Изгубљени рај

поезија...

davor-radulj / 17. јул 2019

У углу собе бљешти лампа. Траг једне усамљености. Моја уметност је мртворођенче. Брутални триптих. Тепих. Летећи ћилим нежности која се никада није догодила. Баца наранджасту светлост преко књига. Брига. Шармантни убица из икее, кинее. Како нас разбија, о, како нас јебено разбија стих данашњице. Као некада у школи природа и друштво. Нисам волео природу. Сада не волим друштво.

 

А Уна је рекла, с тобом сам први пут видела своју пичку, имала је рајска крила. Волели су је на друштвеним мрежама. Дивили се њеним коментарима, зверајући, заправо, у њене сисе. Пукле усне. Уста пуна земље. Као уста пуна сперме. Замишљали су, да. Ја сам зурио у њена крила, на којима је, на крају, и одлетела. Људи говоре о изгубљеном рају. А Джејмс Дин је био прави фрајер. Хигхер, хигхер, викали су.

 

Када се сусретну умор и сањање, немогуће је побећи. Чекате у реду за визу, за земљу која више не постоји. Одвоји ме. Јер, немогуће је преживети све ове битке. Главни јунак нашег живота увек умире на крају. Вонтрировски крај канапа. Нема Аријадне. Јебе се са оним биком. Неким триком. У трикоу насмешеног кловна. Какав омаж митологији једне љубави.

 

Да те питам? Питај. Може ли се преволети? Жао ми је, господине, емисија је управо отказана. Проказана. Најтеже је бити шпијун сопствене савести. Како се ми добро не разумемо. За љубав је сада потребно троје, драги мој. Зато данас Валтер носи халтер, а на филмској траци будућности нас неће бити. Остаће поезија, која настаје и када земља нестаје. Цигани лете ка вебу.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.