Како сачувати контроверзне споменике?

Осврт на увијек актуелну друштвено-политичку тему о подизању и чувању споменика на јавном простору.

BODZA / 29. мај 2019

Циљ ми је осврнути се на увијек актуелну друштвено-политичку тему о подизању и чувању споменика на јавном простору. 

Подизање нових споменика покреће питање које личности и догађаји репрезентују и заслужују културу сјећања једног народа. Исто тако је битно која стручна, административна и политичка тијела предлажу и доносе одлуке за подизање споменика, као и ко је одговоран за њихову ликовно-естетску реализацију у духу сензибилитета умјетности савременог доба и њихову урбанистичку усклађеност са окружењем. Нови споменици постају посредници у грађењу новог идентитета, садашњости, будућности, памћењем оних догађаја, личности и симбола који легитимишу пожељне политичке и друштвене вриједности.

Кад је у питању чување постојећих споменика треба рећи да сиромаштво и „зуб времена“ чине да су они у катастрофалном стању и да се не врши њихово рестаурисање. Стална је потреба, и остаје нада, да ће се надлежни заинтересовати за ове споменике и да ће их у догледно време рестаурисати. 

У зависности од друштвених и политичких прилика, отуђење или оштећење постојећих споменика из прошлости, такође, отварају више него актуелна тему статуса споменика, која је везана првенствено за судбину социјалистичког споменичког наслеђа. Основно питање теме је, шта се дешава са животом споменика оног тренутка када друштвене вриједности које они представљају постану идеолошки истрошене и замијењене неким другим?

Прихватање националне историје није увек лако. Било да је то због грађанског рата, или политичких репресија, или једноставно вриједносних промјена, споменици и други остаци прошлости често нас подсјећају да оно што смо поштовали у прошлости није нужно да се слаже са оним што данас поштујемо. Тако нпр. оштре полемике и протести су изазивани начином уклањања споменика Народних хероја из Другог свјетског рата који су на крају, без обзира на њихову умјетничку вриједност, најчешће завршавали као секундарне сировине на отпаду, или су измештени из јавног простора у мрачне депое или подруме. Чињеница је да су се и у периоду идеолошке доминације самих народних хероја, као актера на политичкој сцени, на исти или сличан начин односили према споменицима из неког ранијег идеолошки другачијег времена.

Данас се у свим републикама бивше СФРЈ, мањим или већим интензитетом, развијају националистички дискурси који креирају атмосферу у којој одрастају нове генерације, што потврђују и нови споменици, као и однос према старим споменицима из времена заједничког живота. То значи да један догађај не мора бити подједнако важан за више генерација. Слично је и са комунистичком идејом која, такође, припада прошлости, и која је (данас) без утемељења у друштвеној и политичкој стварности, или без друштвених група која би се са њом идентификовале. 

Као модел за боље рјешавање проблема са споменицима из прошлости може послужити примјер једног малог град на сјеверу Италије. Већ деценијама су у том граду, у згради из фашистичке ере, били смјештени градски финансијски уреди са масивним рељефом Бенита Мусолинија који јаше на коњу и са стране написаним слоганом "Цредере, Оббедире, Цомбаттере" ("Вјеруј, покоравај се, бори се"). Иако је у Италији и службено осуђена фашистичка прошлост, споменик је остајао нетакнут све док државна влада није затражила од локалне управе да предузме нешто по том питању. Упркос позивима да се споменик "уништи" или "сачува", град је изабрао нешто што се, кад се мало осврнемо, чини далеко паметнијом стратегијом.

Покренута је јавна набавка за тражење идеје о томе како „ублажити и наћи смисао“ створеним политичким тензијама око споменика. Набавка, отворена за умјетнике, архитекте, историчаре и све оне који су укључени у културну сферу, је изричито тражила да се „рељеф трансформише (претвори) у мјесто сјећања… тако да више неће бити изворно видљив (тумачен) али да буде приступачан у данашњем разумном контексту”.

Поднијето је готово 500 приједлога. Оцјењивао их је жири састављен из локалног становништва од чланова цивилног друштва, укључујући професоре историје, кустосе музеја, архитекте, умјетнике и новинаре. Жири је предложио пет приједлога, о којима је гласала локална власт. Сви приједлози и процедуре (поступци) су били документовани и онлајн доступни јавности.

Побиједио је приједлог који је једноставан и снажан. Код њега је на постојећем рељефу додат цитат њемачког филозофа јеврејског поријекла Хане Арент "Нико нема право да се покорава", написан на три локална језика (италијански, њемачки и ладински) и ЛЕД расвјетом освијетљен (наглашен). Двојица умјетника, који су израдили приједлог, у свом тексту образложења су разјаснили да је "минимализам" интервенције значио експлицитно се супротставити "грандиозности" фашистичког стила, а да је садржај цитата замишљен као одговор за “позив на слијепо покоравање” садржан у фашистичком слогану. Цитат Хане Арент имплицира да ми не можемо, у доброј вјери, одбацити одговорност за ствари на које имамо моћ дјеловања - као што је и у овом случају споменик које смо наслиједили из „какве такве“ историје. Чак да га оставимо да стоји нетакнут, и то је начин да се нешто потврди (поручи) у садашњости. Питање је (и овако и онако) шта желимо да та порука буде. На крају крајева, постоји још један начин читања поруке уписане на фашистичком споменику и садржане у цитату Хане Арент. Рећи да "нико нема право да се покорава" је подсјетник да су наша дјела увијек резултат избора - и стога одлуке - у садашњости.

Међутим, оно што је најважније је то да оригинални споменик остаје видљив кроз додати цитат. Ово наглашава да сјећање - а тиме и историја - није "празна плоча" на коју се може произвољно писати оно што у садашњости одговара. Напротив, то (историја) је процес таложења, којим прошлост никада није потпуно избрисана, већ се константно реинтерпретира кроз објектив садашњости. Трансформисани споменик, стога, позива људе да размисле о комплексној историји народа, на начин који једноставно није ни слављење (хваљење), ни порицање (куђење), већ он налази нови садржаја и из тог разлога је још изазовнији и дубљи.

Знак успјеха трансформације овог споменика је у томе, да је он као такав готово у потпуности пропустио да изазове контроверзе, било на националном или на локалном нивоу. Инсталација је успјела само да подстакне предвидљиве оптужбе представника локалних нео-фашистичких група, од којих је једна то прогласила "талибанским чином" који намјерава да "избрише дио историје земље". Важна је чињеница да ови приговарачи, кроз мали слијед ствари, нису успјели схватити тако очигледну инсталацију.

Овај локални експеримент, са политиком сјећања, ипак заслужује нашу пажњу. Практично све земље, нарочито на просторима бивше СФРЈ, морају се суочити са тешким питањем о томе како се односити и суочити са догађајима из прошлости, често, друштвено санкционисаним насиљем, неправдом и угњетавањем. Претварање да се таква прошлост никада није догодила, очигледно није прави начин учења из ње. Али исто тако није ни пасивно прихватање прошлог властитог пута као примјера за будућност. Због тога трансформација споменика из проблематичне ере, кроз креативну процедуру која је истовремено и инклузивна (укључива), транспарентна и образовна, може бити најбоље рјешење.
 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.