Југословенка у чизмама еколога

постоје неки други свјетови...откако сам се вратила природи, она ме и враћа у град и води на пут. Вратити се природи не значи пуштати браду у некој шуми, већ напротив - много учења, умрежавања и путовања. Што физичких, што других.

Cubik / 26. мај 2019

Имала сам задовољство и част да испред удружења Еко Пут из Бијељине учествујем у серији семинара које је организовала група организација из земаља региона. Дружили смо се у Сарајеву, Колашину, Београду, и обрађивали теме од учешћа цивилног друштва, у доношењу јавних политика, преко управљања пројектним циклусом, до лобирања и заговарања као релативно непознатих појмова, нарочито лобирање.

На семинарима су се понављали али и смјењивали колеге и представници БиХ, Србије, Црне Горе, Македоније, Албаније, а овог прољећа смо имали прилику да посјетимо и Хрватску, гдје су нас колеге из организације СЛАП проводале по Осијеку и сусједним мјестима. Том приликом није било класичних предавања и вјежби, већ смо, организовани у неколико комбија, пратили домаћине од једног имања до другог, и упознавали се са примјерима добре праксе.

 

Искористићу ову прилику да кажем коју ријеч о путовању у Осијек. Из Бијељине сам преко Раче кренула за Шид, гдје сам поново прешла границу, па преко Вуковара дошла до Осијека. Када сам се послије Кузмина, умјесто на укључење за аутопут, упутила право према Кукујевцима, већ сам осјећала узбуђење путовања кроз непознате крајеве. У Кукујевцима сам прошла поред велике старе цркве која ме је навела да истражим о чему је ријеч. На крају сам дошла до епизоде Квадратуре круга која се управо бави тим мјестом и његовим становницима. Препоручујем да погледате ту занимљиву причу, има је на Yоутубу.

Занимљиво ми је било и то што је тог дана у Шиду био вашар. На излазу из Шида према граници са Хрватском је простор на којем се одржава тај вашар, и већ се рано ујутро могло видјети много људи и много хрватских таблица. На граници гужва, четрдесетак минута, питам полицајца је ли то уобичајено, а он одговори - данас цијела Хрватска долази на печење. И заиста, већина возила у оба смјера имала је ХР таблице.

Немогуће је путовати по овим нашим крајевима, мојој родној домовини, а на границама не размишљати о рату. Још кад посматраш природу која не признаје те границе, још важнијом се чини та потреба да његујемо заједништво које се само намеће. Зато ми би топло око срца што "цијела Хрватска долази на печење" у Србију.

Прелазим границу са толико закашњења колико ми је требало да стигнем пред хотел, смјестим се и сиђем до комбија. Возим жустрије, не бих да правим прекршаје, али равница и пространства њива и шума допуштају да се мало забрза. Стигла сам у посљедњи час, колико да се паркирам и само претрчим у комби. У повратку сам другачије - полако, и уживала сам у свакој травки, крошњи и њиви кроз лијепу нашу.

Прошла сам кроз Вуковар, ријешена да избројим све отпатке које спазим из аута и избројала сам пет, и то на периферији. Асоцијације које имам на спомен Вуковара сада су помијешане са призорима осунчаног лијепог градића који је рањен, али уредан.

Осијек је прелијеп. Били смо смјештени у фенси хотелу који гледа на Драву, а преко Драве само природа. Прекрасно. Град такође уредан, са много паркова, зелених површина, и сјајним спортским игралиштем које је пуно младих. Види се и много затворених продавница, и да људи одлазе, да се тргује по великим центрима, што се може видјети и у многим другим градовима региона. Ипак, помислила сам како бих смјеста прихватила да на неко вријеме живим и радим у Осијеку.

Водили су нас да гледамо соларна рјешења, фабрику разградиве фолије, али и да видимо Копачки рит, и еко газдинства у тим бескрајним славонским пространствима.

Златна греда.

Прелазимо преко Драве и остављамо град иза себе. Око нас су само њиве и шуме, и сунчани априлски дан. Промичу њиве и дрвореди, ту и тамо која кућа или човјек. Дјелује пусто, а тако се и зове - пустаре. Слабо настањено подручје, тек понека стара зграда за сезонске раднике, и што више залазимо у шуму, то постаје јасније да су струја или интернет луксуз, јер је овдје једина инфраструктура - пут.

У таквој једној напуштеној старој кући су колеге из Хрватске направиле еко имање. Није било лако, и на почетку су свима били трн у оку, али су правим приступом, и средствима која су након придруживања ЕУ постала далеко издашнија, успјели преокренути ствари.

Данас се могу похвалити предивним центром који нуди и смјештај и храну и адреналински парк и воду и струју и интернет, па и коње.

Орлов пут, породично имање човјека који је, како каже, схватио да не може више да живи у граду (али Осијек је супер! :) ), па је тридесетак километара даље купио имање које је данас као Нојева фарма. Организују и вјенчања, производе куленову секу, ракије, узгајају мангулице, краве, овце...дочекују нас са домаћим хљебом намазаним машћу мангулице и посутим алевом паприком. Нуде ракију и вишњевачу...морам рећи да смо непрекидно јели и пили и да смо били чашћени као да смо на свадби, а не на студијском путовању. Ваљда је све то потребно да истински схватимо зашто су то све примјери добре праксе :).

Да скратим, па ћу о свему неком другом приликом, све ово пишем ради посјете ЈКП Осијек. Представили су нам своју причу у једном од градских рециклажних дворишта.Представили су нам како су кренули са идејом сортирања отпада и рециклаже, и како су дошли до тога што имају данас - а то је чист и интелигентан град. 
Могуће је. Не преко ноћи и не без мудрог и стратешког поступања, али је могуће. Уосталом, они који су успјели већ имају рецепт за ове наше просторе и ове наше људе. Све што ћемо постићи биће кроз заједницу, заједницу људи, еколога, комшија, сусједа, суграђана, истомишљеника...а искуство са семинара ми је показало да једни у другима имамо много више пријатеља него што можемо замислити. Пријатеља посвећених здравој природи и срећном друштву.

Текст инспирација


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.