста од оних других који су отишли. Иако су сви водећи национални лидери потписали Дејтонски споразум који у себи садржи анексе о повратку и једнакости све три етничке групе, гледало се да се што мање поштује посебно тај сегмент повратка пријашњих запосленика на стара радна мјеста. Тако је дошло до кристализације већинске нације која је доминирала предузећем, а самим тим и руководећим функцијама.

 

Етнонационални директори су, осим задовољавања националне припадности, морали да задовоље и страначку припадност која се огледала у припадности, симпатијама и повиновању националној странци која је заузимала водећу улогу у кантону и ентитету гдје се јавно предузеће налазило. Притиском међународне заједнице која је условљавала хуманитарну помоћ обилато донирану јавним предузећима у послијератном периоду, етно-страначки директори су морали да направе и по неки уступак запошљавајући и “неке друге”! Лажна демократија и мултикултуралност је падала у воду јер ти други нису имали шансу да напредују у таквим предузећима, па би одлазили из њих или се годинама борили са вјетрењачама.

 

Фаворизовање своје нације добило је и нове огранке. Тако да су се између припадника своје нације почели одвајати они припадници који су по географском поријеклу припадали директору и његовом менаджменту. Тако у неким предузећима имамо издвајање кланова источне Босне, касније средње Босне, Санджака итд. Фаворизовање својих ишло би на штету предузећа, а огледало се у томе да је директор на руководећа мјеста, без обзира на знање и стручну спрему, постављао раднике чији су коријени били из истог дијела БиХ као и његови. Тај тренд су настављали и новоизабрани директори фаворизујући људе из свог завичаја.

 

Даље, рашчлањивање запосленика који су припадали истом националном корпусу зависило је од страначке припадности, мада је било случајева да и људи из исте странке припадају различитим клановима . Сви наведени фактори, било да су географског, страначког или унутарстраначког рашчлањивања, утицали су на квалитет рада у јавним предузећима.

 

Географски и страначки непотизам, унутарстраначке свађе, нестручност потпомогнута дипломама добивеним да лак начин и огромна сујета директора и менаджмента јавних предузећа, довели су до колапса јавних предузећа, дугова и неодрживости предузећа чије будуће пословање зависи, раније од донација, а данас од кредита, чија имплементација зависи од истог оног нестручног кадра које је то предузеће довело до негативног пословања.

 

Мој здрав разум не може појмити приче о заступљености сва три народа у институцијама и друге новотарије које као воде рачуна о виталном националном интересу. Мишљења сам да се требају фаворизовати радници који имају више знања и стручне спреме, више искуства и више година поштеног и неукаљаног рада иза себе. Међутим наведени параметри су засјењени нацијом, вјером и страначком припадношћу. Најосјетљивије игре овог типа су у здравственим установама, мада и у комуналној дјелатности има пропуста који се огледају у нередовном снабдијевању водом, а у будућности могу имати посљедице и на квалитет воде, а самим тим и на здравље свих нас.

 

Овакав начин пословања је самодеструктиван. Убија сваку наду за бољу будућност новим нараштајима који без обзира на труд и рад неће моћи остварити бољу будућност, само зато што не дијеле завичај с директором или не желе да приступе станци. Млади и школовани људи одлазе. То даје простора директорима да оправдају “гурање” оних својих.

 

Здрав разум намеће питање: како предузећа која имају монопол над дјелатношћу којом се баве, успију да пропадну? Ситуација је идентична на цијелој територији БиХ. Сви су направили исте грешке, сви су своје раднике довели до просјачког штапа, без наде за будућност и са страхом од приватизације. Хоће ли се успјети потиснути етнонационални пориви, фаворизовање својих и једностраначко једноумље? То је круцијално питање за све у јавном сектору! Наравно да је све наведено пресликана ситуација с виших дистанци у држави, али да једини дистрибутер воде буде у минусу - то ми никад неће бити јасно!


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.