Кахва – култ или навика

ibrahimrizvanovic / 15. јун 2011

Колико често пијемо кахву? Ујутро, у подне, након обједа, на паузи, након склопљеног посла, на споју, кад нам неко дође,.. и кад немамо што друго паметније радити. С ким? Са брачним другом, дјецом, пријатељима, родбином, драгом, драгим, радним колегама, гостима, пословним партнерима, љубавницом, љубавником, познаницима, непознатим особама, док чекамо пријевоз, ред на неком шалтеру, одлазак на интервју за посао,... и врло често сами. Шта, уствари, тада чинимо: пијемо ли кафу из потребе или само навике? Дефинитивно је пијемо из навике, а нема ништа горе у животу од тога да вам нешто постане навика!

Неспорно је да кафа, тачније испијање кафе, представља дио бх. културе живљења, друштвени феномен, јер Босну и Херцеговину без кафе, ћевапа и бурека не можеш замислити. Многи иду даље па тврде, што и није далеко од истине, да се у Босни и Херцеговини створио „култ кахве“, усавршавајући мљевење, печење (кухање), служење и испијање кахве до најсуптилнијих детаља. Кахва је постала интегрални дио свих других обичаја, али и самој себи својствен обичај. Зато о кахви није могуће водити рационалан разговор лишен емоција.

Испијање кахве, као и сам квалитет и врста, драстично се промијенило тијеком дугогодишње хисторије Босне и Херцеговине. Данас, у модерном добу, је испијање кахве, ако поредимо са традицијским начином живљења и рада у БиХ тијеком прошлих година, постало обична навика, нажалост, па више не говоримо о „испијању“ кахве, него о „пијењу“ кахве, као да је ријеч о води, соку. Све је некако пошло наопако, па и кахва. Нема више оне вриједности испијања кахве, као друштвене појаве, која је била показатељ повезивања људи, степена толеранције, јер ниси могао са сваким попити кахву, нити на сваком ћошку, али је кахва увијек била свечани чин неког поштовања, доказ да си, испијањем кахве, постао дио неког новог друштва, да си признат као личност са својим дјелима и ставовима.

Испијање кахве вршили су сви друштвени слојеви, није била само привилегија богатих, јер је значила неку „обвезу“, основу живљења, управо због набројаних вриједности. То се дешавало када супружници заједно испијају кахву, што је доказ равноправности и хармоније у једном домаћинству, дјеца почну испијати кахву заједно са родитељима, чиме им се признају њихове године, радници са својим послодавцима, службеници са претпостављеним, пословни партнери итд. Тада су настали и специјализирани угоститељски објекти за испијање кахве – кафане/кахване/кахве, које су се касније, модернизацијом, претвориле у нешто сасвим друго.

Тада је настала и својеврсна „подјела“ кахве, с обзиром на њену природу и сврху, тако имамо бијелу кахву (пије се обвезно уз доручак и намијењена је „почетницима“), босанска/црна кахва (кахва без млијека), затим дољевуша/приљевуша (кахва у коју се више пута долијевала врела вода, ради уштеде), кахва разговоруша (кахва уз коју се разговара док се у друштву пије), кахва сиктеруша (кахва која се послужује гостима као знак да је вријеме да одлазе), те кахва шуткуша (кахва уз коју се шути или сасвим мало говори док се пије).

У правилу, сервира се јака црна кахва, мало заслађена. Тиме се доказује особеност, те се да држи до себе и до свог друштвеног статуса. Само особе с јаким разлозима, резигниране због старости или болести, одступају од тог правила. По томе каква вам је кахва испечена и сервирана, можете закључити колико вас домаћин цијени и воли. Јака црна кахва говори вам у прилог, а "танка" одаје, између осталог, и домаћинову резервираност и шкртост.

Исто тако, данас је увријежен израз „испећи кахву“, којег користимо не питајући се зашто се и како текућина „пече“. Мало је познато да се кахва, прије, док је била наше „црно злато“, припремала тако да се, прије залијевања врелом водом, мало „запече“, како би се побољшала арома, добро промијеша и врати на ватру да се "дигне" до врха џезве, но не смије прекипјети. Након што кратко "одстоји", да се слегне, љева се у финџане (шалице). Шећер и млијеко се сервирају посебно и додају по жељи, баш као и босански рахатлокум (гдје је негдје и обвезатан прилог правој босанској кахви).

Доста тога се заборавило или се погрешно тумачи данас, јер се испијање кахве, временом, претворило у навику. Тако, када наручимо кахву, врло често наручимо и воду, сок, негдје нас ни не питају, само донесу, а велика већина не зна зашто се служи или наручује вода уз кахву. Ово је можда најбољи примјер колико се цијенила кахва, свако зрно, придавао значај самом процесу испијања кахве, као друштвене појаве, феномена. Данас, воду пијемо послије кахве, док се то, прије, чинило сасвим супротно. Вода се пила прије кафе, како би се грло, језик. ждријело очистили од сви других окуса, „прљавштине“, да кахвеџија у потпуности доживи окус кахве и употпуни кахвенисање, уживање уз угодан разговор, у опуштеној атмосфери, или једноставно у тишини.

А данас имамо обичну, кратку, дужу, продужену, са хладним или топлим млијеком, шлагом..., прави се као на траци, серијски, о квалитети да не говорим,... Данас не испијамо кахву, већ само „поштујемо“ модерну једнообразност, учмалу свакодневницу, формалност, чињење реда ради. Пијење кахве сматрамо „нормалним“ не откривајући да та „нормалност“ не значи ништа добро, као што не значи ни наше питање десетинама људи, које сретнемо тијеком дана, „како си, шта радиш, шта има“, јер нас одговор на та „питања“ уопће не занима, чак ни не застанемо да погледамо у очи суговорнику, под изговором журбе, заокупљености битнијим стварима.

Не гледамо пијење кахве као озбиљан друштвени феномен, догађај који треба пуно више да значи, осим чињенице да нам треба ујутро да нас „подигне“ и да спада, послије воде, у најјефтиније пиће у угоститељским објектима у којима је „забрањено сједит 'нако“, треба да каже о особама, њиховим идејама, социјалном статусу, толеранцији, одговорности, карактеру.

А она то доиста јесте. Друштвени феномен, озбиљан феномен који се прожима кроз све поре наших живота. Данас, када кажемо или питамо, идемо ли на кахву, пијемо ли кахву, кад ћемо на кахву, и слична питања, дакако не мислимо на горе описану текућину. Врло често та „кахва“ није кахва, него дружење, разговор, и други облици комуницирања међу људима, које заврши са соком, или неким другим пићем (које врло често нема везе са кахвом), а неријетко та кахва оконча уз мезе, гозбу, захладу сваке врст. И опет кажемо, био сам на кахви.

Прије почетка пијења кахве, морамо покушати испијати кахву, кахвенисати. Доказ да смо успјели у томе је да, послије испијене кахве, одемо расположенији и позитивнији, него што смо били прије првог срка. Данашње пијење кахве један је од примјера, доказа, колико смо, као људи, све удаљенији једни од других. На кахвама се слушамо, али не чујемо, гледамо, али не видимо. Ријетке су кахве, које потврде људскост у нама, блискост са Човјеком.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.