Како смо укидали Републику Српску

Haris Jusufović / 03. децембар 2014

Након Дејтонског мировног споразума 1995. године једине ријечи које сам могао чути тих 2-3 мјесеца у Сарајеву су биле: Републику Српску ћемо мирним путем укинути за најдаље 10 година. Само највећи песимисти су вртили главом и мудро зборили: требаће нам ипак 20 година.

Исти такви "мудраци" пуни забринутости за национално биће свог народа и спремни да униште будућност сопствене дјеце ради "светих" циљева су у РС-у говорили само супротно: за 10 година РС ће се осамосталити, а Босна распасти.

Обични људи у оба ентитета су годинама послије рата, иако су једва склапали крај са крајем, гласали за националистичке странке, и тако биједни и сиромашни говорили су "нека, код њих се лошије живи".

Ако је неко и покушао да учини нешто позитивно за ову земљу, морао је храбро искорачити два корака унапријед, јер ће га ретроградне снаге на све три стране "опалити по глави" и одмах вратити један корак уназад.

Институције државе БиХ  су првих 10 година послије Дејтона постепено јачале а институције оба ентитета слабиле. У Федерацији БиХ смо тада живјели илузију да ево захваљујући страном Високом представнику у Сарајеву, држава БиХ јача, а Република Српска слаби. Колика је била та опијеност и заслијепљеност новим заједничким министарствима, десетинама агенцијама и стотинама службеника, нико није уопште ни упитао "а хоће ли сви ти безобразно преплаћени службеници да раде ишта?". Није питао обичан човјек у Сарајеву колико коштају сви ти министри, скупоцјени аути и још скупља "попратна администрација" састављена од фамилије и кумова. Било је: "Ако је за јачање заједничких институција и државе, може и преко мојих леђа, јер РС мора нестати". На хиљаде партијских војника је "збринуто", али обичан човјек је и то прогутао ради виших интереса.

Срби су горко прихватали јачање државних институција у Сарајеву, опирали су се колико су могли држећи се мантре "ово је посљедња линија одбране РС-а, даље не идемо". А кад се угасе камере и затворе врата, српски политичари су се "фатали за вратове" ко ће доћи у Сарајево са  "својим" људима на плату од три и више хиљада марака, луксузне станове и бесплатне теревенке да брани "интересе Републике Српске". Према договору, једна трећина свих државних службеника (од министра до шофера ) долази из РС, а остале двије из Федерације БиХ јер је такав и однос у броју становника. Не постоји ништа лицемјерније него гледати државне службенике из српског ентитета у елитним "пријестолничким" ресторанима како њихова патриотска ручица потписује цехове. Јер, патриотизам најбоље клизи низ грло уз најскупље бутеље вина. Све је то обичан грађанин РС-а био спреман да плати у име одбране српских интереса.

Почетком 2006. године су се на највишем нивоу дигли Брисел и ашингтон да Босну и Херцеговину покрену са мртве тачке, и удахну јој мало живота. Пар година послије схватићемо да је то нажалост било и посљедњи пут. Стара, добро опробана тактика "штапа и мркве" која је иначе увијек палила са дволичним балканским политичарима, овај пут је оманула. "Априлски пакет", како је назван тај нови Устав БиХ, требао је бити жесток компромис, а жабе које су морале прогутати све три стране и нису биле мале. Држава БиХ је добијала костур да би могла самостално функционисати, али опстанак РС-а са јаким ентитетским ингеренцијама био је неупитан. Послије је наравно требала услиједити голема финанцијска ињекција за читаву земљу. Заврнули су једну руку амерички дипломати нашим политичарима док им је друга дрхтећи потписивала тај, сада чувени, "Априлски пакет". Покуњене главе прилазили су сви политичари из РС (СНСД, СДС, ПДП) и из Федерације (СДА, ХДЗ, СДП) и потписивали оно што се мора потписати. Али онда је на сцену ступио Харис Силајџић одбивши да потпише нови Устав БиХ и тако директно пуцао у будућност своје земље. Скочио је Силајџић као опарен и казао "РС мора пасти" вративши десет година јадну земљу уназад. Скочило је и Сарајево да поздрави новог "Месију" који носи Босну без ентитета на пладњу. Скочио је и Додик и запријетио референдумом и отцијепљењем РС-а. Крај је познат. Силајџић и Додик су однијели убједљиве побједе на изборима у јесен те 2006. године ваљајући мантру о "БиХ без енитета" и "независној РС", а амерички и еуропски високи званичници су отишли и то заувијек, а од тада у нашу земљу шаљу нижеразредне бирократе који гледају само да што већу лову дигну за вријеме трајања мандата и побјегну заувијек из ове баруштине.

Горка истина је да су Силајџић и Сарајево створили оваквог Милорада Додика. Од тог тренутка из априла 2006. до данас Баја ће, кад год му се за то пружи прилика, на потезу од Лакташа преко Београда до Москве, рушити државу БиХ, а Сарајево малициозно називати "Техераном". Никада више није постигнут нити један договор између Бошњака, Срба и Хрвата тј. њихових представника, а заједничке институције  у Сарајеву, осим што су огроман и беспотребан бирократски апарат, служе само за покретање идиотског "виталног националног интереса". Апсурд је толики да се политичари мјесецима не могу сложити ни око обичног ЈМБГ, а да не угрозе животе болесних беба.

Силајџић и његова странка "корумпирана хоботница За БиХ" су на већ сљедећим изборима потпуно маргинализирани.  Побједници избора 2010. године, Лагумџија и Комшић, су научили да је погрешно на Додику и РС-у оштрити зубе, па су се окренули много "забавнијој" теми а то је изабирање политичких представника Хрватима у Федерацији.  

На задњим изборима 2014. године Додик се успио некако одржати на власти и то куповином посланика, али је добро уздрман од "Удружене опозиције" у РС-у која му дословце пуше за врат. Хрвати, нажалост, имају већ 24 године исту љубав а то је ХДЗ, а Бошњаци су се вратили првој љубави СДА и Бакиру Изетбеговићу. Син-насљедник усмјерио је бошњачки брод према Турској и новом "бошњачком предсједнику", прикривеном исламисти Тајипу Ердогану. Ваљда је посљедња жеља Бакировог оца важнија од будућности Босне и Херцеговине.

Данас, Сарајево је толико немоћно, потрошено и осиромашено да није у стању ни мјесну заједницу укинути у Федерацији а камоли РС. Та Република Српска изгледа исто тако јадно као и Федерација БиХ и потпуно је јасно да она нити има снаге, ни могућности да у оваквим геополитичким односима у свијету добије независност.

Сада, ево 19 година послије Дејтона, и једни и други и трећи скупо смо платили све наше заблуде. Уништили смо скоро све шансе да постанемо једна мала пристојна и сретна земља у Европи. На срећу или на жалост, како ко узме, наши насљедници нас не проклињу јер су постали још гори људи од нас. Надам се да ће нас бар насљедници наше дјеце, наши унуци проклети и постати бољи људи од својих предака. Јер нисмо боље ни заслужили.

Једно је сигурно - по нама се "ништа неће звати".

 

 

 

 

 

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.